70 godina Titove nacionalizacije: Svoje nećemo, tuđe ne damo

Pre tačno 70 godina komunistički režim doneo je prvi zakon o nacionalizaciji privatnih preduzeća. Privatna svojina u Jugoslaviji praktično je nestala kao društveni faktor. Sedam decenija kasnije velika nepravda još nije ispravljena. Da li će ikada biti?

Maršalova poruka „Tuđe nećemo, svoje ne damo“ možda je postala moto slobodarskeborbe jugoslovenskih naroda, i svojevremeno dobila spomenik na Visu, gde je i održan istorijski govor oca naroda i narodnosti 12. septembra 1944, ali ne i krilaticaposleratnih zakona tadašnje države. Kako drugačije objasniti odluku FNRJ o oduzimanju imovine svojim građanima kroz agrarnu reformu i kolonizaciju  (tj. Naseljavanje), sekvestraciju, nacionalizaciju, konfiskaciju ili gubljenje državljanstva koje je automatski značilo i gubitak imovine… Država je tada prisvojila i posede crkava, manastira, zadužbina… predug je spisak. Kao što jepredug i proces povratka oduzete imovine. Glagol (po)vratiti možda i nije najadekvatniji. Kako je moguće vratiti nekome nešto što je njegovo oduvek bilo?

Potomcima Ilije Garašanina, njegovim čukununukama Sofiji, Oliveri i Juliji, rešenjem Agencije za restituciju vraćene su tri zgrade u Beogradu, na Trgu Nikole Pašića, blizu gradske skupštine. One čekaju još zgrade na Studentskom trgu i u Knez Mihailovoj, a postupci su u toku. Među imenima onih koji su ovih dana dobili nazad imovinu nije bilo Boba Božića, koji je svoju vilu u Krunskoj 69 dobio mnogo ranije. Čak iako je Agencija za restituciju donela odluku da mu se kuća vrati, posle dve decenije borbe, srpska birokratija ga, ipak, pobeđuje. Jer, verovali ili ne – država je uložila žalbu na sopstvenu odluku, odnosno osporava odluku državnog organa koji je ona osnovala.

„Besan sam! Meni su stalno obećavali da će sve biti rešeno, i sada kada je napokon donesena odluka u moju korist, kada su moji advokati rekli: ‘Bob, gotovo je, kuća je tvoja’, rekao sam im: ‘Nemojte to da mi govorite, svaki put kada ste rekli ‘gotovo je’, nešto novo je iskrslo’, i bio sam u pravu. Zamislite tusmejuriju, država se žali državi što je donela odluku da mi vrati kuću. To nema nigde u svetu“, kaže Božić za Nedeljnik. „Kuću za koju se borim oduzeli su mojoj porodici, a sada se ponašaju kao da ja njima tražim nešto što je njihovo, da ja njima otimam.“

„Za restituciju do sada nije bilo političke volje, da jeste, odavno bi bila završena. Pitanje je i koliko još ima da se konačno vrati. Mnogi bivši vlasnici ili njihovi naslednici žive na ivici egzistencije – Gorica Lazić, advokat„

Bob ističe da poznaje najmanje još 50 ljudi koji se bore za isto, što znači da ne postoji istinska volja države da se pitanjerestitucije reši na valjan način, sa čime su saglasni i drugi sagovornici Nedeljnika koji ističu da je ova tema pokrenuta isključivo zbog pritiska EU, međutim on nije bio dovoljno jak.

„Kad govorimo o povratku imovine, većina postkomunističkihzemalja odavno je donela zakone i sprovela ono što se i kod nas rešava restitucijom, izrazom koji postoji i u građanskopravnimodnosima i, pre svega, znači da je odgovorno lice dužno uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala, a ako to u celini ili delimično nije moguće, obeštećenje se vrši u novcu. Slično je i sa državom. Slovenija, Češka, Slovačka i Mađarska počele su restituciju još pre petnaest godina, i ne samo to, već je i mnogo davno rešile“, objašnjava za Nedeljnik advokat Gorica Lazić iz Advokatske kancelarije Lazić.

„Za restituciju do sada nije bilo političke volje, da jeste, odavno bi bila završena. Pitanje je i koliko još ima da se konačno vrati. Mnogi bivši vlasnici ili njihovi naslednici žive na ivici egzistencije. Kada se zna da se po zakonu vraća u naturalnomobliku samo imovina koja je u državnoj svojini, nema nikakvih opravdanja za to što smo i u ovom segmentu poslednji. Da nije uslova EU, ne verujem da bi se i ovaj zakon doneo i bar sporadično rešavali predmeti. Čak i novčana nadoknada za imovinu koju nije moguće vratiti u naturalnom obliku (srušeni objekti, određene javne namene, izgrađeno građevinsko zemljište i slično) moguće je bilo da se reši supstitucijom -zamenom za drugu državnu imovinu koja postoji, a koja je često i van bilo kakve funkcije, ili sistemom vaučera, kao u nekim zemljama. Umesto toga, mi samo odlažemo jer jednostavno mehanizam koji je stvoren to dozvoljava, bez bilo kakve odgovornosti.“

“Kada sam kratko vreme bio gradonačelnik, tadašnji sekretar koji je bio iz DSS-a, ne sećam se imena, nudio mi je neku vrstu aranžmana sa državom, da mi se ‘dodeli’ vila u Užičkoj, a o tom-potom, kad zakon bude donet… ja ću već živeti tamo. Odbio sam to. Mene ne zanima imovina, već princip – Milan St. Protić”

Gorica Lazić nam objašnjava da Ministarstvo može nebrojeno puta da ukida rešenje Agencije i da vraća postupak na početak, a čak i da ga potvrdi, tužilaštvo može da tuži državu i Ministarstvo pred Upravnim sudom Republike Srbije. I zato nije ni čudo što se Božiću čini da ovaj proces traje doveka, i da će još toliko i trajati. „Godinama se borim sa birokratijom“, kaže Božić. „Svaki put kada sam dolazio, uveravali su me da sam završio sa papirologijom i da će sledeći put kad dođem sve biti završeno, a onda se vratim i kažu mi: ‘E fali ti još nešto.’ Svaki put! U roku od šest meseci su mi dva puta tražili kopiju pasoša – ‘treba im novija’. Šta to znači? Pasoš važi pet godina, ne izdaju mi ga na šest meseci. Ovde nema sistema, ovde je jedini sistem da te neko za..be. Očigledno je da država ne želi da se zaista pozabavi restitucijom.“

Dodatni problem je svakako to što ne postoji pritisak javnosti, štaviše, često je ta javnost podeljena, i one koji potražuju imovinu posmatra kao one koji su otimali. Recimo, u komentarima na vesti o Božićevoj kući, pojavili su se i ovakvi: „Šta on ima da uzima tu kuću, on nije Srbin, on će to da proda. Ne treba mu je vratiti.“

„Duboko verujem da Srbija ne može da izađe iz stagnacije, ako ne i deklinacije ukoliko država sebe ne rekonstituiše kao agenta poštenja“, ističe Milan Parivodić, čovek koji stoji iza prvog Zakona o restituciji. „Od suštinskog je značaja da Srbija povrati ugled poštene države u očima svojih građana. Jedan od načina da do toga dođe jeste da se vrati ono što je država otela. Tako vraća sebe među civilizovane. Otpori sa kojima sam se susreo su zapanjujući i mnogo su veći nego u drugim zemljama. Njihov filozofski rezon je sledeći: ‘Ako ti možeš da vratiš svoju imovinu, a ja ne mogu jer je moj stan prodat, onda ni ti ne treba da dobiješ stan.’ Moj odgovor na to bio je: ‘To je kao da imaš dva pacijenta – jednog možeš da spaseš lečenjem a drugom moraš da amputiraš nogu, a ti kažeš – ajd i ovom kog mogu da izlečim da amputiram nogu da se ovaj drugi ne bi bunio.’ To je taj nivo idiotluka. Ideološko moralno slepilo. To je ključno. Znate, restitucija je lakmus papir koji pokazuje koliko je jedna zemlja zaista evropska, a ovakav odnos prema njoj jenepristajanje na evropske principe življenja.“

Restitucija je bila tema na početku dvehiljaditih godina, kada je bilo u planu da se napiše Zakon o obeštećenju. U to vreme, tvrdi Parivodić, pisan je zakon tako da se izbegne naturalnarestitucija.

„Restitucija nije nešto što vlast želi da učini, već je ona otpočetapod žestokim pritiskom Zapada. Nijedna vlast do sada nije želela zaista da ispravi istorijsku nepravdu. Sećam se jednog razgovara sa jednim veoma visokim sudijom još 2001. godine. Meni taj sudija kaže: ‘Neće ti proći ta restitucija, nas je više. Nas koji smo dobili stanove je više nego onih kojima su ti stanovi oteti. To demokratski neće proći.'“

A ko su ti kojima su otimani stanovi? I na koji način?

„Najveća imovina je oduzeta od vodećih industrijalaca tog doba kao što su braća Teokarović (Leskovac-Paraćin), Vlada Ilić (Beograd), Mitić, Teodor Klefiš (Jagodina), na desetinefabrikanata iz nekadašnjeg ‘Srpskog Mančestera’, Leskovca. I tako redom, širom Srbije imovina je, na ovaj ili onaj način, od većih ili manjih posednika, prešla u državne ruke… Mahom je izgovor bila kolaboracija, u stvarnosti bio je to ‘klasni’ neprijatelj revolucije“, kaže za Nedeljnik istoričar Srđan Cvetković.

Mehanizmi oduzimanja imovine bili su raznoliki. „Izvesnog lekara Svetozara Mijatovića, koji je stanovao u Banatskom Karlovcu, oglasili su ‘neprisutnim licem’ samo da bi mu lokalne vlasti oduzele vilu u Ustaničkoj ulici u Beogradu koja i dan-danas pripada državi“, kaže Cvetković. „Pri tome pomenuti lekar nije ni osumnjičen niti optužen za bilo kakvo nedelo. Miloš Radosavljević, guverner banke do jeseni 1941, posmrtno je od Suda časti osuđen a imovina mu konfiskovana, što jeste pravni nonsens. Ovakvih primera u sudskoj praksi je na hiljade. Zanimljivo je da su u posleratnoj Nemačkoj žena i ćerka doktora Mengelea živele u istoj kući kao i pre rata i nikoih nije dirao.“

“Besan sam! Meni su stalno obećavali da će sve biti rešeno, i sada kada je napokon donesena odluka u moju korist, kada su moji advokati rekli: ‘Bob, gotovo je, kuća je tvoja’, rekao sam im: ‘Nemojte to da mi govorite, svaki put kada ste rekli ‘gotovo je’, nešto novo je iskrslo’, i bio sam u pravu – Bob Božić”

Najpoznatiji je svakako slučaj zgrade „Borbe“. Niko od sagovornika, pa ni Cvetković, koji je objavio i naučni rad na temu restitucije, ne može sa sigurnošću da objasni kako je država oduzela zgradu u vlasništvu Milana Stojadinovića, nekadašnjeg predsednika Vlade Kraljevine Jugoslavije. „Koliko je meni poznato, ne postoji nikakvo rešenje o konfiskaciji niti je imenovani osuđen od sudova, niti bilo kakva odluka od Državne komisije o proglašenju ratnim zločincem ilikolaborantom“, kaže Cvetković. „Pretpostavljam da je njegova imovina uzeta po jednom članu Zakona o konfiskaciji – „neprisutnih lica“, koji se krajnje ekstenzivno i rastegljivotumačio. Drugo, zgrada ‘Borbe’ je pripadala akcionarskomdruštvu u kome su pored Milana Stojadinovića, između ostalih, bili akcionari i njegov brat novinar Dragi Stojadinović (osuđen1946. na 15 godina robije), Dušan Glišić, tehnički direktor lista ‘Vreme’, bivši ministri Momčilo Janković i Đura Janković (svi su streljani bez suda novembra 1944). Vlasnici su bili i njihove supruge i druga lica. Najveći pojedinačni akcionar bila jeAugusta Stojadinović, supruga Milanova. Međutim, sve je uzeto.“

Imovina je oduzimana posle Drugog svetskog rata na nekoliko načina. Najčešće konfiskacijom kao kaznenom merom. Tako je oteto 80 odsto državnog industrijskog kapitala u ono vreme, tvrdi Cvetković. „Najefikasnije optužbe bile su po osnovukolaboracije. Kasnije se prešlo na optužbe za špijunažu, opiranje otkupnim obavezama itd. Potom je kapital uzimanPrvom nacionalizacijom 1946, Drugom nacionalizacijom 1948, kada su oduzeta sitna i srednja preduzeća pa čak neke zanatske radnje. To je bila najoštrija mera nacionalizacije u Istočnoj Evropi (verovatno da bi se opovrgle Staljinove optužbe o toleranciji na buržoaziju). Konačno, stanovi i građevinsko zemljište uzeti su Trećom nacionalizacijom 1958. godine.“

Naredni vek nije doneo velike promene, iako je doneo Zakon o restituciji. Advokatica Lazić, čija kancelarija ima znatan brojpravosnažnih rešenja po predmetima restitucije, gde je već izvršena primopredaja imovine, kaže da je najveći problem sa sporovima koji se povlače godinama u prikupljanju potpune dokumentacije. „Arhivi i katastri nisu ažurni i nekako je najlakše odgovoriti da se ne raspolaže dokumentacijom koja se traži, što uvek nije tačno. Imali smo slučaj gde smo tek po trećem zahtevu i ličnom pristupu dobili ne samo svu traženu dokumentaciju već i ceo predmet koji je imao 214 dokumenata. Pribavljanje dokumentacije je nalik detektivskim romanima ili filmovima, odnosno za rubriku ‘Verovali ili ne’. Tragamo ne samo po arhivima već i po muzejima, Crvenom krstu, lokalnoj samoupravi, zbirci isprava zemljišno-knjižnog suda, udruženjima koja su vodila evidenciju o tajnim grobnicama, crkvenim knjigama, istorijskim knjigama gde smo dobijali daljeputokaze…“ Problemi nastaju i ako je u pitanju konfiskovana imovina u kom slučaju se postupak restitucije prekida do okončanja postupka rehabilitacije pred Višim sudom. I ovde postoji apsurd – tužilaštvo u Beogradu se žali na skoro sve odluke suda kojim se dozvoljava rehabilitacija.“

Tako dolazimo do ključa – političke volje da se postupakrestitucije sprovede i da se, kako kaže advokatica Lazić, za svaku opstrukciju i zloupotrebu prava snosi odgovornost, pa čak i kad je u pitanju državno tužilaštvo. „Osporavanje žalbom ili pokretanje upravnog spora ako se pokaže neosnovanim, trebalo bi imati za posledicu naknadu štete koju za to trpi stranka. Ako je to državno tužilaštvo, treba da plati Republika Srbija, ali uz obavezu da se regresira od onog lica koje je uložilo neosnovanu žalbu ili tužbu. Takođe, materijalna i druga odgovornost za nepostupanje u datim rokovima od strane ovlašćenih lica Agencije za restituciju, Ministarstva ali i drugih, a posebno Katastra.“

Zakon po kom se danas vraća oteta imovina, ističe MilanParivodić, pisan je da se što manje vrati. „Prepun je raznoraznih izuzetaka – odredba po njima je mnogo duža od one u kojoj stoji u kom slučaju može da se vrati imovina. Pravilo nevraćanja je poenta ovog zakona. Na primer, ne mogu da se vrate diplomatski objekti. Država ne želi da se zaista bavi time. Moram da naglasim da Zavod za restituciju radi svoj posao, ali suočeni su sa raznim preprekama. Direktor Strahinja Sekulić to radi na veoma savestan način. Oni se bore sa lošim zakonom i rade najbolje što mogu. Očigledno je da javnipravobranioci maliciozno podnose žalbe. Tu vidite neiskrenostdržave. To je pokazatelj ideološke zaslepljenosti da država treba da ima pod vlasništvom pola Srbije. Način na koji serestitucija vrši neće dovesti niti do privrednog oporavka, niti do političke rehabilitacije Srbije.“

“Od suštinskog je značaja da Srbija povrati ugled poštene države u očima svojih građana. Jedan od načina da do toga dođe jeste da se vrati ono što je država otela. Tako vraća sebe među civilizovane – Milan Parivodić”

Istoričar Milan St. Protić, koji i sam potražuje imovinu oduzetuza vreme komunističkih vlasti, od koje su najpoznatije vila u Užičkoj 16/a i bivša američka ambasada u Kneza Miloša, kaže da nedostatak političke volje pokazuje da nismo odmakli od1945. godine i da su na vlasti danas potomci onih koji su otimali.

„Zgrada ambasade data je vladi SAD na osnovu sporazumaFNRJ a na štetu moje porodice. Dokument o prodaji vladi SAD ne postoji u Arhivu i ne zna se ni gde je ni ko ga je uzeo“, kaže St. Protić za Nedeljnik. „Kada sam kratko vreme bio gradonačelnik, tadašnji sekretar koji je bio iz DSS-a, ne sećam se imena, nudio mi je neku vrstu aranžmana sa državom, da mi se ‘dodeli’ vila u Užičkoj, a o tom-potom, kad zakon bude donet… ja ću već živeti tamo. Odbio sam to. Mene ne zanima imovina već princip, i kada bi javno priznali da su radili to što su radili, i dodelili mi je, ja bih se odrekao, ali u neke humanijesvrhe, a ne da u njoj žive vlastodršci i rukovodioci.“

Milan St. Protić kaže da su do sada vraćane „samo šupe i podrumi“, a da nijedna vila na Dedinju nije vraćena, da nije rešenje u tome da se novčano kompenzuju oni kojima imovina može da se vrati naturalno ako već postoji, da se i te novčane kompenzacije stalno odlažu i da se ne zna ni koje godine će biti isplaćene, pa da se čestim istupanjem u javnosti bori za sve one koji su čak i mnogo više izgubili od njega, i platili cenu u životima. „Kad pogledate ko živi tamo, čiji su to potomci, jasno vam je zbog čega nema političke volje. Tu je svaki početak i svaki kraj. Čak i ljudi sa kojima sam se borio za promenu vlasti iz DOS-a, govorili su mi: ko ti je kriv, i nisu delili moja politička uverenja.“

S druge strane, direktor Agencije za restituciju Strahinja Sekulić tvrdi da je građanima do sada vraćena imovina u vrednosti od oko milijardu evra, i najavio da će trošakrestitucije na kraju iznositi minimalno četiri milijarde evra. „Od 78.000 zahteva za restituciju, Zavod je do danas u 37.903predmeta doneo prvostepene odluke, tako da se može reći da je broj predmeta već prepolovljen. Ta druga polovina predmeta u kojoj još nisu donete odluke, u 90 posto slučajeva odnosi se na obeštećenje gde isplata počinje od 2018. Što se tiče restitucijeobjekata, rešeno je preko 95 odsto predmeta“, rekao je Sekulić za Nedeljnik. „Srbija sprovodi verovatno i najefikasnijurestituciju od svih zemalja srednje i istočne Evrope koje su ovaj postupak sprovodile i danas sprovode. Bar tako kažu relevantne institucije Svetske banke i Evropske unije koja ovaj proces prati na nedeljnom nivou. Češki model je u Srbijineprimenjiv iz razloga što je Češka Zakon o restituciji donela pre nego što je sprovedena privatizacija i otkup stanova, što u Srbiji nije bio slučaj.“

On dodaje da je posle nešto više od dve godine od isteka roka za podnošenje zahteva za restituciju, bivšim vlasnicima i njihovim zakonskim naslednicima, vraćeno u svojinu 3.480 poslovnih prostora, 659 zgrada kao celina, kao i 607 stanova ukupne površine od preko 336.000 m2, zatim 1.729.426 m2neizgrađenog gradskog građevinskog zemljišta, 3.527 hektara šuma i šumskog zemljišta i preko 10.600 hektara poljoprivrednog zemljišta.

Božić, koji i dalje čeka odluku države, ističe da bi najviše voleo da njegov osamdesetogodišnji brat Deni uđe u Krunsku 69 kao vlasnik.

Advokatica Gorica Lazić smatra da bi, ukoliko država ne može da vrati imovinu koja je oduzeta, u zamenu za nju trebalo da ponudi drugu državnu imovinu. „Taj predlog je dat kod izmena i dopuna Zakona ali nije do sada usvojen već je samo odloženo plaćanje novčanog obeštećenja. Država ima veliku imovinu koja često nije u funkciji ili je u zapuštenom stanju, pa nije jasno zašto se ne oslobodi novčanih obaveza i dobije odmah poreske obveznike.“

Izvor: NEDELjNIK