То је ово данашње Ливно, страшни град из појања слијепог гуслара Филипа Вишњића, који пјесмом слави и жали великог харамбашу Старца Вујадина, а кога Турци „бише и мучише, вадише му свијетле очи чарне“, поврх Лијевна у бијелој кули. Но, издржао је, не издаде младе крчмарице које су га вином напајале, ни јатаке што му заклон бјеху.
Лијевно је први назив овог мјеста, изведен из старословенске ријечи „хлијевно“, мјесто гдје се слива земаљско благо. То је преважан град за српско трајање и постајање у Босни и Херцеговини. Иначе, тешко је одредити коме по нарави оно припада, није ли Босна, није ли Херцеговина, јес` мање Босна, а више Херцеговина. Понајприје је Имоцка крајина, древна чест средњовјековне жупе Имоте, касније столица Клишког санџака. Но, од када је Лијевна над њим је и српска сјена. Најбогатије српске трговачке породице Босне и Херцеговине живјеле су у Лијевну средином 19. вијека, а најспособнији међу њима били су Кујунџићи који се из Херцеговине овдје населише.
Тада је половина лијевањског народа била српска, око 10.000 православних душа.
Јован Кујунџић је 1840. године од султана на Босфору измолио Царски ферман који осигурава српском православном милету у Лијевну да Бога штује по своме закону и вољи. Лијевањски Срби подигли су међу првим зановљени Саборни храм послије вјековног ропства.
У Лијевну је заснована и прва српска православна школа у Босни и Херцеговини. Зграда Српске школе и данас је једно од најљепших здања у граду на Бистрици.
У Лијевну је рођен најпознатији и најплоднији српски пјесник друге половине 19. вијека, Јован Сундечић, једини Србин коме је Матица хрватска објавила збирку изабраних пјесама. И није то било безбели, већ што је Сундечић био утицајан дипломата, позивао је на словенско јединство српски и хрватски народ, а ради борбе за слободу од азијатског ћеифа.
Латини су знали да им је корисније бити с неким, него ни с ким. Зато ће се Сундечићу одужити послије 10. травња 1941. У Голињеву, родном селу славног Сундечића, а који је написао и једну од химни Краљевине Црне Горе, није претекло српског грла ни ока. Усташе су их све побацале у јаму на Камешници. Тада је најдужа далматинска ријека Цетина крвава потекла мору, јер баш извире из ових понора.
Тих армагедонских дана у Лијевну је Господ пробао вјеру Марка Бошковића, баш као што је и праоца Аврама гледао док жртвује сина. Имао је Маркица око 50 година, велико животно искуство и још већи углед у цијелом Лијевну. Католици су знали док је Маркице у животу, нису се ријешили „грко-источњака“.
Из два брака имао је 7 синова и једну кћер. Прва му жена умрије млада, а ради мале дјеце оженио се по други пут и природио други пород.
1941. на славу Свете Марине, међу Србима зване Огњена Марија посестриме Светог Илије, хрватске и муслиманске усташе одведоше жену и сав пород Марка Бошковића на горду Динару, побише их маљевима и ножима, те бацише у јаму Равни Долац.
Као праведног Лота Господ само њега сачува и стави га на муке као праведног Јова.
У празној кући која до јуче би пуна младости и љепоте остале су биле само гусле уз икону. Овај Србин из Лијевна тад горко закука уз јеку струна, закука и отплака све док не запјева. Сјетио се старог Вујадина и извађених очију чарних, као што и његови синови и једина кћер бјеху. Али и свете части коју харамбаша на муци није изгубио!
Тада је одлучио да ће се светити животом! То је злочину најгора казна.
Послије рата нашао је у Лијевну српску удовицу, а којој такође све би поклано и у бездан сахрањено. Њему 52 године, њој 31.
Родили су заједно нове синове и кћери, назвали их истим именима које им злочинац узе. То је Марку била трећа жена и трећи пород.
Његово 17. дијете био је Тодор Бошковић, син из трећег порода, кога је назвао по своме оцу.
Потомство Марка Маркице Бошковића избјегло је касније у Мајку Србију и данас живе у околини Београда.
Тодор Бошковић има два сина, Љубомира и Немању, а Немања је православни свештеник, завјетован од свих Бошковића да захваљује за милост живота Господу.
Имао сам част и радост упознати Тодора Бошковића и са њим снимити предновогодишњи разговор вјере, наде и љубави. Слушао сам ријечи трећег васкрсења Марка Бошковића из Лијевна, човјека у коме Бог видје силу, љепоту и љубав српског рода.
Нек` се прича и приповједа да Господ вјерног Србина три пута васкрсава!
Горан Лучић
Извор: Слободна Херцеговина