Sećanje Beograđanina Miladina S., tada na redovnom odsluženju vojnog roka u Tuzli Bilo je sunčano, prelepo majsko jutro, negde oko 7.30. U vazduhu se osećao neki čudan mir… kao da se predosećao pokolj koji će uslediti nekoliko časova kasnije. „Tuzlanska kolona“ je izigrana, ti ljudi su, praktično, izručeni na tacnu muslimanskim paravojnim formacijama, koje su jedva dočekale da izigraju dogovor o povlačenju i pobiju vojnike, oficire, dobrovoljce… Govori ovako, sećajući se tog kobnog 15. maja 1992, Beograđanin Miladin S., tada na redovnom odsluženju vojnog ruka u Tuzli. Bio je u koloni jedinica dela tuzlanskog korpusa koja se vraćala sa bobrbenih položaja u rejonu Bosanskog Broda. – Mi smo, zapravo, bili

Bio sam ranjen u nogu i počeo sam da gorim. Ispao sam iz vozila i pao na asfalt koji je takođe bio u plamenu. Ovako opisuje za “Blic” Miodrag Vukmirica trenutak napada na „Tuzlansku kolonu“ 1992. godine u kojoj se i sam nalazio. Uspeo je da ugasi plamen koji mu je jeo kožu tako što se uvaljao u zemlju obližnjeg parka, ali je odmah potom i zarobljen. – Metkom sam pogođen u nogu, a od vatre su mi stradale leva strana tela i obe šake. Kako je istraga pokazala, prvi pucanj desio se baš gde sam ja nastradao. A bio sam u vidno obeleženom bolničkom pincgaueru. Ko je prvi zapucao,

Prije svega borcima svih činova i njihovim porodicama. Onda savremenicima koji znaju šta je to značilo. Najzad, onima koji su se rodili prije manje od 25 godina. Njih se ovo najviše tiče. Četvrt vijeka oružane sile Srba sa ove strane Drine (ne i Une), danas je obilježeno u kasarni Kozara u Banjoj Luci. Bilo je to sve lijepo. Srdačno. Milo svima kojima ovaj dan izuzetno znači. Ipak, ne više svečano od priredbi u čast svečane obaveze, koju su regruti vojske što je se sjećamo, davali nekad na istom tom stadionu. Zapravo, u slučaju zakletvi je bilo prisutno mnogo više neuniformisanih lica. Takorekuć građanstva. A takav omjer snaga je porazan prije