5. изјава сјећања Српског народног вијећа

Приjе седамнаест година током и након воjно-полициjских акциjа „Бљесак“ и „Олуjа“ с подручjа западне
Славониjе, Баниjе, Кордуна, Лике и сjеверне Далмациjе, бивших подручjа под заштитом Уjедињених народа, избjегло jе око 250 000 припадника старосjедилачког српског народа. У том збjегу многи од њих су страдали, многи од оних коjи су остали су побиjени, а њихова имовина и њихова насеља данима и тjеднима систематски пљачкана и паљена.

Куће коjе нису биле спаљене стављене су под секвестар државе, након чега jе држава
та подручjа почела насељавати припадницима хрватског народа из других диjелова Хрватске
и других диjелова бивше Југославиjе. Уступила им jе станове, куће и земљиште избjеглих
Срба, са озакоњеном могућношћу да након десет година постану власници туђе, приватне
имовине.

Требало jе проћи неколико година да се од стране тадашњих власти омогући значаjниjи
повратак избjеглих Срба, а и то без потребне физичке, правне и социjалне сигурности.
Многи повратници су били нападани, неки и убиjени. Њихова имовина jе и даље била
пљачкана и уништавана, а сами су стрепили и трпjели од неселективне, раширене, готово
колективне кривице за ратне злочине. Исто jе било и са повратом њихове имовине,
њихових станова и кућа – опет jе требало десет година да би почео значаjниjи повратак
власништва и признавање станарских права. Тако стваране околности повратака имаjу
за посљедицу да jе и данас у избjегличком статусу око 60 000 избjеглих Срба, а да
jе већина кренула путем интеграциjе у земље у коjе су избjегли или у треће земље.

Такођер су требале проћи године да би се оне коjи су починили злочине почело кажњавати,
али jе већина злочина до данас остала некажњена. Посебно су остали некажњени злочини
систематског уништавања насеља, систематског онемогућавања или отежавања повратка
и злочини почињени према повратницима. Многи од оних коjи су страдали или се воде
као нестали jош увиjек нису идентифицирани и достоjно сахрањени.

Ни након седамнаест година у jавном сjећању у Хрватскоj простора за ова страдања,
за ове чињенице и оваква искуства jош увиjек нема. Нема га ни након што су међународне
правосудне институциjе рекле своjе о карактеру и размjерима овог страдања. На жалост
и не риjетко ниjе риjеч само о прешућивању већ и вриjеђању осjећаjа оних коjи су
сами страдали или суосjећаjу с оним коjи су страдали. Говор мржње и увреде не долазе
само од маргиналних група или медиjа већ и од представника националне политике и
националних, jавних медиjа. Овом Изjавом желимо подсjетити на то и супротставити
се годинама присутноj политици – политици коjа страдања Срба у 2. свjетском рату
негира или релативизира а страдања Срба у овом рату прешућуjе. Ни након седамнаест
година ниjе створен простор за политику сjећања у коjоj би било мjеста за страдање
припадника и хрватског и српског народа. Ни непуних годину дана од уласка Хрватске
у Европску Униjу нема равноправног третмана злочина и жртава.

Овом Изjавом и овим скупом сjећања желимо jош jедном подсjетити да jе вриjеме да
се почне стварати другачиjа политика сjећања и другачиjи однос према рату и ратном
страдању. Зато и оваj пут наглашавамо потребу да се присjетимо свих коjи су страдали,
свих коjи су патили, свих коjима jе учињена неправда, Хрватима од Срба, Србима од
Хрвата. Тако jе било jучер, тако jе данас и тако ће бити сутра!

Др. Милорад Пуповац Загреб, 4. 8. 2012.

Извор: СНВ