arrow up
Ж | Ž
Ж | Ž
Milenko_Jahura_001.jpg

Покољ српске дјеце и жена у селима код Стоца у децембру 1943. године

Село Битуња горња, налази се 6 км источно од Стоца. Село је тешко пострадало 22. децембра 1943, од хрватских и муслиманских усташа у њемачким униформама.  Злочинци су 22. децембра 1943. упали у Битуњу и прикупили сво српско становништво, које су затекли у селу. Њих 17, искључиво дјеце и жена затворили су у једну од српских кућа и запуцали у њих. Потом су кућу запалили. Од метака и ватре страдало је њих 16, а преживјела је петогодишња дјевојчица Нада Перишић. Истог дана једна жена од Перишића је извршила самоубиство дављењем у чатрњи да не би пала злочинцима у руке. Из овог села, знају се имена 18 жртава геноцида НДХ. Све су

Др Ђуро Затезало

Ђуро Затезало: Усташки злочин у Пркосу и шуми Брезје код Ласиње на Кордуну

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање СВЈЕДОЧАНСТВА KОРДУН УСТАШKИ ЗЛОЧИН У ПРKОСУ И ШУМИ БРЕЗЈЕ KОД ЛАСИЊЕ Дуго Село, село у опћини Вргинмост на Kордуну, имало је по попису становнишва 1931. године 210 домаћинстава и 1.243 становника српске народности. За вријеме Независне Дражве Хрватске, 1941, 1945., живот је изгубило 552 становника од којих 36 пало у борби против фашизма док су их 516 погубиле усташе. Од њих 516, само у једном дану, у недјељу 21. децембра 1941. године, усташе су у шуми Брезје крај Ласиње усмртиле 460 Срба: мушкараца, жена и дјеце. Село Пркос, такођер у

Два милиона Срба у НДХ је морало носити плаве траке са словом „P“-Pravoslavac!

Хрватски поглавник Анте Павелић је 12 дана после доласка у Загреб и преузимања власти издао „Законску одредбу о забрани ћирилице“ (објављена је у „Народним новинама“ бр. 11 од 25. априла 1941. г.). 3. јуна 1941. укинуте су све српске школе, одгајалишта и сиротишта (објављено у истим новинама бр. 56 од 21. јуна 1941. г.).„Србима-православцима наређено је у Загребу, као и у осталим градовима, да носе око руке плаву траку“ на којој је имало да буде слово „Р“ (латиницом) чиме се одмах јасно ставило до знања какав положај у усташкој НДХ могу да заузимају Срби. Тако је овај знак „Р“ – „pravoslavac“ – планиран да буде гетовски знак за проказаних око 2

Заборављени Милинов

Сваки поглед на данашњи Хотел Дубровник у средишту града Загреба, требао би садржавати успомену на једну успјешну пословну обитељ, али и сјећање на жртве безобзирног усташког злочина. Пише: Леон Ћеванић Ријетки Загрепчани знају да је хотел „Дубровник“ који се налази у самом центру града на Јелачићевом плацу дао саградити Светозар Милинов. Све до 1940. године овај хотел носио је  назив Хотел Милинов. Још се мање зна да је Светозар заједно са супругом Милицом и четверо синова мучки смакнут у комплексу усташких ликвидацијских логора Госпић-Јадовно-Паг негдје у аугусту 1941. године. Рођен 1869. године, Светозар Милинов већ се у раној младости почео бавити трговином сировинама за текстилну индустрију, а до почетка 20.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ЗАШТО РЕВИЗИОНИСТИ НЕ ПОДНОСЕ МИЛАНА БУЛАЈИЋА

Међу Србима се нашло грлатних ревизиониста, који траже да се као жртве Јасеновца признају само они пописани именом и презименом – стотинак хиљада, мање или више. ПОРИЦАЊЕ РАДА ЗНАМЕНИТОГ ГЕНОЦИДОЛОГА Наш угледни антрополог Бојан Јовановић је, управо ових дана, све опасне ревизионистичке тенденције око броја јасеновачких жртава описао као настојање да се из историјске свести овог народа уклони научни допринос оснивача Музеја жртава геноцида, стручњака за међународно право, покојног др Милана Булајића: “Тенденција умањивања броја српских жртава у НДХ може се пратити после протеривања оснивача и првог директора Музеја жртава геноцида у Београду Милана Булајића, и сагледавања извештаја и изјава потоњег директора, затим кустоса и садашњег председника УО ове установе.

ИСПОВЕСТ: Свуда око мене су се превијала мала деца у боловима: Јово Ковачина је као дечак прошао кроз пакао логора НДХ у Сиску

Јово Ковачина (83), који је са седам година доспео у логор, о данима смрти и ужаса: Од трбушног тифуса умрли мој брат Лазар (2,5) и брат од стрица Гојко (3). Спавали смо на слами, без ћебади, полуголи чекајући када ће доћи крај. Јово Ковачина (83) имао је непуних седам година када је, са баком и двоипогодишњим братом, доспео у пакао НДХ логора у Сиску, у сточне бараке код стадиона Сисциа. Био је октобар 1943. Озлоглашени дечји логор, из ког је Диана Будисављевић спасавала децу, престао је да постоји још у јануару те године, али је у оквиру логора за одрасле и даље опстајао део за децу. У логор, који су

Уместо цвета и свеће на камену пребиловачком прилажем, за сада, реч

Је ли вам се икада догодило да имате снажан осећаj да сте негде већ били, иако поуздано знате да нисте? Мени се догодило са Пребиловцима после читања приче “Никољдан у Пребиловцима”. Знам и мирис и звук села. Нарочито зимски. Чуjем му и песму и jаук. Ако нисте никада чули како звучи jаук кроз песму, чућете читаjући ову причу. Мене ево прати кроз три годишња доба и знам да ме неће никада напустити и нек неће. Живи смо и међу своjима само док живи сећање на нас. Ја бих да Пребиловчани стрељани и живи у jаме бачени никада не умру. Ако умру, умрећемо и ми, пред Богом и људима, од стида, мада то

Митар Шарић: Никољдан у Пребиловцима

Леп jесењи дан медитеранског поднебља. Деветнаести децембар. Година 1941. Свети Никола. Народ у нашем краjу каже Никољдан. Никољдан jе крсна слава Пребиловаца. Цело село осим четири породице слави Никољдан. Стоjим пред кућом Милана Медића, у Пребиловцима, у коjоj живи наша новонастала заjедница од пет »jединаца«. Размишљам; како се Никољдан славио прошле (1940) и раниjих година. Људи, родбина и приjатељи, коjи долазе на славу зову се пићари. Они из удаљениjих места долазе на конак уочи Никољдана, а одлазе сутрадан по Никољдану. Неки пићари долазе на коњима, упарађени у народноj ношњи. Понеки jе обучен у црногорску народну ношњу, коjа због своjе лепоте и дивних боjа изазива дивљење свих, а посебно деце. Село jе

Покољ на празник, крвави Никољдан

На Никољдан, 19. децембра 1992. године муслиманска војска из Горажда на кућном прагу свирепо је убила 56 мјештана Горње Јошанице код Фоче, међу њима 16 Вишњића, а једна од ријетких преживјелих из ове српске фамилије Душанка Вишњић, данас Лаловић, прича да још памти лица злочинаца, довикивање и пуцњаву док су покушавали да је ухвате. Душанка, која је тада имала непуних 18 година, дан уочи Никољдана дошла је на село код бабе и дједа да заједно са њима дочека и прослави крсну славу. Присјећа се да је помагала баби и тетки да припреме славску трпезу, а када је запуцало у освит зоре нису били свјесни да је то напад. – Не

Живко Кораћ – Последњи активни војник Републике Српске Крајине

Писана прича о једном човеку који није хтео да се повуче са колоном избеглица 1995. у хрватској агресорској операцији ”Олуја”. Узео је оружје и одметнуо се у шуме где је био страх и трепет за хрватске бојовнике пуних 5 година. Живко Кораћ је рођен 29. октобра 1957. у Великом Шушњару у срцу Баније у породици великих верника, због православне свести и великог патриотизма никад није био члан комунистичке партије, што му је била препрека да добије посао у великим фирмама. Одмах на почетку ратних сукоба Живко се одазива позиву и ступа у одбрану српских села и градова на Банији. Такође је био јако поштован због своје благе нарави али и

Ста­ро сај­ми­ште из 1945. године

Да ли Београд добија оно што Загреб нема – Музеј Холокауста?

Србија је донела Закон о Меморијалном центру Старо Сајмиште. Увидом у тај закон, у предвиђену кадровску структуру и вебсајт, чини се да ћемо у центру Београда ускоро добити Музеј Холокауста. Међународна организација за сећање на Холокауст (ИХРА) тражи од Загреба да додатно истражи подручје Јасеновца, односно да се мапирају сва места на којима су постојали логори у НДХ-а. Такође, 35 чланица организације тражи да мапа буде доступна на улазу у Спомен подручје Јасеновац, као и да се изврше озбиљна археолошка истраживања те локације.  Познаваоци прилика сматрају да Хрватска, која тренутно председава ИХР-ом, неће учинити много по том питању. Оно што је група експерата Међународне алијансе за Холокауст тражила од Хрватске приликом обиласка

Сјећање на страдале у Јошаници

На Никољдан ће се навршити 31 година од злочина у фочанској мјесној заједници Јошаница, када је муслиманска војска свирепо убила 56 мјештана српске националности. У освит никољданског јутра 1992. године, припадници војске која је себе називала Армијом БиХ ушли су из правца Горажда десном обалом Дрине у залеђе српских положаја и палећи све пред собом, на кућном прагу, док су се спремали да сломе славски колач, масакрирали српске жене, старце и дјецу. Десетак заселака Горње Јошанице избрисано је са географске карте, попаљене су не само куће, већ и помоћни објекти, уз нејач, убијана је и стока, а гдје су то стигли злочинци су чак посјекли и стабла воћака. Страдале су

Бојан Јовановић: ГЕНОЦИД И СРАМНЕ ПРЕТЊЕ (ВИДЕО)

Не малом искушењу био је изложен и аутор ових редова када га је након недавно објављивања текста „Феноменологија највећег зла“ у „Печату“ позвао директор Музеја жртава геноцида у Београду и запретио подношењем кривичне пријаве због изношења неистина, узнемиравања јавности и нарушавања угледа установе на чијем је челу. Сагледавање и разумевање феномена највећег злочина у људској историји претпоставља и неоспорност снаге доказа чију блискост истини нико и ништа не могу довести у питање. Убеђеност и веровање у снагу аргумената изложени су, међутим, искушењима аргументима снаге који повремено могу да преовладају, али никада и да потпуно оспоре истину. Таквом искушењу је био изложен и аутор ових редова када га је након објављивања

На данашњи дан се сјећамо злочина над српским женама и дјецом у селу Кремна 16. децембра 1941. 

Злочин над Србима у Кремни је злочин који је у сјећању народа нашег краја скоро изблиједио, злочин који памти још само неколицина. Први штури записи о овом злочину су се појавили тек 40 година послије покоља и о њему су знали само мјештани. Ово је наш допринос да се овакве ствари не забораве и да се не понове. То дугујемо свим нашим мученицима. 16. децембра 1941. године, хрватске усташе и домобрани из Прњавора долазе на Вучијак у селу Кремни и уз помоћ Мађара који су тада насељавали Вучијак, почињу пљачку и зулум по селу Кремна које је удаљено неких 5 км од Прњавора. Вучијачки вод устаника под командом Тривуна Бојановића

ПОЖЕШKА KОТЛИНА: Сећање на 42-оје жена и стараца које су 1991. побили Хрвати

Навршило се 32 године од масовног злочина над 42-оје цивила српске националности у Пожешкој котлини. До данас нико није одговарао за овај масакр. У том етничком чишћењу 23 села потпуно су уништена, а, према још непотпуним подацима „Веритаса“, убијена је 71 особа српске националности, од којих су 33 биле жене, а 42 је било старијих од 60 година. Најстрашнији покољ се догодио се 10. децембра 1991. када је хрватска војска масакрирала 42 цивила – 25 жена и 17 стараца српске националности. За овај масакр још нико није процесуиран ни пред међународним ни пред домаћим судовима. „Веритас“ подсећа да су тачно у подне 29. октобра 1991. године припадници цивилне заштите и

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.