Скочите на садржај
Сведочење академика Матије Бећковића, песника, осведоченог борца за очување српског националног бића и вере Православне о једној “безгробној војсци” издатој од стране савезника и растргнутој у комунистичком терору. О знаним и незнаним јунацима који својим животима платише љубав према Богу и Роду, Краљу и Отаџбини. Извор: ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ
Хладан фебруарски дан. Шеснаест дана након пробоја логора „12. фебруар“. Само што је сада 2023. година. Али зидови на исти начин вриште, гуше се, боле, губе у мраку и хладноћи логора на Црвеном крсту. Прича коју причају дуга је онолико колико је трајао Други светски рат и онолико колико траје наше сећање осамдесет година касније. Овде је време стало, од уласка у двориште логора до изласка – време које проведете унутра не мери се овоземаљским аршинима. Прича ових зидова дубока је колико и рана од куршума на стрељаним телима које сам могла да видим испод зида за стрељање, а можда их нисам ни видела овоземаљским видом. Не постоје границе људског
И Даницу Бошковић, старију Цвитину ћерку, животна лађа је понијела далеко од родних Рујана, од Динаре и Ливањског поља. Обрела се у срцу Шумадије. Дична Херцеговка о чијој се љепоти и данас прича у родном крају, чије се крупне плаве очи и тешке плетенице боје зрелог жита и данас памте, свила је топли дом са Марком Лалићем на периферији Аранђеловца, у насељу Врбица, под гранама огромног вишевјеког храста.Има у томе неке фине симболике: живот је, како то само он умије и може, саставио понос-дрво и понос-човјека. Даница је слична храсту. И она је попут храста истрпјела муње и громове живота, издржала злоћу и безумље људско, отела се из чељусти смрти
Од 200 свештеника у Црној Гори, током и после Другог свјетског рата, побијенио је њих 182, и то најчешће на најсвирепије начине, пошто су их претходно звјерски мучили – чупали им браде, качили им овнујска звона, упрезали у коњске кочије, тјерали их да пију крв убијених четника, живе их бацали у јаме. Пише: Донко Ракочевић Прије Другог свјетског рата, у Црној Гори је било скоро 200 свештеника. Преживјело је тек 15 застрашених црквених пастира. Није преживио ни митрополит Јоаникије (Липовац) – убијен је по окончању рата, у једном потоку код Аранђеловца. Но, о том злочину ћемо касније. Кренимо редом… Један од првих црногорских свештеника којег ће погубити комунисти је архимандрит Никодим
Првог марта 1992. године, на Башчаршији у Сарајеву убијен је српски сват Никола Гардовић, отац младожење Милана и свекар невјесте Дијане Тамбур, а рањен православни свештеник Раденко Миковић, док су убице, које муслиманска власт у Сарајеву није ни покушала да правично казни, спалиле српску заставу. Против Николиног убице, Расима Делалића Ћеле, тек почетком 2006. године Кантонално тужилаштво у Сарајеву покренуло је судски процес, који никада није окончан, јер је овај злочинац убијен 2008. године у Сарајеву. Осим Делалића, који је накнадно признао да је убио Гардовића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, који је син оснивача злогласних „Зелених беретки“ Емина Швракића.
У посљедње вријеме врши се не само ревизија броја жртава, него и ревизија историје. Сад се више не зна ко је добио, а ко изгубио Други свјетски рат и то је права катастрофа. Пише: Свјетлана Ђуричић Казао је ово у интервјуу за “Глас Српске” историчар и магистар војних наука Антун Милетић из Београда те нагласио да се ревизијом баве и многе државне установе у Србији. ГЛАС: Шта стоји иза тих покушаја ревизије историје и зашто се углавном покушава умањити број српских страдалника у Другом свјетском рату, а највише у Јасеновцу? МИЛЕТИЋ: Зато што је највише Срба убијено у Јасеновцу. Срба је највише било и у партизанима, двије трећине је било
Можда и стотину хиљада људи трчало је преко поља избезумљено грцајући; саплитало се, посртало, падало уз продоран, ужасни крик, па продужено потмуло ридање све док маса није пристигла до самог подножја споменика и опколила га. У српским крајевима обогаљеним усташким геноцидом није постојала социјално-психолошка подршка душевно разореним људима који су остали на згариштима, сломљени због губитка најближих сродника или комплетних породица и родова, због претрпљених траума и неизлечених страхова. Без основних материјалних услова за наставак каквог-таквог подношљивог живљења, без било какве смислене, државно подстакнуте терапијске акције и праксе, без душевног прочишћења и смирења, ране су крвариле деценијама после рата. Можда и најснажнији подстицај таквом стању ствари био је ишчашени и
Животопис умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског, блаженопочившег у Господу, Атанасија. Умировљени епископ Атанасије упокојио се у четвртак, 4. марта 2021. у Требињy. Име епископа Атанасија Јевтића одавно је познато не само нашој црквеној и широј јавности већ и цијелом хришћанском, нарочито православном свијету. Епископ др Атанасије Јевтић рођен је од православних родитеља, Милана Д. Јевтића и Савке (рођ. Брисић), земљорадникâ, у селу Брдарици, у шабачко-ваљевском крају (западна Србија), на други дан Божића, 8. јануара 1938. године. Основну школу завршио је у Драгињу, нижу гимназију започео 1949. у Шапцу, а завршио осмољетку 1953. у Дебрцу. Учио је затим Богословију у Раковици, а завршио је у Београду 1958. Исте године уписао је Православни богословски факултет у Београду, али је убрзо позван на
Промоција књиге “СЕЋАЊА” Васе Чубриловића биће одржана у уторак, 07. марта 2023. у 18.00 часова у Задужбини Илије Коларца, Студентски трг 5. у Београду. Јединствен историјски документ у којем један од учесника Сарајевског атентата из 1914. године први пут износи сјећања на један од најважнијих и најдраматичнијих догађаја у српској и јужнословенској историји. „Сећања“ Васе Чубриловића, најмлађег атентатора, који је преживио само захваљујући околности што је био малољетан, док му је рођени брат Вељко објешен, у овим мемоарима износи нешто о чему за живота никад није проговорио: како је изгледало стање у БиХ пред атентат, како су се завереници спремали за овај чин, како је из сата у сат изгледало њихово кретање
Ми смо данас обишли музеј Јасеновац, гдје су нас неки вјерујемо добронамјерни људи покушали увјерити у свој концепт, према којем је жртва појединац, што би вјероватно требало да значи да жртва није члан ни припадник ни једне скупине, ни једног племена, ни једног народа. Часни оци, драги ђаци и остала браћо и сестре, који сте оставили своје свакодневне обавезе да бисте се придружили нама на овом путовању – које за нас у великој мјери има карактер поклоничког путовања, а објаснићу касније и због чега. Дакле, Богословија је једна специфична школа, између осталог и по томе што у њој часове имамо и суботом. Данас је требало да, као и сваки други
Како да опишем сусрет? Драгица је из Загреба у мој стан у новобеоградском блоку 70 дошла као Вјеруша. Мати Боја је 44 године веровала да је њено нестало дете живо и имала је највећу трему. С врата, када се она појавила, сви смо плакали. Онда је отац Никола стиснуо зубе, устао са столице, дигао чашу ракије и рекао: „Она је наше дете! Примамо је назад у породицу.“ Сестра из Загреба је одмах схватила да је заиста Панић, јер је личила као јаје сестрама Зорки и Добрили – овако укратко изгледа највећа породична победа у животним борбама генерала Миодрага Панића, легендарног команданта Гардијске бригаде. Сећа се генерал те 1986. и сусрета
Данас нас је напустио ерудита и интелектуалац старог кова, енциклопедијског образовања, борац за слободу, др Михаило-Мишо Рундо. Др Михаило П. Рундо је рођен у Билећи 7. септембра 1934. године од оца Петра и мајке Љубице, рођене Дежуловић из Херцег Новог. Завршио је Медицински факултет 1961. године у Београду. У Франкфурту је завршио специјализацију и радио као анестезиолог у најстаријој градској клиници, али и поред успјешне радне каријере (примаријус) оставио је трага и на Медицинском факултету у Франкфурту гдје је водио, по жељи надлежних, стручне семинаре студентима медицине. И поред преданог рада и успјеха на професионалном плану, др Рундо није штедио ни вријеме ни средства да буде од користи и помоћи
У питању је црни дан у (х)историји. Тачка без повратка, у пројекту наставка вишевијековног злочина геноцида над српским народом западно од Дрине. Прва објава овог текста са фотографијом нацистичких војника у фесовима, такозване СС Ханџар дивизије, који читају памфлет о односу ислама и јудаизма, десила се 02.03.2010. године. Јединице које су организовале власти тадашње Независне Државе Хрватске, као што је ова, бориле су се као добровољачке чак под Стаљинградом. Из тадашње НДХ, преко Украјине, ишли су да заједно са Хитлером покоре Совјетски савез, односно Русију. Мало се од тада шта озбиљније промијенило. Тако Њемачка опет наоружава Бандеровце у Украјини, а Хрватска шаље добровољце да помогну неонацистичким јединицама. Вијори се шаховница
Prije nekoliko godina boravila sam u Americi i tamo upoznala jednu bibliotekarku
Књига Билогора и Грубишно Поље 1941 – 1991. Početna strana… Садржај поглавља
Мишљења изнесена на интернет страницама коjе слиjеде су приватна мишљења њихових аутора
Poštovani, pozivamo vas da vaše utiske, prijedloge i komentare upišete u našu
„Otac Jovan govori o logoru Jasenovac, posrnuću Srpske nacionalne svijesti, kao i
У јединственом документарном филму о Јадовну, Бајић нуди ексклузивне снимке које је
Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.
Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.
Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
