Gotovo dve decenije mnoge organizacije, pojedinci, državni činovnici, mnogi mediji u „potrazi za istinom“, žele svetu da iznesu sve ono što se događa u Srbiji i što se događalo, na način koji je svojstven u Srbiji, a to ne samo da podstiče naše „prijatelje“ na nove zahteve i ne samo da stvara lošu sliku o Srbiji i Srbima, već učvršćuje uverenje da smo mi najgora država i narod u regionu i svetu, da smo genocidni narod, da smo šovinisti koji nikoga ne vole… Zbog čega smo valjda izloženi tolikim pritiscima i ucenama, koje ko zna da li imaju kraja. Da ovde ne pominjem boimbardovanje i uranijum. Da li je neko

Zagreb — Gradonačelnik Splita Željko Kerum kaže da su Srbi izvor svih problema u Hrvatskoj i da je to mišljenje cele države.   Kerum je emisiji „Nedeljom u 2“ izjavio da iako većina tako misli, nikada nije imala priliku da to kaže zato što ih niko nije pitao za mišljenje. „To što sam ja rekao, to je moje mišljenje i mišljenje cele države, samo što se većina države nikada nije našla u situaciji da je neko pita za mišljenje o Srbima“, rekao je Kerum, preneo je Index.hr. On je ponovio da je njegova greška što je ušao u politiku, kao i da su njegovi poslovni problemi počeli pre tri godine

Udruženje srpskih porodica ubijenih, poginulih, nestalih i nasilno odvedenih i invalidnih osoba „Protiv zaborava“ sa sedištem u Zagrebu pokrenulo je inicijativu za postavljanje dveju spomen-ploča u gradu na Dunavu u znak sećanja na stradanje vukovarskih Srba, civilnih žrtava rata 1991. godine. Ova inicijativa zasad ne nailazi na razumevanje gradskih vlasti. Poznata su stradanja vukovarskih Srba u leto 1991: nestajali su i ubijani pod okriljem noći, a njihova su tela bacana u Dunav, i to u vreme dok još nisu počele ratne operacije u tom gradu. Udruženje je 3. jula gradonačelniku Vukovara Željku Sabi uputilo molbu za izdavanje dozvole za postavljanje spomen-ploča u Vukovaru i Borovu naselju, gde bi se porodice

Hrvatski političari nastupaju jedinstveno u Blajburgu. Potomci kvislinga i sinovi onih koji su 1941. usred Zagreba bacili bombu na vojnu muziku. To nije čudno, svi su oni deca jedne otadžbine. Prvi su bili spremni da se odreknu braće, rođaka i komšija, željni da u fašistikoj državi budu graničari jedinstvene i nove Evrope. Drugi su želeli da Hrvatska bude deo svetske sovijetske republike, ali prvima nisu mogli da oproste pre svega zato što su majci-domovini oduzeli njene najmilije zemlje, što su se odrekli Dalmacije i Istre „sirotice“. U Crnoj Gori čelnik režima piše autorski tekst. Dobro, nije me taj intelektualni izlet iznenadio. Kako li mi je samo bilo 2002. kada je trebalo da održi predavanje

Sisački biskup Vlado Košić ovih je dana pomjerio granice crkvene bahatosti kada je proglasio autorska prava na korištenje imena svetog Kvirina, zaštitnika Siska i zabranio njegovo korištenje bez dozvole biskupije, nakon što je na turističkoj manifestaciji Keltska noć jedna splav bila posvećena osnivanju sisačkog partizanskog odreda, a jedna svetom Kvirinu. Javnost je ostala zaprepaštena, a gradska organizacija SDP-a u saopćenju je ocijenila da bi „i sveti Kvirin 1941. bio partizan“.  „Ostao sam zaprepašten i ljut kad sam vidio da se na istoj priredbi u Sisku, koji voli za sebe reći da je grad hrvatskih pobjeda, slave sveti Kvirin, sisački biskup i mučenik i zaštitnik tog grada, te partizani, zločinci koji su rušili crkve i ubijali

Sajmište nema veze sa NDH, pokazuje svetu Paskaljević, ni Nemci nisu bili toliko zli; glavni zločinci su Srbi Domaći EUrotičari veoma vole evropsku kinematografiju. I veoma vole nagrade koje im dodeljuju evropski kino-festivali. Eurotičari su shvatili kako se EU-nagrade dobijaju: naružim svoj narod, predstavim ga kao gomilu ubica, idiota i prostaka i nagrade pljušte. To se na eurotičnom jeziku srbskih srbofoba kaže „katarza“ (a ustvari posledica je staračke bolesti, duhovne katarakte, koja ne dozvoljava da se vidi dalje od nosa i stomaka, punog EU-slatkiša). Goran Paskaljević, drugosrbijanski kandidat za Oskara, jedan je od onih koji su to odavno shvatili: njegov dosadašnji rad pokazuje da je on baš na pravi način

Pričao sam pre neki dan sa jednim momkom iz Republike Srpske…. Naravno, on kao i brojna braća preko Drine su duboko razočarani u maticu, a ta razočaranost kod nekih ide čak i toliko daleko da se vraćaju nekim predrasudama i stereotipima koji su nametani za vreme najgore austrougrarske kampanje protiv Srbije. Slična je situacija i sa Srbima u Crnoj Gori, u ostatku regiona i u dijaspori. Još samo malobrojni ostaju na čvrstoj veri da ovakvo stanje stvari nema veze sa time što smo mi „Srbijanci“ tobože napustili i prevarili našu braću koja ne žive u avnojevskoj Srbiji (mada, ova Srbijica nije ni avnojevska, što se granica tiče). Ipak, nešto ozbiljno nije