Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

9. мај – Дан побједе

Датум објаве: петак, 4 маја, 2012
Величина слова: A- A+

rusija-mati-zove

 У знак поштовања према маjци Русиjи коjа нам и данас пружа свjетлост и наду!

 Умом се Русиjа не може схватити Фjодор Тjутчев

 

 

 

 

 

 

 

http://www.youtube.com/watch?v=JQPmwzMopJw[&]feature=related 

ПЈЕСМЕ – СПОМЕНИЦИ

Священная войнаСвети рат  „Это не песня это оружие!“ 

Дан сjећања и туге – тако jе у календару Русиjе уписан 22. jун. То jе подсjећање на страшну трагедиjу у историjи земље 20. виjека. Пиjре 71 годину, у зору 22. jуна 1941. нацистичка Њемачка jе подло напала Совjетски Савез. Почела jе етапа Другог свjетског рата – жестоки совjетско-немачки рат, коjи се у Русиjи и на постсовjетском простору назива Велики Отаџбински рат. Таj рат има своjе бесмртне симболе.

Један од њих jе пjесма Свети рат. Прича о настанку те песме jе невjероjатна.

У вечерњем издању „Правде“ 22. jуна Василий Иванович Лебедев-Кумач (Василиj Иванович ЛебедевКумач) обjавио jе пjесму Священная война (Свети рат), стихове коjи почињу речима „Устаj, земљо огромна“, пуни боли и беса према неприjатељу, коjе пjесник написао првог ратног дана.  Александр Васильевич Александров (Александар Васиљевич Александров,) jе пjесму прочитао и jош четири сата jе требало да се роди музика. Исте, прве ратне ноћи 22-23 jуна 1941, хор Црвене Армиjе пjесму jе увjежбао и она jе уjутро изведена – емитована први пут на таласима Радио – Москве. Уживо, она се први пут чула 26. jуна 1941. године.

Једна од главних московских „адреса“ Великог Отаџбинског рата jе трг Бjелоруске жељезничке станице у Москви. Одатле су jунских дана 41. године
полазили на Западни фронт воjни ешалони, пратиле су их породице, познаници и приjатељи. И управо се тамо чула први пут чувена пjесма Свети рат.

Композитор Александар Александров био jе диригент и оснивач легендарног Ансамбла пjесама и плесова Руске Армиjе. Таj ансамбл jе припремао патриотски концерт за оне коjи одлазе на фронт и одлучио да представи и нову пjесму. Сачуван jе архивски снимак сjећања сина Александра Александрова – Бориса, коjи jе наслиjедио оца као руководилац ансамбла. А тада, у jуну 1941. године, Борис Александров jе дириговао премиjерним извођењем песме на Бjелорускоj жељезничкоj станици:

Када jе дошао на пробу, написао jе на табли текст и ноте – прича Борис Александров о свом оцу – зато што ниjе било времена да се штампаjу. Сви смо брзо преписали за себе ноте и риjечи и брзо их научили. Наредног дана смо већ наступали са новом пjесмом на Бjелорускоj жељезничкоj станици, и воjска коjа jе одлазила на фронт, са том пjесмом jе и отпутовала. А затим jе запjевао читав совjетски народ.

Према савременоj оцjени музичара, пjесма Свети рат ниjе само гениjална, већ изванредно риjедак примjер ратне химне: она jе тачно говорила о циљевима за коjе треба да се бори армиjа, и обраћала се сваком патриоти огромне земље без обзира на националност, професиjу, конфесиjу. Како признаjу ветерани Великог Отаџбинског рата, на фронту их jе пjесма свуда пратила, звучала jе у њима када су ишли у боj. Неко jе од њих рекао – это не песня это оружие! (То ниjе пjесма, то jе оружjе!) 

Снагу пjесме су осjетили jош први коjи су jе чули. Борис Александров jе много пута о томе причао свом сину, унуку аутора музике, Јевгениjу. Сада Јевгениj Александров прича нама:

Када су први пут отпjевали „Свети рат“ услиjедила jе потпуна тишина. И отац ми каже: погледамо се jа и твоj дjед – шта се дешава? Можда ниjе успjело, нису прихватили пjесму? А затим – експлозиjа емоциjа. Аплауз, извици „ура“, воjници су тражили да jе поновимо, поново и поново. Био jе то концерт jедне пjесме… 

Александар Александров jе аутор совjетске, а од децембра 2.000 и данашње химне Руске федерациjе. Међутим, када се у Русиjи на концертима изводи Свети рат, тада се, као и код химне, устаjе у част пjесме.

На фасади здања Бjелоруске жељезничке станице у Москви стоjи jедан од наjнеобичниjих мемориjалних симбола – барељефни споменик пjесми
Свети рат. На њему се виде воjници коjи иду ка возу, њихове маjке и жене, дjеца, коjи журе да их загрле можда последњи пут. И, наравно – музичари ансамбла Александрова. У центру – он сам са подигнутим рукама и диригентском палицом…

Тако jе то било jуна мjесеца 1941. године, када jе Велики отаџбински рат управо започео и Бjелоруска жељезничка станица за многе била мjесто
тешког растанка. Али кроз четири године, у прољеће 1945., маjке, сестре, жене и поодрасла дjеца дочекивала су овдjе воjнике Црвене Армиjе, коjа jе уништила њемачки фашизам, а Бjелоруску жељезничку станицу су назвали „станицом Побjеде“. У томе да jе Велика Побjеда извоjевана, велика jе заслуга и ове пjесме о рату.

http://www.youtube.com/watch?v=yLEWl3i3e_4 

Священная война 

Вставай, страна огромная,

Вставай на смертный бой

С фашистской силой тёмною,

С проклятою ордой.

Рефрен 2х:

Пусть ярость благородная

Вскипает, как волна!

Идёт война народная,

Священная война!

Дадим отпор душителям

Всех пламенных идей,

Насильникам, грабителям,

Мучителям людей!

Рефрен 1х

Не смеют крылья чёрные

Над Родиной летать,

Поля её просторные

Не смеет враг топтать!

Рефрен 1х

Гнилой фашистской нечисти

Загоним пулю в лоб,

Отребью человечества

Сколотим крепкий
гроб!

Рефрен 2х

Василий Иванович Лебедев-Кумач

Священная война  (Оригинални текст)

Вставай, страна огромная,

Вставай на смертный бой

С фашистской силой тёмною,

С проклятою ордой.

Пусть ярость благородная

Вскипает, как волна!

Идёт война народная,

Священная война!

Дадим отпор душителям

Всех пламенных идей,

Насильникам, грабителям,

Мучителям людей!

Пусть ярость благородная

Вскипает, как волна!

Идёт война народная,

Священная война!

Не смеют крылья чёрные

Над Родиной летать,

Поля её просторные

Не смеет враг топтать!

Пусть ярость благородная

Вскипает, как волна!

Идёт война народная,

Священная война!

Гнилой фашистской нечисти

Загоним пулю в лоб,

Отребью человечества

Сколотим крепкий гроб!

Пусть ярость благородная

Вскипает, как волна!

Идёт война народная,

Священная война!

Свети рат

 Устаj, земљо огромна,

устаj на смртни боj

са фашистичком силом црном

са хордом проклетом.

Нека биjес племенити

пркључа попут таласа!

Води се народни рат,

свети рат!

Пружићемо отпор уљезима

свакаквих болесних идеjа

насилницима, отимачима

мучитељима људи!

Нека биjес племенити

пркључа попут таласа!

Води се народни рат,

свети рат!

Не смиjу крила црна

над отаџбином да лете

поља њена пространа

не сме ђаво да гази!

Нека биjес племенити

пркључа попут таласа!

Води се народни рат,

свети рат!

Поквареном фашистичком олошу

ћемо смjестити метак у чело

За душманина човjечанства

направићемо чврсти гроб!

Нека биjес племенити

пркључа попут таласа!

Води се народни рат,

свети рат!

Уз Свети рат постоjала jе jош jедна пjесма неодвоjива од страшне и узвишене жртве коjу су совjетски борци поставили на олтар отаџбине. Константин Симонов jе аутор пjесме Чекаj ме коjу су знале напамет десетине хиљада руских воjника.

Жди меня

Жди меня, и я вернусь.

Только очень жди,

Жди, когда наводят грусть

Желтые дожди,

Жди, когда снега метут,

Жди, когда жара,

Жди, когда других не ждут,

Позабыв вчера.

Жди, когда из дальних мест

Писем не придет,

Жди, когда уж надоест

Всем, кто вместе
ждет.

Жди меня, и я вернусь,

Не желай добра

Всем, кто знает наизусть,

Что забыть пора.

Пусть поверят сын и мать

В то, что нет меня,

Пусть друзья устанут ждать,

Сядут у огня,

Выпьют горькое вино

На помин души…

Жди. И с ними заодно

Выпить не спеши.

Жди меня, и я вернусь,

Всем смертям назло.

Кто не ждал меня, тот пусть

Скажет: – Повезло.

Не понять, не ждавшим им,

Как среди огня

Ожиданием своим

Ты спасла меня.

Как я выжил, будем знать

Только мы с тобой,-

Просто ты умела ждать,

Как никто другой.

Чекаj ме

Чекаj ме и jа ћу сигурно доћи

само ме чекаj дуго

Чекаj ме и када жуте кише

ноћи испуне тугом

Чекаj и када врућине запеку

и када мећава брише

чекаj и када друге нико

не буде чекао више.

Чекаj и када писма престану

стизати издалека

чекаj и када чекање доjади

сваком коjи чека.

Чекаj ме и jа ћу сигурно доћи.

Не слушаj када ти кажу

како jе вриjеме да заборавиш

и да те наде лажу.

Нека повjеруjу син и мати

да више не постоjим

нека се тако уморе чекати

и сви другови моjи

и горко вино за моjу душу

нек пиjу код огњишта.

Чекаj. И немоj сjести с њима

и немоj пити ништа.

Чекаj ме и jа ћу сигурно доћи

све смрти ме убити неће.

Нек рекне ко ме чекао ниjе:

Таj jе имао среће!

Ко чекати не зна, таj неће схватити

нити ће знати други

да си ме спасила ти jедина

чекањем своjим дугим.

Нас двоjе само знат ћемо како

преживjех ватру клету –

напросто, ти си чекати знала

као нико на свиjету.

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top