VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: JEDAN DOPRINOS PAMĆENjU POVODOM PASKALjEVIĆEVOG FILMA

Datum objave: petak, 14 septembra, 2012
Veličina slova: A- A+

svastika-oruzje.jpgSajmište nema veze sa NDH, pokazuje svetu Paskaljević, ni Nemci nisu bili toliko zli; glavni zločinci su Srbi

Domaći EUrotičari veoma vole evropsku kinematografiju. I veoma vole nagrade koje im dodeljuju evropski kino-festivali. Eurotičari su shvatili kako se EU-nagrade dobijaju: naružim svoj narod, predstavim ga kao gomilu ubica, idiota i prostaka i nagrade pljušte. To se na eurotičnom jeziku srbskih srbofoba kaže „katarza“ (a ustvari posledica je staračke bolesti, duhovne katarakte, koja ne dozvoljava da se vidi dalje od nosa i stomaka, punog EU-slatkiša).

Goran Paskaljević, drugosrbijanski kandidat za Oskara, jedan je od onih koji su to odavno shvatili: njegov dosadašnji rad pokazuje da je on baš na pravi način pojmio kako se stiče svetska slava u globalnom NATO selu. Sajmište nema nikakve veze sa NDH, pokazuje svetu Paskaljević svojim novim filmom; i Nemci nisu bili baš toliko zli; glavni zločinci su Srbi na čelu sa Nedićem – oni su krivi za smrt tolikih Jevreja u Beogradu i šire. U suštini (a možda ćemo i takav film uskoro gledati), ubijanje Jevreja su smislili Srbi, a ne Hitler. Drugosrbijanci su već mnogo puta istakli kako je „Beograd patentirao gasnu komoru“ iako se zna da su dušegupku iz Berlina dovezli Gec i Mejer, i da ju je baš Berlin napravio. Ali Berlin je uz Brisel samo srce EU, pa ko to sme da dovodi u pitanje, pogotovu u bantustanu zvanom Srbija?

JEDAN PRAVI EU FILM

Pošto domaći EUrotičari već toliko vole EU kinematografiju, red je da ih podsetimo na jedan film, pravo remek-delo, nepravedno zaboravljenog EUropskog nemačkog kino-trudbenika Gerharda Gronefelda. Ovaj snimak nalazi se u trećem delu nemačkog filma „Soldaten fur Hitler“, koji govori o ulozi Vermahta u zločinima Hitlerovog Novog poretka. Pošto se Vermaht, prvi put posle Drugog svetskog rata, angažovao na zadacima van Nemačke u NATO borbi protiv Srba, na kraju 20. i početku 21. veka, red je da se podsetimo remek-dela vermahtovske evropske kinematografije, snimljenog u Srbiji, sada već daleke 1941. godine.

Čitamo (i prepisujemo) članak J. Milićeva, objavljenog u „Pančevcu“ 7. januara 2000. godine pod naslovom „Dokument o nasilju i laži“ (film je inače dostupan na sajtu jasenovac-genocide.info, u rubrici Filmovi i video sa komentarom na engleskom jeziku, a pod naslovom Zločin nacista u Srbiji):

„Povlačeći se ka Beogradu u proleće 1941. kraljeva vojska je zarobila i streljala devetoricu folksdojčera iz Pančeva. Preživeli folksdojčeri su iskopali svoje mrtve, sahranjene u Sremčici, i njihove posmrtne ostatke izložili u Magistratu, ispred koga je organizovana i svečana ceremonijalna sahrana. Željni osvete, u noći između 20. i 21. aprila pucali su iz pravoslavnog groblja na nemačke vojnike, optužili četnike za napad, a zatim Vermahtu postavili neopoziv zahtev da se nad četnicima izvrši odmazda. On je ubrzo proširen i na pančevačke Srbe, a spisak ljudi za streljanje i vešanje je sastavljen iste noći. Nakon dva dana, 22. aprila, poginulim folksdojčerima je služena misa u katoličkoj crkvi, nakon koje je sveštenik pozvao na osvetu. Hapšenje Pančevaca se nastavilo sve do samog suđenja, koje je bilo zakazano za isti dan u hotelu „Esplanada“, nakon sahrane poginulih folksdojčera. Od četrdesetoro ljudi izvedenih pred „sud“, na smrt je osuđeno trideset šestoro. Osamnaestoro će izdahnuti na vešalima i isto toliko će biti streljano. Kadrovi sunčanog korzoa, na kome mlade nasmejane Nemice jedu sladoled, odslikavaju prazničnu atmosferu toga dana. Snimatelj zatim pušta pogled niz ulicu, do zgrade Muzičke škole, odakle domaći Nemci sprovode osuđene Pančevce. Naši stariji sugrađani će među njima prepoznati studenta Aleksandra Topalovačkog, gimnazijskog profesora Mirka Skovrana, atletskog trenera Ljubomira Ristića, trgovca Kostu Radaka. Oni razmenjuju kratke rečenice, a sa njihovih lica se ne čita nijedna emocija koja bi implicirala krajnju odrednicu njihovog puta. Folksdojčeri su, kako piše Mladen Markov, nakon suđenja otišli na ručak, da bi se zatim sa porodicama uputili ka gubilištu, kao na kakvu feštu povodom lokalnog praznika. U masi su bili i fašistički nastrojeni Mađari, kao i manji broj Srba i Jevreja iz Pančeva. ‘Neki su došli da vide vešanje i streljanje iz puke radoznalosti. A neki su došli da vide i zapamte’, piše Markov. Vešanje je obavljeno na poprečnoj stazi pravoslavnog groblja, na liniji između ulica Braće Jovanović i Oslobođenja. Znalačkim kadrovima nemački snimatelj pruža kompletan uvid u kulminaciju drame koju snima. Na ekranu je lice dželata, pančevačkog limara Hermana Bruma, koji se za tu dužnost sam prijavio. Vilice su mu stegnute, a iz očiju seva plamen skorog zla koje će počiniti. Osuđenici su nemi i nepomični. Da bi izbegao ponavljanje, Gronefeld snima jedno vešanje u celini, a zatim još nekoliko tek u pojedinostima. Prva od osamnaest ovakvih smrti nastupila je u potpunoj tišini. Ostale su se nizale u graji publike: Milutin Milivojević, Milan Milanović, Jakov Cadik, Jevrejin, Franuz Kočec, Milorad Caran, Pera Azicki, Vladimir Žestić, Đorđe Mirđić, Aleksandar Topalovački, Jovan Maksin, gimnazijski profesor, kao i Mirko Skovran, Ljubomir Ristić, atletski trener, Milenko Jeftić, Jovan Adamović, Dušan Stojkov, Kosta Radak, Paja Ćosić, Darinka Šiškulović. Mladen Markov posebno opisuje dva pokušaja vešanja pančevačkog činovnika Milenka Jeftića, od kojih je prvi bio neuspešan, a drugi izveden veoma surovo uz viku i otimanje nesrećnika, ali video-snimak pokazuje mirnog i dostojanstvenog Jeftića, koji sam saginje glavu, kako bi dželat lakše namakao omču. Sa jedne mrtve glave kadar se proširuje na dva beživotna tela, a epilog zločina je dat statičnim iskošenim kadrom šestorice obešenih. O kvalitetu načinjenog zapisa govori i to što je rađen u boji, tek koju godinu nakon prodora kolora u filmsku industriju. Streljanje je izvedeno uza zid groblja u Ulici Oslobođenja. Vodom je komandovao kapetan Luke, a po jedan vojnik je pucao na po jednog građanina. Na Tihomira Humanovića, Ivana Grobanovića, GojkaTesanovića, Savu Pantelića, Dušana Hadžića, Đuru Grujića, Hakera Šandora, Tomu Markovića, Stevana Perića, Đuru Crnog, Marijana Novaka, Peru Nedića, Dragutina Milenkovića, Tihomira Dimkovića, Radivoja Atanackovića, Dragu Atanacković, Vasu Avramova i Stevana Pintera. Snimatelj je ispratio i kapetana koji je sa pištoljem prišao pokošenim telima, kao i publiku, koja je nagrnula da sasvim izbliza vidi pokojnike koji leže u lokvama krvi. Nemci su porodicama ubijenih dozvolili da njihova tela pokopaju tek sutradan po podne, a grad je bio izlepljen plakatima sa njihovim imenima, ispod kojih je stajalo da ih je Vojni ratni sud osudio zbog napada na vojnike Vermahta, ranjavanja nemačkih vojnika, zadržavanja oružja i municije i nasilja.“

SUDBINA SRBA NEKAD I SAD

Da, čitaoče. Tako je izgledala sudbina Srba u Novom svetskom poretku. Sudbina onog naroda za koji je Hitler rekao svom specijalnom izaslaniku Hermanu Nojbaheru da je jedini balkanski narod svestan svoje istorijske uloge koji, kao takav, ne sme da živi uz Dunav. Sada se naši ubogi drugosrbijanci, čiji je Paskaljević video-gaulajter, ubiše od EUrotske želje za EUropom. Uveravaju nas da je to najbolji od svih mogućih svetova. Ali oni koji pogledaju Gronefeldov film svakako će imati izvesnih sumnji u tom pogledu. Zato im treba, što više i što češće, treba pričati EU bajke, koristeći EUforične medije. Možda će zaboraviti na tu raniju fazu sjajne EU kinematografije. Ali možda. A možda i neće.

Ovaj tekst je doprinos pamćenju.

Izvor: NOVI STANDARD




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top