Ж | Ž
Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on pinterest
Share on vk
Share on email

Подијелите вијест:

70 година Титове национализације: Своје нећемо, туђе не дамо

Пре тачно 70 година комунистички режим донео је први закон о национализацији приватних предузећа. Приватна својина у Југославији практично је нестала као друштвени фактор. Седам деценија касније велика неправда још није исправљена. Да ли ће икада бити?

Маршалова порука „Туђе нећемо, своје не дамо“ можда је постала мото слободарскеборбе југословенских народа, и својевремено добила споменик на Вису, где је и одржан историјски говор оца народа и народности 12. септембра 1944, али не и крилатицапослератних закона тадашње државе. Како другачије објаснити одлуку ФНРЈ о одузимању имовине својим грађанима кроз аграрну реформу и колонизацију  (тј. Насељавање), секвестрацију, национализацију, конфискацију или губљење држављанства које је аутоматски значило и губитак имовине… Држава је тада присвојила и поседе цркава, манастира, задужбина… предуг је списак. Као што јепредуг и процес повратка одузете имовине. Глагол (по)вратити можда и није најадекватнији. Како је могуће вратити некоме нешто што је његово одувек било?

Потомцима Илије Гарашанина, његовим чукунунукама Софији, Оливери и Јулији, решењем Агенције за реституцију враћене су три зграде у Београду, на Тргу Николе Пашића, близу градске скупштине. Оне чекају још зграде на Студентском тргу и у Кнез Михаиловој, а поступци су у току. Међу именима оних који су ових дана добили назад имовину није било Боба Божића, који је своју вилу у Крунској 69 добио много раније. Чак иако је Агенција за реституцију донела одлуку да му се кућа врати, после две деценије борбе, српска бирократија га, ипак, побеђује. Јер, веровали или не – држава је уложила жалбу на сопствену одлуку, односно оспорава одлуку државног органа који је она основала.

“Бесан сам! Мени су стално обећавали да ће све бити решено, и сада када је напокон донесена одлука у моју корист, када су моји адвокати рекли: ‘Боб, готово је, кућа је твоја’, рекао сам им: ‘Немојте то да ми говорите, сваки пут када сте рекли ‘готово је’, нешто ново је искрсло’, и био сам у праву. Замислите тусмејурију, држава се жали држави што је донела одлуку да ми врати кућу. То нема нигде у свету”, каже Божић за Недељник. “Кућу за коју се борим одузели су мојој породици, а сада се понашају као да ја њима тражим нешто што је њихово, да ја њима отимам.”

“За реституцију до сада није било политичке воље, да јесте, одавно би била завршена. Питање је и колико још има да се коначно врати. Многи бивши власници или њихови наследници живе на ивици егзистенције – Горица Лазић, адвокат

Боб истиче да познаје најмање још 50 људи који се боре за исто, што значи да не постоји истинска воља државе да се питањереституције реши на ваљан начин, са чиме су сагласни и други саговорници Недељника који истичу да је ова тема покренута искључиво због притиска ЕУ, међутим он није био довољно јак.

“Кад говоримо о повратку имовине, већина посткомунистичкихземаља одавно је донела законе и спровела оно што се и код нас решава реституцијом, изразом који постоји и у грађанскоправнимодносима и, пре свега, значи да је одговорно лице дужно успоставити стање које је било пре него што је штета настала, а ако то у целини или делимично није могуће, обештећење се врши у новцу. Слично је и са државом. Словенија, Чешка, Словачка и Мађарска почеле су реституцију још пре петнаест година, и не само то, већ је и много давно решиле”, објашњава за Недељник адвокат Горица Лазић из Адвокатске канцеларије Лазић.

“За реституцију до сада није било политичке воље, да јесте, одавно би била завршена. Питање је и колико још има да се коначно врати. Многи бивши власници или њихови наследници живе на ивици егзистенције. Када се зна да се по закону враћа у натуралномоблику само имовина која је у државној својини, нема никаквих оправдања за то што смо и у овом сегменту последњи. Да није услова ЕУ, не верујем да би се и овај закон донео и бар спорадично решавали предмети. Чак и новчана надокнада за имовину коју није могуће вратити у натуралном облику (срушени објекти, одређене јавне намене, изграђено грађевинско земљиште и слично) могуће је било да се реши супституцијом -заменом за другу државну имовину која постоји, а која је често и ван било какве функције, или системом ваучера, као у неким земљама. Уместо тога, ми само одлажемо јер једноставно механизам који је створен то дозвољава, без било какве одговорности.”

Фото Недељник
Фото Недељник

“Када сам кратко време био градоначелник, тадашњи секретар који је био из ДСС-а, не сећам се имена, нудио ми је неку врсту аранжмана са државом, да ми се ‘додели’ вила у Ужичкој, а о том-потом, кад закон буде донет… ја ћу већ живети тамо. Одбио сам то. Мене не занима имовина, већ принцип – Милан Ст. Протић

Горица Лазић нам објашњава да Министарство може небројено пута да укида решење Агенције и да враћа поступак на почетак, а чак и да га потврди, тужилаштво може да тужи државу и Министарство пред Управним судом Републике Србије. И зато није ни чудо што се Божићу чини да овај процес траје довека, и да ће још толико и трајати. “Годинама се борим са бирократијом”, каже Божић. “Сваки пут када сам долазио, уверавали су ме да сам завршио са папирологијом и да ће следећи пут кад дођем све бити завршено, а онда се вратим и кажу ми: ‘Е фали ти још нешто.’ Сваки пут! У року од шест месеци су ми два пута тражили копију пасоша – ‘треба им новија’. Шта то значи? Пасош важи пет година, не издају ми га на шест месеци. Овде нема система, овде је једини систем да те неко за..бе. Очигледно је да држава не жели да се заиста позабави реституцијом.”

Додатни проблем је свакако то што не постоји притисак јавности, штавише, често је та јавност подељена, и оне који потражују имовину посматра као оне који су отимали. Рецимо, у коментарима на вести о Божићевој кући, појавили су се и овакви: “Шта он има да узима ту кућу, он није Србин, он ће то да прода. Не треба му је вратити.”

“Дубоко верујем да Србија не може да изађе из стагнације, ако не и деклинације уколико држава себе не реконституише као агента поштења”, истиче Милан Париводић, човек који стоји иза првог Закона о реституцији. “Од суштинског је значаја да Србија поврати углед поштене државе у очима својих грађана. Један од начина да до тога дође јесте да се врати оно што је држава отела. Тако враћа себе међу цивилизоване. Отпори са којима сам се сусрео су запањујући и много су већи него у другим земљама. Њихов филозофски резон је следећи: ‘Ако ти можеш да вратиш своју имовину, а ја не могу јер је мој стан продат, онда ни ти не треба да добијеш стан.’ Мој одговор на то био је: ‘То је као да имаш два пацијента – једног можеш да спасеш лечењем а другом мораш да ампутираш ногу, а ти кажеш – ајд и овом ког могу да излечим да ампутирам ногу да се овај други не би бунио.’ То је тај ниво идиотлука. Идеолошко морално слепило. То је кључно. Знате, реституција је лакмус папир који показује колико је једна земља заиста европска, а овакав однос према њој јенепристајање на европске принципе живљења.”

Реституција је била тема на почетку двехиљадитих година, када је било у плану да се напише Закон о обештећењу. У то време, тврди Париводић, писан је закон тако да се избегне натуралнареституција.

“Реституција није нешто што власт жели да учини, већ је она отпочетапод жестоким притиском Запада. Ниједна власт до сада није желела заиста да исправи историјску неправду. Сећам се једног разговара са једним веома високим судијом још 2001. године. Мени тај судија каже: ‘Неће ти проћи та реституција, нас је више. Нас који смо добили станове је више него оних којима су ти станови отети. То демократски неће проћи.'”

А ко су ти којима су отимани станови? И на који начин?

“Највећа имовина је одузета од водећих индустријалаца тог доба као што су браћа Теокаровић (Лесковац-Параћин), Влада Илић (Београд), Митић, Теодор Клефиш (Јагодина), на десетинефабриканата из некадашњег ‘Српског Манчестера’, Лесковца. И тако редом, широм Србије имовина је, на овај или онај начин, од већих или мањих поседника, прешла у државне руке… Махом је изговор била колаборација, у стварности био је то ‘класни’ непријатељ револуције”, каже за Недељник историчар Срђан Цветковић.

Механизми одузимања имовине били су разнолики. “Извесног лекара Светозара Мијатовића, који је становао у Банатском Карловцу, огласили су ‘неприсутним лицем’ само да би му локалне власти одузеле вилу у Устаничкој улици у Београду која и дан-данас припада држави”, каже Цветковић. “При томе поменути лекар није ни осумњичен нити оптужен за било какво недело. Милош Радосављевић, гувернер банке до јесени 1941, посмртно је од Суда части осуђен а имовина му конфискована, што јесте правни нонсенс. Оваквих примера у судској пракси је на хиљаде. Занимљиво је да су у послератној Немачкој жена и ћерка доктора Менгелеа живеле у истој кући као и пре рата и никоих није дирао.”

Фото Недељник
Фото Недељник

“Бесан сам! Мени су стално обећавали да ће све бити решено, и сада када је напокон донесена одлука у моју корист, када су моји адвокати рекли: ‘Боб, готово је, кућа је твоја’, рекао сам им: ‘Немојте то да ми говорите, сваки пут када сте рекли ‘готово је’, нешто ново је искрсло’, и био сам у праву – Боб Божић

Најпознатији је свакако случај зграде “Борбе”. Нико од саговорника, па ни Цветковић, који је објавио и научни рад на тему реституције, не може са сигурношћу да објасни како је држава одузела зграду у власништву Милана Стојадиновића, некадашњег председника Владе Краљевине Југославије. “Колико је мени познато, не постоји никакво решење о конфискацији нити је именовани осуђен од судова, нити било каква одлука од Државне комисије о проглашењу ратним злочинцем иликолаборантом”, каже Цветковић. “Претпостављам да је његова имовина узета по једном члану Закона о конфискацији – “неприсутних лица”, који се крајње екстензивно и растегљивотумачио. Друго, зграда ‘Борбе’ је припадала акционарскомдруштву у коме су поред Милана Стојадиновића, између осталих, били акционари и његов брат новинар Драги Стојадиновић (осуђен1946. на 15 година робије), Душан Глишић, технички директор листа ‘Време’, бивши министри Момчило Јанковић и Ђура Јанковић (сви су стрељани без суда новембра 1944). Власници су били и њихове супруге и друга лица. Највећи појединачни акционар била јеАугуста Стојадиновић, супруга Миланова. Међутим, све је узето.”

Имовина је одузимана после Другог светског рата на неколико начина. Најчешће конфискацијом као казненом мером. Тако је отето 80 одсто државног индустријског капитала у оно време, тврди Цветковић. “Најефикасније оптужбе биле су по основуколаборације. Касније се прешло на оптужбе за шпијунажу, опирање откупним обавезама итд. Потом је капитал узиманПрвом национализацијом 1946, Другом национализацијом 1948, када су одузета ситна и средња предузећа па чак неке занатске радње. То је била најоштрија мера национализације у Источној Европи (вероватно да би се оповргле Стаљинове оптужбе о толеранцији на буржоазију). Коначно, станови и грађевинско земљиште узети су Трећом национализацијом 1958. године.”

Наредни век није донео велике промене, иако је донео Закон о реституцији. Адвокатица Лазић, чија канцеларија има знатан бројправоснажних решења по предметима реституције, где је већ извршена примопредаја имовине, каже да је највећи проблем са споровима који се повлаче годинама у прикупљању потпуне документације. “Архиви и катастри нису ажурни и некако је најлакше одговорити да се не располаже документацијом која се тражи, што увек није тачно. Имали смо случај где смо тек по трећем захтеву и личном приступу добили не само сву тражену документацију већ и цео предмет који је имао 214 докумената. Прибављање документације је налик детективским романима или филмовима, односно за рубрику ‘Веровали или не’. Трагамо не само по архивима већ и по музејима, Црвеном крсту, локалној самоуправи, збирци исправа земљишно-књижног суда, удружењима која су водила евиденцију о тајним гробницама, црквеним књигама, историјским књигама где смо добијали даљепутоказе…” Проблеми настају и ако је у питању конфискована имовина у ком случају се поступак реституције прекида до окончања поступка рехабилитације пред Вишим судом. И овде постоји апсурд – тужилаштво у Београду се жали на скоро све одлуке суда којим се дозвољава рехабилитација.”

Тако долазимо до кључа – политичке воље да се поступакреституције спроведе и да се, како каже адвокатица Лазић, за сваку опструкцију и злоупотребу права сноси одговорност, па чак и кад је у питању државно тужилаштво. “Оспоравање жалбом или покретање управног спора ако се покаже неоснованим, требало би имати за последицу накнаду штете коју за то трпи странка. Ако је то државно тужилаштво, треба да плати Република Србија, али уз обавезу да се регресира од оног лица које је уложило неосновану жалбу или тужбу. Такође, материјална и друга одговорност за непоступање у датим роковима од стране овлашћених лица Агенције за реституцију, Министарства али и других, а посебно Катастра.”

Закон по ком се данас враћа отета имовина, истиче МиланПариводић, писан је да се што мање врати. “Препун је разноразних изузетака – одредба по њима је много дужа од оне у којој стоји у ком случају може да се врати имовина. Правило невраћања је поента овог закона. На пример, не могу да се врате дипломатски објекти. Држава не жели да се заиста бави тиме. Морам да нагласим да Завод за реституцију ради свој посао, али суочени су са разним препрекама. Директор Страхиња Секулић то ради на веома савестан начин. Они се боре са лошим законом и раде најбоље што могу. Очигледно је да јавниправобраниоци малициозно подносе жалбе. Ту видите неискреностдржаве. То је показатељ идеолошке заслепљености да држава треба да има под власништвом пола Србије. Начин на који сереституција врши неће довести нити до привредног опоравка, нити до политичке рехабилитације Србије.”

“Од суштинског је значаја да Србија поврати углед поштене државе у очима својих грађана. Један од начина да до тога дође јесте да се врати оно што је држава отела. Тако враћа себе међу цивилизоване – Милан Париводић

Историчар Милан Ст. Протић, који и сам потражује имовину одузетуза време комунистичких власти, од које су најпознатије вила у Ужичкој 16/а и бивша америчка амбасада у Кнеза Милоша, каже да недостатак политичке воље показује да нисмо одмакли од1945. године и да су на власти данас потомци оних који су отимали.

“Зграда амбасаде дата је влади САД на основу споразумаФНРЈ а на штету моје породице. Документ о продаји влади САД не постоји у Архиву и не зна се ни где је ни ко га је узео”, каже Ст. Протић за Недељник. “Када сам кратко време био градоначелник, тадашњи секретар који је био из ДСС-а, не сећам се имена, нудио ми је неку врсту аранжмана са државом, да ми се ‘додели’ вила у Ужичкој, а о том-потом, кад закон буде донет… ја ћу већ живети тамо. Одбио сам то. Мене не занима имовина већ принцип, и када би јавно признали да су радили то што су радили, и доделили ми је, ја бих се одрекао, али у неке хуманијесврхе, а не да у њој живе властодршци и руководиоци.”

Милан Ст. Протић каже да су до сада враћане “само шупе и подруми”, а да ниједна вила на Дедињу није враћена, да није решење у томе да се новчано компензују они којима имовина може да се врати натурално ако већ постоји, да се и те новчане компензације стално одлажу и да се не зна ни које године ће бити исплаћене, па да се честим иступањем у јавности бори за све оне који су чак и много више изгубили од њега, и платили цену у животима. “Кад погледате ко живи тамо, чији су то потомци, јасно вам је због чега нема политичке воље. Ту је сваки почетак и сваки крај. Чак и људи са којима сам се борио за промену власти из ДОС-а, говорили су ми: ко ти је крив, и нису делили моја политичка уверења.”

С друге стране, директор Агенције за реституцију Страхиња Секулић тврди да је грађанима до сада враћена имовина у вредности од око милијарду евра, и најавио да ће трошакреституције на крају износити минимално четири милијарде евра. “Од 78.000 захтева за реституцију, Завод је до данас у 37.903предмета донео првостепене одлуке, тако да се може рећи да је број предмета већ преполовљен. Та друга половина предмета у којој још нису донете одлуке, у 90 посто случајева односи се на обештећење где исплата почиње од 2018. Што се тиче реституцијеобјеката, решено је преко 95 одсто предмета”, рекао је Секулић за Недељник. “Србија спроводи вероватно и најефикаснијуреституцију од свих земаља средње и источне Европе које су овај поступак спроводиле и данас спроводе. Бар тако кажу релевантне институције Светске банке и Европске уније која овај процес прати на недељном нивоу. Чешки модел је у Србијинепримењив из разлога што је Чешка Закон о реституцији донела пре него што је спроведена приватизација и откуп станова, што у Србији није био случај.”

Он додаје да је после нешто више од две године од истека рока за подношење захтева за реституцију, бившим власницима и њиховим законским наследницима, враћено у својину 3.480 пословних простора, 659 зграда као целина, као и 607 станова укупне површине од преко 336.000 м2, затим 1.729.426 м2неизграђеног градског грађевинског земљишта, 3.527 хектара шума и шумског земљишта и преко 10.600 хектара пољопривредног земљишта.

Божић, који и даље чека одлуку државе, истиче да би највише волео да његов осамдесетогодишњи брат Дени уђе у Крунску 69 као власник.

Адвокатица Горица Лазић сматра да би, уколико држава не може да врати имовину која је одузета, у замену за њу требало да понуди другу државну имовину. “Тај предлог је дат код измена и допуна Закона али није до сада усвојен већ је само одложено плаћање новчаног обештећења. Држава има велику имовину која често није у функцији или је у запуштеном стању, па није јасно зашто се не ослободи новчаних обавеза и добије одмах пореске обвезнике.”

Извор: НЕДЕЉНИК

 

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on pinterest
Share on vk
Share on email

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: