NEW STATESMAN О ХРВАТИМА: Посвађани са свим сусједима, увјерени да су жртве, а млади бјеже

БРИТАНСКИ часопис New Statesman  објавио је опширан чланак о стању у Хрватској под насловом ‘Крхко срце Балкана“, у којој се истиче да је Хрватска постала популарна туристичка дестинација, но и даље је пресудно дефинисана ратом из деведесетих, а и масовно је напуштају млади.

У чланку се истиче да је Хрватска најмлађа чланица Европске уније, те да је дефинише “осјећај жртве“. Аутор чланка Matthew Engel пише да је Хрвате замишљао по моделу тенисера Горана Иванишевића, као “бриљантне, неорганизоване, духовите, иритирајуће, драге и помало луде“, али су га саговорници у Загребу разувјерили, објаснивши му да је Иванишевић представник далматинског менталитета. Наводи се и опис Хрвата који се приписује легендарном њемачком канцелару Ottu von Bismarcku:

“Хрвати не знају што желе, али то желе ОДМАХ.“

Пише се како Хрвати на сликовит начин знају описати своје националне жалопојке па је тако један Хрватску описао као јабуку коју је нетко оглодао. Када је ријеч о хрватском католичанству, истиче се да је оно више парадно те да се држава с пет сусједа налази у некој врсти свађе са свима, највише око граница. “Један Хрват ми је рекао да Хрватска пати од синдрома средњег дјетета те је увјерена да се свима другима више угађа“, пише у New Statesmanu, те се додаје да се Хрвати као жртве и побједници рата из деведесетих још нису суочили са својом историјом и њеним мрачним странама, ни из Домовинског ни из Другог свјетског рата.

“Хрватска је гласна земља, у којој се о неким темама говори шапатом“, стоји у чланку у контексту односа према наслијеђу НДХ. Такођер, у Хрватској нема југоносталгије, каква је присутна примјерице у Словенији, а разлог томе је крвави рат за независност. “Побједа у рату је у средишту хрватске политике“, наводи се у чланку, у којем се цитира и политолога Дејана Јовића, који сматра да ветеранска удружења имају снажан утјецај на владајуће. Но Јовић каже да младе генерације заправо не вјерују у идеологију Домовинског рата, него само понављају службену причу, као што су некад радили и млади у комунизму.

Знаковито је да се у чланку и самоубиство осуђеног ратног злочинца Слободана Праљка спомиње као “чин типичне хрватске театралности“, за који је “било непристојно превише симпатије“ у хрватском друштву. Додаје се и да је рат у мултиетничкој Хрватској некадашњих 22 посто становништва националних мањина успио смањити на 8 посто те Хрватску учинио мононационалним друштвом. У Хрватској се стално говори и о реформама, али се никад не проведу.

Катастрофално исељавање из Славоније

Дио чланка је посвећен масовном исељавању из Славоније па се тако као апсурд наводи што ће се у Славонски Брод – који је покренуо занимљив предузетнички инкубатор – морати досељавати програмери из сусједних земаља, с обзиром на то да млади Хрвате селе ван. Тако ће се заправо у Хрватску враћати они чији су преци протјерани или избјегли тијеком рата 1990-их.

“У руралној Славонији исељавање је још страшније: цијела села су напуштена, поља необрађена“, пише у чланку те се наводи да је ситуацију погоршао банкрот концерна Агрокор. “Слобода кретања унутар ЕУ-а изгледа добро из централе  BMW-a u Münchenu, али мање добро из Славоније.“

Ипак, на крају текста се закључује да Хрвати нису љубоморни на Велику Британију која напушта Унију. Један је хрватски саговорник новинару New Statesmana тај потез успоредио са судбином пекинезера:

“Пекинезери су некад били велики пси, али их се кроз узгој смањило. Но пекинезери и даље мисле да су велики па кад виде другог пса одмах крену лајати. Али не могу, сада могу саму цичати.“

(index.hr)

Извор: ВИДОВДАН