Poslanik SDP-a u Hrvatskom saboru Ranko Ostojić upozorava na rast ekstremizma i fašističke skupove, te ocjenjuje da je samo pitanje vremena „kada će pasti krv“, za šta će biti kriva sadašnja vlast u Hrvatskoj. „Ne možemo čekati da neko bude ubijen da bi vlast reagovala. Daje se poruka /ekstremistima/: `Idite, radite šta god želite`“, navodi Ostojić. On optužuje hrvatsku vlast da „toleriše nasilnike i fašiste“, koji imaju svoje televizijske emisije i portale, „a njihova riječ završava kao palica u nečijim rukama“. Ostojić je pobrojao samo neke od incidenata koji su se dogodili u posljednje vrijeme – od napada na „Super super“, foto-montaže potpredsjednika Sabora Milanke Opačić sa navodnim „četničkim obilježjima“,

Zamislite, i ja sam „izolovani slučaj.“ Ili bolje reći, jedan od 500.000 (pet stotina hiljada) srpskih „izolovanih slučajeva“ u Hrvatskoj. Kažete moja Predsjednica, da, moja šta hoćete, sve dok se ne odričem državljanstva Hrvatske, da je ovo sa A-HSP (autohtonom, izvornom, ustaškom, fašističkom…) izolovan slučaj i da tome ne treba pridavati značajnu pažnju. Hajde da Vam vjerujem, biti ću nepažljiv. Neću spominjati „šačicu modernih ustaša.“ A i što bi? Ne živim u Hrvatskoj, nisam osporio da Hrvatska kao samostalna, neovisna, nezavisna, kako god mi nazivali tu državu ima pravo u okvirima svojih granica radi šta hoće – sve dok traje. Da li će na graničnim prelazima sutra umjesto „dobro došli“

Savez Sokola pripremao se za odbranu zemlje pre Aprilskog rata 1941. Pri župama su organizovani narodno-odbrambeni otseci. D. Stanković, pročelnik župskog narodno-odbrambenog odseka, istakao je u svom izveštaju : „Mi hoćemo borbu, borbu s neprijateljima našeg naroda i naše države .. . Mi nismo hteli tu borbu. Mi smo je dugo izbegavali. Ali nam je ona nametnuta. I mi smo je primili, istina, teška srca, … Jer ne treba zaboraviti da je sokolstvo poniklo u borbi i da je ono zadržalo i danas svoj borbeni karakter.” (1) Međudruštveni odbor sokolskih jedinica (društava i četa) u Beogradu odlučio je da  17 marta 1940. bude održana smotra svih članova sokola sa teritorije

‘Ajd ovako, jednom za svagda da razjasnim! Ja sam nacionalista, nisam šovinista ni fašista. Nacionalista voli svoj narod i svoju zemlju, a to je osnovno kako bi mogao da voli i poštuje tuđe. Verujuća sam jer to osetim u svojoj duši i znam da je jedini ispravan put, Hristov put. Srbin je jednako pravoslavac, od iskona je tako. Kada su Srbi gradili Božje hramove, manastire i crkve u kolevci svojoj, Kosovu i Metohiji, Amerika nije postojala(nije otkrivena), a o izmišljenoj naciji Albancima, njihovim mitovima, red je da se kaže ukratko istina. Ne, oni ne potiču od Ilira, vidite HISTORIA E POPULLIT SHQIPTAR, Tirana, 1959. godine.O ovoj istorijskoj činjenici podrobno piše

Predsjednik Republike Srpske Milorad Dodik izjavio je da Srbi ne treba više da ćute o stradanju svog naroda, da se ono ne bi ponovilo. Dodik je rekao da je prošli vijek bio vijek srpskog stradanja Srba i istakao da je sada vrijeme da Srbi u Srpskoj, Srbiji, ali i u srpskim zajednicama u drugim državama, postave i osmisle srpski nacionali cilj ovog vijeka. „Srpski nacionalni cilj ovog vijeka mora da bude da Srbi moraju imati svoje zajedništvo i svoju državu“, rekao je Dodik sinoć za Radio-televiziju Republike Srpske. Navodeći da se od tog cilja mnogima „kosa diže na glavi“, Dodik je naglasio da je, ako taj cilj danas ne definiše

Od Srba koji su rođeni u zajedničkoj zemlji danas se očekuje da se pomire sa tim da su na silu, ratovima podeljeni na različite države, nastale na ruševinama Jugoslavije Posle razbijanja Jugoslavije, Srbija kao da se vratila u 19. vek. Ona je ponovo mala zemlja, smeštena na fragmentiranom političkom prostoru, ugrožena međusobnim sukobima velikih sila. Možda je, međutim, najvažnije to što je ona danas, baš kao i pre Prvog svetskog rata, samo jedna od zemalja u kojima živi podeljeni srpski narod. U 19. veku se pripovedalo da su Srbi „pre Kosova“ imali svoje carstvo. Današnje generacije, međutim, neposredno pamte da su rođene i do juče živele u Jugoslaviji, zemlji za