100 godina od bune u Toplici: Zašto je važan „Treći srpski ustanak“

U kaznenoj ekspediciji nastradalo je oko 20.000 ljudi, zapaljeno 50.000 stambenih i ekonomskih objekata i naneta je ogromna materijalna šteta. Do temelja je uništeno pedeset pet sela

Ovog 26. februara obeležava se tačno 100 godina od kada su Kosta Vojinović i Kosta Pećanac poveli jedini ustanak u nekoj okupiranoj državi toko Prvog svetskog rata. Bugarske okupacione snage, dobro upamćene u svesti srpskog naroda, a pogotovo u krajevima Toplice i Jablanice, tog februara 1917. godine prešle su tu crvenu liniju posle koje stanovništvu na teritoriji okupirane zemlje, nije preostalo ništa drugo nego da se, kao njihovi preci sto i kusur godina ranije, podignu na oružje i direktno sukobe sa zavojevačem. Teror Bugarskih snaga je bio toliko izražen, da se više nije dalo čekati. Oko 20.000 ljudi je u borbama i represalijama izgubilo život u neizbežnoj borbi, do koje je došlo praktično nepunih dve godine proboja Solunskog fronta i kraja Prvog svetskog rata.

Neposredan povod ustanka, u narodu često nazivan i Trećim srpskim ustankom, i kap koja je prelila čašu, bila je mobilizacija koju su bugarske vlasti htele da izvrše na teritoriji Toplice, Jablanice i Puste reke. Najavljena je regrutacija Srba od 18 do 45 godina za bugarsku vojsku, početkom februara 1917. godine. Tada su započela masovna bežanja Srba u šume i planine.

Toplički ustanak je počeo 26. februara u kuršumlijskom selu Mačkovac. Buna se sa Toplice proširila na Jablanički okrug, Pustu reku, Ibarsku dolinu i do Rudnika i Ozrena na istoku. Već 3. marta je oslobođeno Prokuplje. Najveće borbe su vođene u dolini južne Morave, na Kopaoniku i na severu Kosova.

Opštim narodnim ustankom stvorena je takozvana „Toplička slobodna republika“, koja je trajala mesec dana. Obuhvatala je teritoriju Toplice, Jablanice, Jastrepca, istočnih i srednjih predela Kopaonika.

Rezervni potporučnik srpske vojske Kosta Vojinović je posle povlačenja preko Albanije, kao ranjenik, ostao u Kosovskoj Mitrovici, gde se pritajio kao vojnig liferant na usluzi austrougarskim trupama. Obilazio je kopaonički i toplički kraj i polako pleo mrežu za konačan obračun sa okupatorom.

Krajem jula 1916. godine je u Leposaviću formirao četu, jezgro budućeg Ibarsko-kopaoničkog odreda, koji je ostao upamćen kao najelitniji odred u Topličkom ustanku.

Srpska Vrhovna komanda u Solunu je donela odluku da se na okupiranu teritoriju ubaci jedan oficir. Izbor je pao na Kostu Milovanovića Pećanca. Pećanac je od pukovnika Danila Kalafatovića, šefa Operativnog odeljenja Vrhovne komande, dobio zadatak da na području Toplice pronađe vojno sposobne muškarce i organizuje ih u čete, tako da jedna za drugu ne znaju, i sačeka sa akcijom dok srpska vojska ne probije front i približi se Skoplju.

Kosta Pećanac i Kosta Vojinović su se upoznali u selu Gornje Spance 8. novembra 1916. godine.

Uprkos prvim uspesima, ustanak se nije dugo održao. Razvučeni na dugačkom frontu, ustanički odredi nisu mogli da pruže jači otpor, a do odlučne bitke nije ni došlo zbog naredbe Koste Pećanca o povlačenju. Uporedo sa propadanjem fronta na Moravi i pred Prokupljem, raspali su se, uz manji ili veći otpor, i ostali ustanički frontovi. Okupatori su bez borbe već 14. marta ušle u Prokuplje.

U kaznenoj ekspediciji nastradalo je oko 20.000 ljudi, zapaljeno 50.000 stambenih i ekonomskih objekata i naneta je ogromna materijalna šteta. Do temelja je uništeno pedeset pet sela.

Iz današnje perspektive bi moglo da se postavi pitanje da li je ovolika žrtva bila neophodna. Ali, to bi povuklo i pitanje neophodnosti celokupnog postupanja srpske komande tokom rata.

„Pitanje prelaska preko Albanije takođe otvara mogućnost alternativa. Šta da se Srbija predala krajem 1915. godine? Jedna država nije morala da prođe golgotu kao Srbija i stradanje najmanje 40.000 njenih mladih građana, da bi u konačnom ishodu pobedila u ratu i postigla nacionalno ujedinjenje“, piše naš priznati istoričar Čedomir Antić u knjizi „Alternativna istorija Srbije“.

„Rumunija je, recimo, prihvatila poraz, kralj je imenovao vladu koja dočekala okupacione trupe, a sâm monarh je na ruskoj teritoriji nastavio da ratuje na čelu ostataka vojske. Posle iskustava sa Albanskom operacijom i velikim gubicima vojske tokom zaposedanja albanskog primorja 1912, koji se najviše mogu pripisati gladi i zimi, odluka o povlačenju preko Albanije donesena tri godine kasnije deluje kao prilično neodgovorna“.

Pitanje je, međutim, da li su Kraljevinu Srbiju njeni neprijatelji smatrali ravnom Rumuniji, piše dalje Antić. „Rumunija posle poraza nije bila podeljena. Njeni zapadni krajevi nisu imali svoju Mačvu i Šabac u njoj, koji su pretrpeli genocidna razaranja od strane austrougarske vojske. Bugari su anektirali rumunsku Dobrudžu, ali tamo nije izbio ustanak kao Toplički. Gušenje bune, kakvo je izvršeno početkom 1917. na jugu Srbije nije imalo uporednika u istoriji Prvog svetskog rata. Ostanak srpske vojske u otadžbini, njeno razoružavanje, podela državne teritorije i život pod okupacijom ne bi obavezno doneli veći mir i bolji život Srbiji.“

Izvor: Nedeljnik

Vezane vijesti:

Spomenik Parcanskoj bici | Jadovno 1941.

Toplički ustanak: Nema života bez slobode | Jadovno 1941.

Sećanje na Toplički ustanak

Morava pamti, a mi?