2024 - Страница 27 од 30 - Јадовно 1941.

Почетна » Архива за 2024 » Страна 27

Добривоје Видић: ЈЕДНА НЕИСПРИЧАНА ИСТОРИЈСКА ПОРОДИЧНА ПРИЧА

20. фебруар 2024.

Ослобађање градова НДХ од партизана. Како је то изгледало из угла српских становника Дервенте, Бањалуке, па и других градова НДХ. После геноцида 1941, ко је остао жив, после убијања угледних, одвођења у Јадовно и Јасеновац, и прогона у Србију, пада под заштиту њемачког Вермахта и њихових ЕК центара од 20. јануара 1941. Од тад Срби, који су избјегли у села, добијају право да се врате у своје куће. Немачка Шталова дивизија трећепозиваца им то гарантује и помаже око усељавања и избацивања усташких породица,које су предходно усељене од стране НДХ, са решењем директора НДХ агенције. Директор за Бањалуку те агенције што је отимала и на себе књижила српску имовину је био

Бојан Вегара: ТЕТРИС

19. фебруар 2024.

Што би примирја би! Тог дана сам изашао око подне напоље и вуцарао се по Хаџићима. Скоро да никог на улици нема колико је вруће. Још јутрос сам се чуо са Југом и било ми је мрско да идем на купање у Блажуј. Врућина је, а бицикло ми код бабе у Бињежеву и никако ми се не клапа по њега. Блејао сам на степеницама испред зграде и у парку. Кад ми је досадило отишао сам да бацим круг до пијаце и видим да можда доле нема неког од раје. Таман што сам дошао до пијаце, срео сам тетка Пепила, а он ме зовну и рече ми. -Нисам те видио ових

Лички рат против Бога

19. фебруар 2024.

У Плитвичком Љесковцу, на изворишту Плитвичких језера, усташе су 1941. срушиле цркву Лазарицу, педантно, скидајући камен по камен. Демонтажу храма, под присилом, извеле су три групе Срба који су, после, скоро сви побијени. Пише: Милан Четник У лето 1991. тадашњи епископ горњокарловачки Никанор (Богуновић) осветио је нове темеље. Потписник ових редова разговарао је тада са јединим Србином (или једним од ретких) који је некако умакао егзекуцији, после рушења цркве. У пролеће претходне године, у парку у Грачацу (јужна Лика), основан је локални одбор Српске демократске странке. Присутном аутору овог текста, извештачу “Политике”, тада је скренута пажња да се скуп одржава на затрављеним темељима цркве Вазнесења Господњег, коју су 1954. разорили

Владика Хризостом: ПОСЛЕДИЦЕ ГРЕХА ОСТАЈУ!

16. фебруар 2024.

Велики грех има у себи нешто тајанствено, нешто заразно, нешто што понекад прелази, особито на потомство, као наследна заразна болест. Кад сам једном био у манастиру Витовници код Петровца пришла ми је нека девојка – удавача и умолила за савет да ли би било паметно да се уда за једнога младића чија је мајка убила своју свекрву и још се налази на робији? „Бојим се, додала је та девојка да мајчин грех не падне на нас и на нашу децу“. Одговорио сам јој: „Паметније је да сачекаш коју другу прилику“. Нисам у том тренутку толико мислио на отплаћивање мајчиног греха, колико на опасност да се уђе у породицу у којој

УСТАШKИ ТАБЛОИДИ У БОСНИ ТОKОМ ДРУГОГ СВЕТСKОГ РАТА: Да ли је икада веће ЗЛО штампано било где на СВЕТУ?

16. фебруар 2024.

За време другог светског рата, Kраљевину Југославију су 6.4.1941. напале силе Осовине и присилиле њену војску на капитулацију 17.4. 1941. Десет дана пре су у Загреб ушле немачке снаге, те је истог дана проглашена Независна држава Хрватска. Победничке Силе Осовине су одлучиле да цела територија БиХ дође под власт НДХ, чији је поглавник Анте Павелић започео политику с циљем елиминације српског становништва, које је укључивало присилно превођење на католичанство, протеривање и геноцид. Власт НДХ је, с друге стране, муслиманско становништво сматрало Хрватима исламске вере. Павелићева пропаганда је радила пуном паром.. Муслиманско-бошњашко становништво у Босни и Херцеговини било је веома узрујано уочи уласка Југославије у Други светски рат. Споразум Цветковић-Мачек од

Нови скандал у режији Дејана Ристића

12. фебруар 2024.

Када Музеј жртава геноцида из Београда позове једну хрватску историчарку из Загреба у Србију и најави као првог говорника на манифестацији којом ће бити обиљежен национални празник Сретење – Дан државности Србије, то заслужује посебну пажњу. Пише: Душан Басташић Програм под насловом ,,ЈАВНО СВЕДОЧЕЊЕ: Сусрет с прошлошћу – Диана Будисављевић“ ће бити реализован 13. фебруара ове године у Атријуму Народне библиотеке Србије у Београду а дан касније у Културном центру Војводине ,,Милош Црњански“ у Новом Саду. У оквиру програма, присутнима ће се поред осталих обратити историчари Наташа Матаушић, и директор Музеја жртава геноцида Дејан Ристић. Широј јавности али и историчарима, мало је познат лик и дјело Наташе Матаушић. Недавно смо

Бојан Вегара: Њено величанство ПРАГА је чудо од оружја и највише су је се муслимани бојали од свег оружја у рату

12. фебруар 2024.

Ћаћа ми је тек у Братунцу након рата признао, да је замолио Сокола, да ме узме на прагу. Већ пети дан траје муслиманка офанзива. Све грми од граната и земља се тресе. Дан прије офанзиве смо изашли код ђеда и бабе на викендицу под самим Игманом. Горе не падају гранате често, куће су раштркане. Гранате муслимани користе само за гранатирање густо насељених дјелова града. Туку по зградама у центру и по Жуновници. Сваки дан на град падне око хиљаду граната. Притисак праве на војску тим крвничким гранатирањем цивила. Прави пакао је у центру. Често бројим гранате и гледам двогледом гдје падају, а некад се град дуго не види од дима

„ФАШИСТИЧКЕ КОСТИ“: Бербокова и њен деда нациста

12. фебруар 2024.

Недавно откриће нацистичке прошлости деде Аналене Бербок, укључујући његову службу у Вермахту и добијање крста за ратне заслуге у Блиду , покренуло је питања о њеном залагању за мир а уједно и о залагању за извоз оружја. Оцењује се да се Бербокова налази у критичном тренутку у својој политичкој каријери. У открићу које је изазвало шок у политичком пејзажу Немачке, деда министра спољних послова Аналене Бербок, Валдемар Бербок, идентификован је као официр Вермахта и непоколебљиви националсоцијалиста који не само да је читао „Мајн кампф“ већ је и одликован највећим војним орденом, Крстом за ратне заслуге са мачевима 1944. Бербокова, која је раније говорила о ратним искуствима свог деде, никада није

Обиљежене 82 године од страдања Срба у Поткозарју

10. фебруар 2024.

Прошле су 82 године од усташког покоља 624 Срба међу којима је било 208 дјеце из Поткозарја код Бањалуке, некадашње Ивањске и Пискавице. У Храму Покрова Пресвете Богородице у Поткозарју служена је света литургија, а потом и парастос жртвама масовног покоља, који су припадници фашистичке НДХ починили у Поткозарју и Пискавици 1942. године. Усташе су 5. и 12. фебруара 1942. године у Поткозарским селима Ивањске и Пискавице убиле 624 српских цивила, међу којима 208 дјеце до 15 година. Убијени цивили сахрањени су по својим двориштима, тако да није било заједничког спомен-обиљежја, а покренута је иницијатива да се изгради споменик са именима свих убијених. О овом злочину ћутало се више од

Србофобија из уста једног Јеврејина: Срби као Хамас

10. фебруар 2024.

На политичком и медијском небу српских земаља, прилично млако је прокоментарисана изјава Менахема З. Росенсафта (Menachem Z. Rosensaft), једног од првих људи Свјетског јеврејског конгреса који је упоредио четнике са Хамасом. Пише: Борис Радаковић Отишао је и корак даље, па је позивајући „Бошњаке“ да разумију бомбардовање Газе од стране војних снага Израела, повукао паралелу између „идеологија Хамаса и онога што је четнички покрет радио у БиХ тијеком рата деведесетих.“ Ко имало познаје историју ратова за југословенско насљеђе, добро зна да никаква четничка идеологија није дјеловала у БиХ. Српски народ је организовао своју војску и мимо неких паравојних формација, све војне јединице су биле под Главним штабом Војске Републике Српске. Постојале

СРПСКИ НАРОД У АВНОЈЕВСКОЈ ХРВАТСКОЈ: Промоција књиге др Момчила Диклића у Зрењанину

9. фебруар 2024.

У Салону Народног музеја Зрењанин, у петак 29. децембра је одржана промоција књиге др Момчила Диклића „Српски народ у авнојевској Хрватској: како је нестао један народ!?”, у организацији „Светосавља” из Зрењанина. На промоцији су говорили Душан Стјепановић, историчар и председник Актива наставника историје основних школа града Зрењанина, Милојко Будимир, музејски саветник и генерални секретар „Удружења Срба из Хрватске” (Београд), Владимир Бурсаћ, аутор рада из Зборника „Грађански рат у Хрватској 1991–1995”, и аутор књиге Момчило Диклић, доктор историјских наука. Овом приликом промовисан је и Зборник радова бр. 19, под називом „Грађански рат у Хрватској 1991–1995.”, за 2023. годину. “Вечерас је промоција књиге о нестанку Срба у авнојевској Хрватској. Тада је била

Бојан Вегара: ХЉЕБ ЗА ПРЕМЈЕСИТ

8. фебруар 2024.

Тог ратног љета смо преградили Зујевину код општине и направили базен. Купали смо се и сунчали, те уживали у чарима љета. А највише у примирју, јер већ данима не пуца. Негдје мало иза подне, сјетих се да нисам премјесио хљеб. Мама нам је рекла да га премјесимо да не би заборавили и да не покипи. Често се деси да заборавимо, али тог јутра смо се бураз и ја договорили да је мој ред да га премјесим. А и пушило ми се, па сам пожурио да једну запалим у стану док никог нема. Хладовина у стану ме разгали и узех маказе да исјечем цигару која је у рефузи и дуга је

Слободан Антонић: Утеривање кривице филмом

7. фебруар 2024.

У кампањи непрекидног оптуживања Србије за “фашизам”, важно место заузима Старо сајмиште, коме је очигледно намењена улога да израсте у некакав београдски Аушвиц. Пошто сам већ писао о историографским аспектима ове манипулације, сада бих да кажем нешто и о артистичким. Реч је о филму Кад сване дан (2012), режисера Горана Паскаљевића, по сценарију Филипа Давида (филм се може видети овде). Оно што је проблем с овим филмом, дакако, нису ни режија, ни глумци, који су прворазредни, већ управо сценарио – тачније, његови манипулативни елементи. Филм говори о београдском професору музике који тек под старост сазнаје да је заправо Јеврејин. Његови родитељи страдали су у логору на Старом сајмишту, а он је спасен тако што га је једна

Покољ над Србима 7. фебруара 1942. године у Штрпцима код Прњавора

6. фебруар 2024.

Дана 7. фебруара 1942. године, готово у исто вријеме док се дешавао покољ Срба у селима Дракулић, Шарговац и Мотике, у селу Штрпци код Прњавора хрватске усташе су на најсвирепији начин извршили тежак злочин углавном над српским женама и дјецом. Жртве су биле старости од 3 мјесеца до 70 година. Жртве су силоване, клане ножевима, убијане тупим предметима, масакриране и само неколицина је убијена ватреним оружјем. У рано јутро 7. фебруара 1942. године, по великој хладноћи, група од стотину усташа долази из Прњавора у центар села – Глоговац, који је био настањен њемачким становништвом – фолксдојчерима. То њемачко становништво се одмах по окупацији организовало у формације, наоружало и почело са

Крвави усташки пир у Пискавици

5. фебруар 2024.

Два дана приjе и пет дана послиjе масовног покоља српског становништва у Дракулићу, Мотикама, Шарговцу и руднику Раковац, усташки кољачи су на наjбруталниjи начин уморили на стотине невиних Срба у Пискавици и Ивањскоj (данашње Поткозарjе, пр. а.), код Бање Луке. Како jе у предговору књиге Лазара Лукаjића „Фратри и усташе кољу“ написао професор Предраг – Гуго Лазаревић, оваj злочин геноцида извршен jе 5. и 12. фебруара 1942. године. За покољ од 7. фебруара Лукаjић наводи да jе био акт програмиране промjене демографске структуре у Бањоj Луци и њеноj околини, те да jе као такав припремљен у сарадњи с одредом Павелићеве личне гарде, док су покоље од 5. и 12. фебруара