Ж | Ž

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

„Sudnji dan” na otvaranju spomenika u Jasenovcu

Možda i stotinu hiljada ljudi trčalo je preko polja izbezumljeno grcajući; saplitalo se, posrtalo, padalo uz prodoran, užasni krik, pa produženo potmulo ridanje sve dok masa nije pristigla do samog podnožja spomenika i opkolila ga.
Jasenovac; (Foto Rade Krstinić)

U srpskim krajevima obogaljenim ustaškim genocidom nije postojala socijalno-psihološka podrška duševno razorenim ljudima koji su ostali na zgarištima, slomljeni zbog gubitka najbližih srodnika ili kompletnih porodica i rodova, zbog pretrpljenih trauma i neizlečenih strahova.

Bez osnovnih materijalnih uslova za nastavak kakvog-takvog podnošljivog življenja, bez bilo kakve smislene, državno podstaknute terapijske akcije i prakse, bez duševnog pročišćenja i smirenja, rane su krvarile decenijama posle rata.

Možda i najsnažniji podsticaj takvom stanju stvari bio je iščašeni i usputni ideološki govor agitpropa KP Jugoslavije o ustaškom zlu koji je, doktrinarno zamagljujući užas, skretao u isprazne sintagme i maštovite simetrije, sprečavajući suočenje, smirenje i katarzu.

Otud i zaumne scene na otvaranju jasenovačkog spomeničkog kompleksa, 4. jula 1966. godine, eksplozija jada, jeda i čemera, kolektivni Munkov krik.

Izuzetno ilustrativna priča o ovom sindromu nalazi se na stranicama knjige arhitekte Bogdana Bogdanovića („Ukleti neimar”, 2011), autora jasenovačkog Kamenog cveta. Bogdanović svedoči o posleratnom, komunističkom, moralno mizernom tretmanu jasenovačkog stratišta:

– Činjenica je da je pitanje obeležavanja ovog logora uništenja, negde na prelazu iz pedesetih u šezdesete godine, postalo najednom prilično vruće. Padalo je u oči da je Jasenovac verovatno poslednje stratište u Evropi koje još ničim nije bilo ni označeno, a kamoli spomenički obeleženo. Štaviše, tragovi su bili skoro sasvim zatrveni, budući da je logor bio bar dvaput temeljno razoren i prekopan. Minirali su ga ustaše, iz razloga više no razumljivih – da prikriju tragove zločina – ali i partizani iz nerazumljivih razloga.

Prvi, nezvanični čin otvaranja spomenika desio se ujutro, kad su radnici Bogdanoviću doneli ljudsku lobanju koja je „iskrsla iz zemlje” i našla se pod grabuljama. Tiho su je spustili u Savu, a ona je otišla „putem kojim su otputovali i mnogi jasenovački mučenici”.

A onda i zvanični: „Govornica je iz nekih razloga bila gotovo čitav kilometar udaljena od betonskog cveta… Govornik je, po ustaljenom običaju, bio preopširan, dalo se zaključiti, po disanju mase, da ga niko i ne sluša. Otpočelo je komešanje. Prisutni, u najvećem broju žene u crnini i sa crnim maramama, probili su kordon i preko praznog polja stuštili se ka spomeniku.

Više desetina, možda i stotinu hiljada ljudi trčalo je preko polja izbezumljeno grcajući; saplitalo se, posrtalo, padalo. Prodoran, užasni krik, pa produženo potmulo ridanje koje je trajalo najmanje sedam-osam minuta, sve dok masa nije pristigla do samog podnožja spomenika i opkolila ga. Prizor je bio nezemaljski i podsećao je na Sudnji dan…

Bio sam po strani, na savskom nasipu, skamenjen; spomenik se uskoro zacrneo kao saće okićeno pčelama.”

Ali i ekonomski tretman srpskih pogorelih krajeva, o čemu je odluke donosila vlada Hrvatske, bio je diskriminatoran i ciničan. Tako je posvedočio Stanko Opačić Ćanica, trostruki ministar u toj istoj vladi, ustanički vođa i partizanski komandant, Srbin s Korduna (S. O. Ćanica, „Srbin u Hrvatskoj”, 1989).

U rodnom kraju, oko njega kao ministra građevine, kaže, okupi se po stotinu udovica i starica i kukaju: „Druže Ćanica, pa ti znaš kako nam je u štenarama s nejači, kada ćemo nešto dobiti?” S druge strane, kaže, uprkos urgencijama, iz budžeta je dobijao vrlo male sume za popaljena sela: „Od sto spaljenih domaćinstava, dva ili tri kojima je najpotrebnije dobijaju materijal, samo za kućicu, dok su se za ostalo morali sami pobrinuti.”

U takvim okolnostima Opačić dobija zadatak da obnovi biskupijsku katoličku crkvu u Senju i rodnu kuću Ivana Ribara u kordunaškom selu Vukmaniću. A Vukmanić je neoštećeno hrvatsko selo iz kojeg je u partizanima bio samo Ribar, okruženo spaljenim srpskim selima. Ubrzo, to selo je elektrificirano, pre ustaničkog gradića Vojnića, na zaprepaštenje „mučenika iz straćara”.

Drugi ministar Srbin, Rade Žigić, tražio je od premijera V. Bakarića jednu vojnu fabriku za Korenicu, srpsko kotarsko mesto spaljeno do temelja i partizansko od početka ustanka. Ta fabrika je dodeljena Ličkom Osiku, hrvatskom selu u kojem nijedna kuća nije izgorela. Bakarić je rekao Žigiću: „Mi sad od Korenice ne možemo praviti Beč!”

Opačićev Kordun bio je najveće srpsko gubilište od svih krajeva Endehazije gde se, među okruženim srpskim ustanicima i očajnicima, bio ugnezdio Glavni štab KP Hrvatske. Na poslednjem kongresu KPH, 1989. godine, dakle skoro pola veka kasnije, iznesen je podatak da kordunaške opštine imaju tri puta manji nacionalni dohodak od hrvatskog proseka.

Na Kordunu se 1942. rodila ideja o posleratnoj srpskoj autonomiji u Hrvatskoj, na tragu želje da se genocidni areal markira kako bi imao odgovarajući, specifični tretman. Koncept je uradio učitelj Ljuba Vujičić, predao ga Moši Pijadeu, koji ga je ga doradio (M. Diklić, „Kako su stradali…”, 2011), i odneo Titu u B. Petrovac odakle se vratio „dvaput brže nego što je otišao” (V. Dedijer, „Novi prilozi”, 1981).

Izvor: POLITIKA

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941. uplatom preko PayPal-a:

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani bez upozorenja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pratite nas na društvenim mrežama: