Лордан Зафрановић за „Новости“: Капитализам нас појео, нисмо били спремни

Режисерз за наш лист о глуми, пројектима, филмовима: Глобализација и политика наметнулe су данас човеку праву самоцензуру. Човечанство заборавља зверства које му је учинио Други светски рат. Фашизам и мржња опет освајају Европу

Данас у свету више нема конфликта, осим социјалних и ратних, нема ни идеологије која би забрањивала ствари због којих би људи морали да освајају слободу. Привидно, све се може и све је допуштено, а заправо, глобализација, капитализам и политика наметнули су човеку самоцензуру, која је страшнија од цензуре – толико су га осиромашили да ни о чему не може да размишља осим да егзистенцијално преживи. Избагателисани су системи вредности, нема ауторитета за које би се ухватили, а од сиромашног човека тешко је очекивати да буде храбар и да се супротставља тврђавама моћи – каже Лордан Зафрановић.

У интервју, за „Новости“, један од култних југословенских редитеља истиче да су на недавно завршеном Фесту, на којем је био председник жирија у селекцији „Српски филм“, приказана многобројна остварења светске продукције која говоре о овим пошастима данашњице.

 „ДЕЦА КОЗАРЕ“

СМАТРАТЕ да је сада моменат и за „Децу Козаре“, коју би овде од јесени требало да снимате?
– То је изузетан сценарио покојног Арсена Диклића, а „Деца Козаре“ су, историјски, прича о злочину без преседана. То је страдање деце које говори о најмрачнијој, зверској страни човека, и мислим да је право време за њу. Имам потребу да се жестоким криком обратим људима на овом нашем простору, и читавом човечанству које је заборавило шта је фашизам. Јер, имам стрепњу да би неке трагедије и данас могле да се десе. Тај пројекат ће бити филм и серија, направио сам овде договор са РТС-ом, који ће бити продуцент, и мислим да ћемо га урадити.

* Ваша генерација, као и она из периода „црног таласа“, донела је у овдашњи филм огромну ауторску храброст, бескомпромисност и провокативност, колико те вредности недостају новим генерацијама редитеља? 

– Нагла глобализација, нарочито ова варијанта бруталног капитализма која је у наше крајеве стигла после ратова из деведесетих година, готово је све уништила. Нисмо били спремни за капитализам, јер су потребне деценије да се створе права демократска друштва и правне државе, и да од становника постану грађани. Социјална држава коју смо имали је нестала, нови критеријуми се нису створили, и настао је лавиринт хаоса у којем нормалан човек не може да се снађе ни у једном сегменту друштва, па ни у филму. То је огромна промена која мења људски ум, нове генерације аутора се не сналазе унутар свега тога, и онда нема ни критичних, бескомпромисних филмова.

* Да ли је само капитализам разлог нашег хаоса, или читав амбијент у којем живимо?

– Сада постоји маса неких филмских школа које су практично курсеви, они годишње избацују не знам колико редитеља за које не знам шта раде, и стварају конкуренцију која није здрава. У моје време редитељи су школовани на академијама и освајали су слободу – били сте забрањивани, по новинама осуђивани, али сте на неки начин задали ударац у око тадашњој идеологији, направили сте у њој једну рупу, јер сте пробили ту тврђаву, а тиме сте помагали да се друштво отвори. И то су ти југословенски филмови из седамдесетих и осамдесетих година, који су освајали слободу унутар једног система који то није дозвољавао.

* Имамо ли још увек ту интелектуалну елиту која има храбрости да удара у тврђаве моћи?

– Ово је време ћутања и страха. Иде се за сигурношћу, наше интелектуалне елите углавном не показују да желе да схвате о чему се ту ради, што значи да су лицемерне и морално пропале. Ако се данас и чују неки гласови, они више делују као ексцес, него као демократски корективи које свако друштво мора да има да би било здраво. Највећи проблем је што готово више нико и не тражи истину, и не поставља питања ко је крив што смо се нашли у губитничким, дубоко корумпираним квазидемократским друштвима. Врло су ретки они који би лицитирали своју егзистенцију и били контра држави и власти, и биће их све мање. У Хрватској су многи људи са „леве“ прешли на „десну“ страну, јер чим је „десна“ партија на власти тамо су и сигурност, нека лова, боље позиције које нам по знању не припадају. Али, неке силе фашизма и мржње, нажалост, поново оживљавају и у Европи, и то је оно што највише плаши – човечанство које је заборавило шта му је учинио Други светски рат, каква је зверства и геноциде починио.

* У својим филмовима „Окупација у 26 слика“, „Пад Италије“, „Вечерња звона“…, упозоравали сте јавност тадашње Југославије на фашизам који би могао да се понови. Да ли филм увек губи битку са политиком?

ЈУГОСЛОВЕНСКЕ КОПРОДУКЦИЈЕ

Може ли да се каже да је филм на овом простору у једном делу ипак победио сваку политику?
– Први корак ка подизању наших мостова направили су филмаши, који су спојили ово тржиште мањинским продукцијама. Данас готово да нема филма који се не ради у југословенској копродукцији, хајдемо је тако назвати, иако то нико од политичара не жели чути. Мање-више све су то филмови рађени у копродукцијама са Београдом, Љубљаном, Загребом, Сарајевом, Скопљем…, што је једина логична и могућа ситуација. Филмаши су проширили тржиште, биоскопе, публику, дистрибуцију, и освајају је. Неће то политика направити, политичари иду за својим личним интересом, а живот је нешто друго.

– У мени је увек био дубоко усађен страх, јер се на овом нашем простору историја понављала. И сада причам како сам 1993. у Паризу монтирао црно-беле документарне сцене из усташког периода за филм „Тестамент“, а увече сам, када бих дошао у стан и укључивао хрватске ТВ канале, у колору гледао готово потпуно исте ствари, са истим језиком, оним старим, усташким. Историја се понaвљала, а ја сам неким криком из својих филмова покушао нешто да променим. Схватио сам, заправо, да филм никакав утицај није имао, па сам био решен и да га напустим. Зато се филм о суђењу усташком злочинцу Андрији Артуковићу и зове „Тестамент“, јер сам мислио да више нећу радити.

* „Тестамент“ је и ваш последњи филм који смо овде премијерно видели, због њега сте морали да одете из Хрватске, а он тамо никада није ни приказан. Кога треба да узнемирава та чињеница?

– Треба да узнемирава хрватски народ, јер сам тај филм, пре свега, за Хрватску и радио. Мислим да ће „Тестамент“ тамо тешко бити приказан, поготову сада, када се воде велике полемике око усташког поздрава „За дом спремни“, којe само штете Хрватској. То показује да се није ослободила највећег зла које је део хрватског народа направио. Као човека који се бави филмом, и који зна до које мере је то било велико зло – како су прављене егзекуције масовне и појединачне, по расном закону НДХ, и како су у неким околностима усташе биле окрутније од Немаца, чак и у најславнијем делу њиховог геноцидног похода на све што није немачко, и мене то сигурно јако узнемирава. Апсолутно ми је несхватљиво да се неки људи данас поистовећују са системом који симболизуje поздрав „За дом спремни“.

* Како видите данас однос Хрватске и Србије?

– Чини ми се као да су у „слепој улици“, из које на тренутак изађу, па се опет врате у њу. Мислим да обе стране треба да доживе одређене катарзе, да признају жртве и погрешне ударце које су правилe у историји, и онда би се можда могло доћи до одређених ствари. Веже нас исти језик, то су мање-више исти народи подељени на два дела. Неки мостови би могли да се успоставе ако Србија уђе у Европску унију, то је шанса за све наше ситне државе које су настале на распаду велике Југославије. Јер, то је живот, а он је као река – тражи свој простор, рукавце, убацује се где хоће. Надам се томе, иако ми је жао што најобразованији млади људи грађанске оријентације, управо они који би могли да остваре добар дијалог на овом простору, и даље беже одавде и одлазе у иностранство.

Аутор: Радмила Радосављевић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

ЕКСКЛУЗИВНО Лордан Зафрановић: У Хрватској је …

Зафрановић: Филм „Тестамент“ о НДХ кога се Хрватска плаши …

Лордан Зафрановић: Правио сам филмове за хрватски народ и …

Филмом „Дјеца Козаре“ подсјетити на страхоте Другог свјетског …

Римокатоличка црква се још није оградила од злочина | Јадовно …