март 2024 - Страница 2 од 3 - Јадовно 1941.

Почетна » Архива за март 2024 » Страна 2

Гаравице – место где Срба више нема

18. март 2024.

ОТКРИВАЊЕ ЈЕДНОГ ЗАБОРАВЉЕНОГ УСТАШКОГ ЗЛОЧИНА Драган Радовић, аутор филма о масовним страдањима српског народа у бихаћком крају, каже за „Политику” да на том простору има пуно споменика, зараслих у коров, посвећених жртвама о којима људи не знају ништа Након завршетка филма, у сали је био мук. Без аплауза и устајања, многе гледаоце приковане за седишта са сузама у очима држала је прича о масовном страдању српског становништва у, после Јасеновца и Јадовна, највећем стратишту на простору Независне Државе Хрватске. Таква је била атмосфера на београдској премијери филма „Гаравице” 21. фебруара, који прати причу о злочинима од почетка до краја Другог светског рата на простору Кордуна, Бихаћке крајине, засновану на више

Бојан Вегара: Знате, ми тај рат нисмо изгубили

16. март 2024.

Јуначки смо крв проливали у том рату, у дуплом обручу и против читавог свијета. Ми смо свима донијели мир и Републику Српску, а онда су нас сви заборавили. Кад сам се ноћас вратио из Сарајева кући у Братунац, нисам боловао за родним градом. То ми је први пут да одем, а да неки терет на леђима, велик ко Бјелашница, не донесем у себи и да не болујем за том водом и тим зраком, бар, неколико дана. Зато ваљда за ових 28 година нисам ни био више од десетак пута тамо, од тога сам само четри пута отишао тамо гдје сам провео дјетињство и рат. Сва четри пута сам се умацупао

Хаџићи: Обиљежено 28 година година од егзодуса Срба из Сарајева

16. март 2024.

Поводом 28 година од егзодуса Срба из Сарајева, служен је парастос у Цркви Рођења Пресвете Богородице у Хаџићима. Обиљежавање егзодуса наставиће се сутра у манастиру на Равној Романији и војничком гробљу „Нови Зејтинлик“. Предсједник Српске Милорад Додик рекао је да је егзодус Срба из Сарајева, иако једна од највећих и најпотреснијих трагедија која је задесила страдалнички српски народ на крају 20. вијека, био и егзодус до слободе јер су људи напуштали своја имања и вјековна огњишта да би слободно живјели у својој Републици Српској. Егзодус је и Саву Пољчића и његову породицу одвео у Братунац, гдје, каже, није био свој на своме. Није, каже по повратку у Хаџиће доживљавао непријатности,

Јован Мирић: Без коментара (четири слике из НДХ)

12. март 2024.

Не знају куд ће и шта ће са собом, без икога и без ичега, па моле Италијане да их приме: у ропство, или да их стрељају. Једно од то двоје биће за њих решење. 1. Јасеновац, логор III – Циглана. Крај новембра или почетак децембра 1941. године. Унутар жице логораши, одрпани, мршави, гладни, болесни, вашљиви, са непрестаном дизентеријом, једва се вуку по земљи. Неки носе и ланце на ногама. Већ их је много помрло и побијено. Погледују ка северу, где на неколико стотина метара пролази пруга Новска-Окучани. Наилази воз, у који упиру погледе чежње. Логор Јасеновац III – Циглана у зиму 1942. (Фото: ЈУСП Јасеновац) А на прозору једног купеа

Екипа „Политике“ спустила се у пакао Јадовна

11. март 2024.

Подсјећамо на фељтон објављен у Политици о експедицији спелеолога, новинара и фотографа из Београда, која је са сада већ покојним историчарем др Ђуром Затезалом, крајем јула 1990. посјетила подручје комплекса логора Госпић – Јаодвно – Паг. ЕКИПА „ПОЛИТИКЕ“ ПОКУШАЋЕ ДА СЕ СПУСТИ У ПАКАО ЈАДОВНА У масовним хапшењима и покољима поред усташа-емиграната и новорегрутованих учествовала jе такозвана регуларна хрватска воjска – домобрани, о чему сведочи записник о саслушању Хилмиjе Берберовића, канцелариjског поднадзорника, коjи jе као домобран учествовао у клању у чувеноj глинскоj цркви Велебит, 25. jула 1990. „Политика jе на обронке Велебита упутила екипу новинара, сниматеља и спелеолога. О њиховим доживљаjима и открићима известићемо у наредним броjевима листа, као и

Мастиловић: Прогон Срба – врхунац вишевјековног процеса затирања

11. март 2024.

Директор Института историјских наука Универзитета у Источном Сарајеву Драга Мастиловић изјавио је да би се цијела историја српског народа на простору Сарајева могла сажети у реченицу да је то био вишевјековни континуитет трајања и затирања, те да оно што се десило сарајевским Србима у посљедњој деценији 20. вијека представља врхунац процеса затирања. – То је врхунац затирања и то не само физичког већ и економског, културног, духовног, историјског, да би се то на крају претворило у затирање памћења и права на памћење, које нажалост и данас траје – рекао је Мастиловић. Он је нагласио да прогон Срба представља врхунац страдања и заокруживање процеса затирања Срба у Сарајеву који су преко ноћи

РТ Балкан истражује: Хоће ли Србија усвојити резолуцију о геноциду над Србима у НДХ

11. март 2024.

Питање усвајања резолуције о геноциду над Србима у Независној држави Хрватској биће поново покренуто у српском парламенту – тако барем обећава народни посланик проф. др Бранимир Несторовић из покрета “Ми – глас из народа, проф. др Бранимир Несторовић”. Несторовић објашњава за РТ Балкан да ће ово можда бити “четврта срећа” јер три пута је српској скупштини подношен предлог резолуције о геноциду у НДХ и ниједном није прошао. “То је заиста срамотно. Последњи пут када је поднета резолуција (јануар 2022, прим.аут) за њено уврштавање у дневни ред заседања гласао је 41 посланик. А можда је то и ‘успех’ јер први пут када је поднета резолуција за њу је гласало свега 11

Бојан Вегара: ПРВИ СТРАХ И 1. МАРТ 1992.

9. март 2024.

Учинило ми се да видим поклане ђедове ујаке, о којима сам слушао приче. Мислио сам о бабиним причама о Јасеновцу и јамама по Херцеговини. Већ данима друга дјеца се не играју са нама. Срби смо и то је довољно да се нико више не дружи са нама. Друга дјеца одлазе сваки дан у шуму изнад кућа и тамо проводе дане. Бураз и ја остајемо кући. Тако нас је отац замолио. Нема ни нашег пса Беџија са којим би кратили врјеме и који је брата слушао као робот. Нестао је прије неколико дана. Прољеће је и мислили смо да је отишао у куцанију. Имао је и раније обичај да нестане на

Оливера Шекуларац: Преполовљена је земља и преполовљени ми

9. март 2024.

Е мој деда, процветао ми је наш дрен у туђини. И њега сам кришом пренела, брат ме је са њим испратио. Кажу да земља памти. У освит новог дана који се лагано од ноћи одваја, овде на северу Холандије, где су и јутра сива… Бели папир држим у руци, светлији од свитања. Први документ дедин, који ме сву ноћ сузама обавија… Смртни лист, деда и ја. Први пут нешто опипљиво, његово. Јављам свима да сам то преко пријатеља добила. Срећна као да сам деду загрлила, а не лист хартије као парче светиње пригрлила. Па не знам виде ли ме очи његове, невиђене. Са смрти смо одрастали, увек је била близу.

НА БЛАГОВИЈЕСТИ ВЕЛИКИ СКУП У БЕОГРАДУ И ПОТПИСИВАЊЕ ПЕТИЦИЈЕ О ГЕНОЦИДУ НАД СРБИМА

9. март 2024.

Покрет Срба Крајишника позвао је све патриотске организације и појединце да се 7. априла, на празник Благовијести, окупе пред Црквом Светог Марка у Београду, гдје ће бити потписивана петиција чији је циљ да Скупштина Србије усвоји резолуцију о геноциду над српским народом у Независној Држави Хрватској /НДХ/, етничком чишћењу и борби против ревизије истине о српском страдању. Потпредсједник Извршног одбора Покрета Срба Крајишника Славен Стевелић изјавио је Срни да резолуција о геноциду превазилази сва страначка обиљежја и организације, а да сам скуп представља есенцију српских патриота из цијелог региона са јасном поруком да се од овог пројекта неће одступити ни милиметар. „Нећемо дозволити ниједног момента повлачење“, рекао је Стевелић и

Гробница без обиљeжја у Смиљану – сјећање на злочин 5. марта

8. март 2024.

Група од 30 Срба на звjерски jе начин мучена и дотучена 5. марта 1945.г. у Смиљану, родном мjесту Николе Тесле. Усташе су из казнионице у Госпићу извукле 30 особа и одвели их у Смиљан, те их повjешали по дрвећу. Жртве су биле сахрањене на мjесту смакнућа, у jедном диjелу Смиљана, а 1977.г. родбина их jе есхумирала и њихове кости положила у костурницу поред православног гробља у Смиљану, гдjе се уjедно налази и споменик свим Смиљанчанима, жртвама усташког терора. Обиљежjе jе порушено 1991. године. Сваке године 02. аугуста, на Св. Илиjу, у знак сjећања на прва страдања у Смиљану коjа су започела тог дана 1941.г., и траjала све до 1945.г., преживjела родбина и приjатељи окупљали су се око

Српске цркве биле су ломаче

8. март 2024.

У Другом светском рату, у Независноj држави Хрватскоj, наjокрутниjе jе демантована стара латинска сентенца: Аrs longa, vita brevis (Уметност jе дуга, живот кратак). Живот око милион православних Срба, не само да jе био прекраћен, већ су уништени њихови историjски корени, црквено-уметнички споменици. Њиховом уништавању посвећена jе књига академика Динка Давидова „Тотални геноцид – Независна држава Хрватска 1941–1945”, коjу jе обjавио Завод за уџбенике из Београда. Српска православна црква у Осиjеку, подигнута 1743. и срушена до темеља почетком 1942. Судбина српских цркава, истиче Динко Давидов, нераскидиво jе везана за трагичну судбину српског народа у Хрватскоj над коjим jе извршен геноцид. Давнашња хуманистичка опомена Хаjнриха Хаjнеа: „Кад почну да спаљуjу књиге, одмахиза

За убиство српских дјевојчица нико није одговарао

8. март 2024.

Навршава се 29 година од убиства српских дјевојчица Милице Лаловић и Наташе Учур у сарајевском насељу Грбавица, а за тај злочин још нико није одговарао. Снајпериста са зграде „Лориса“ на Тргу Пере Косорића, данашњем Тргу хероја, убио је 11. марта 1995. године десетогодишњу Милицу и деветогодишњу Наташу које су играле ластиша у Улици Раве Јанковић, испред зграде на броју 59, у насељу које је тада било под српском контролом. Била је то њихова посљедња игра, осам мјесеци прије потписивања Дејтонског мировног споразума. Дјевојчице су одмах превезене у болницу Касиндо, а према записнику из болнице, Милица је довезена мртва, док је Наташа умрла 15 минута након пријема. Према наводима свједока, дјевојчице

Јован Мирић: Извори ужаса

7. март 2024.

Многи преживели казивали су једно: нисмо веровали да ће нас побити. Притом то неверовање везују или за комшије или за државу. Никад није било да држава кажњава невини народ. Од свих покоља Срба у црквама најпознатији је покољ у Глинској цркви Пресвете Богородице који се десио 29. јула 1941. године. Поклано је неколико стотина одраслих мушкараца. О томе покољу сведочио је једини преживели Љубан Једнак, са једне стране, и Хилмија Берберовић, један од кољача, са друге. По завршеном покољу, када су окрвављени делатници кренули да гледају има ли ко жив и да износе мртве, устао је насред цркве старији човек: – Ево, ја сам жив! Ја нисам ништа крив! Усташе

Институт за јеврејске послове: Недићева влада није прогонила Јевреје (1994)

6. март 2024.

Истина о Недићу Пише: Никола Милованчев Задњих година поново су ојачали притисци да се наметне измишљена хипотека саодговорности владе Милана Недића за нацистички геноцид над Јеврејима у Србији 1941-1944; та пропаганда је на жалост толико јака, да после мого понављања, у њу почињу да верују чак и неки добромислећи али недовољно информисани људи. Зато желим да потсетим нашу јавност на писмо читаоца Политике из Лондона Ж. З., које је штампано у том београдском дневном листу, у рубрици Писма читалаца, 13. маја 1994. (бр. 28939, стр. 6). Преносимо у целости ово писмо, објављено под насловом „Истина о Недићу. Погрешна оцена – оптужба – о Недићу као суорганизатору убиства српских Јевреја 1941-1942.