
Меденица: Српска села су горела, сваком сам пламену знао име…
Ноћ нас је тог проклетог 17. марта 2004. затекла на путу ка метохијским енклавама. Пројурили смо Дреницом без светала… Суманута “деца орла” и ђавола славила су крвави пир. Уплашио сам се као мало кад до тад, а нимало ме није било страх- никакво зло није могло да нас задеси на божијем метоху, а лица суштог зла свукуд око нас… Никад јасније нисам видео српска села у ноћи- горела су! Ништа тужније него кад сваком пламену знаш име, знаш домаћина, свештеника, преславу… Господ нас је водио кроз огњену врзину, разгртао је и комадима самог неба чинио пут… Никакво нас зло није могло задесити међу суштим злом- где ђаво потпаљује небо и













