Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

100 година од буне у Топлици: Зашто је важан “Трећи српски устанак”

Датум објаве: уторак, 28 фебруара, 2017
Величина слова: A- A+

У казненој експедицији настрадало је око 20.000 људи, запаљено 50.000 стамбених и економских објеката и нанета је огромна материјална штета. До темеља је уништено педесет пет села

Фото: Wikimedia commons
Фото: Wikimedia commons

Овог 26. фебруара обележава се тачно 100 година од када су Коста Војиновић и Коста Пећанац повели једини устанак у некој окупираној држави токо Првог светског рата. Бугарске окупационе снаге, добро упамћене у свести српског народа, а поготово у крајевима Топлице и Јабланице, тог фебруара 1917. године прешле су ту црвену линију после које становништву на територији окупиране земље, није преостало ништа друго него да се, као њихови преци сто и кусур година раније, подигну на оружје и директно сукобе са завојевачем. Терор Бугарских снага је био толико изражен, да се више није дало чекати. Око 20.000 људи је у борбама и репресалијама изгубило живот у неизбежној борби, до које је дошло практично непуних две године пробоја Солунског фронта и краја Првог светског рата.

Непосредан повод устанка, у народу често називан и Трећим српским устанком, и кап која је прелила чашу, била је мобилизација коју су бугарске власти хтеле да изврше на територији Топлице, Јабланице и Пусте реке. Најављена је регрутација Срба од 18 до 45 година за бугарску војску, почетком фебруара 1917. године. Тада су започела масовна бежања Срба у шуме и планине.

Топлички устанак је почео 26. фебруара у куршумлијском селу Мачковац. Буна се са Топлице проширила на Јабланички округ, Пусту реку, Ибарску долину и до Рудника и Озрена на истоку. Већ 3. марта је ослобођено Прокупље. Највеће борбе су вођене у долини јужне Мораве, на Копаонику и на северу Косова.

Општим народним устанком створена је такозвана “Топличка слободна република”, која је трајала месец дана. Обухватала је територију Топлице, Јабланице, Јастрепца, источних и средњих предела Копаоника.

Резервни потпоручник српске војске Коста Војиновић је после повлачења преко Албаније, као рањеник, остао у Косовској Митровици, где се притајио као војниг лиферант на услузи аустроугарским трупама. Обилазио је копаонички и топлички крај и полако плео мрежу за коначан обрачун са окупатором.

Крајем јула 1916. године је у Лепосавићу формирао чету, језгро будућег Ибарско-копаоничког одреда, који је остао упамћен као најелитнији одред у Топличком устанку.

Српска Врховна команда у Солуну је донела одлуку да се на окупирану територију убаци један официр. Избор је пао на Косту Миловановића Пећанца. Пећанац је од пуковника Данила Калафатовића, шефа Оперативног одељења Врховне команде, добио задатак да на подручју Топлице пронађе војно способне мушкарце и организује их у чете, тако да једна за другу не знају, и сачека са акцијом док српска војска не пробије фронт и приближи се Скопљу.

Коста Пећанац и Коста Војиновић су се упознали у селу Горње Спанце 8. новембра 1916. године.

Упркос првим успесима, устанак се није дуго одржао. Развучени на дугачком фронту, устанички одреди нису могли да пруже јачи отпор, а до одлучне битке није ни дошло због наредбе Косте Пећанца о повлачењу. Упоредо са пропадањем фронта на Морави и пред Прокупљем, распали су се, уз мањи или већи отпор, и остали устанички фронтови. Окупатори су без борбе већ 14. марта ушле у Прокупље.

У казненој експедицији настрадало је око 20.000 људи, запаљено 50.000 стамбених и економских објеката и нанета је огромна материјална штета. До темеља је уништено педесет пет села.

Из данашње перспективе би могло да се постави питање да ли је оволика жртва била неопходна. Али, то би повукло и питање неопходности целокупног поступања српске команде током рата.

“Питање преласка преко Албаније такође отвара могућност алтернатива. Шта да се Србија предала крајем 1915. године? Једна држава није морала да прође голготу као Србија и страдање најмање 40.000 њених младих грађана, да би у коначном исходу победила у рату и постигла национално уједињење”, пише наш признати историчар Чедомир Антић у књизи “Алтернативна историја Србије”.

“Румунија је, рецимо, прихватила пораз, краљ је именовао владу која дочекала окупационе трупе, а сâм монарх је на руској територији наставио да ратује на челу остатака војске. После искустава са Албанском операцијом и великим губицима војске током запоседања албанског приморја 1912, који се највише могу приписати глади и зими, одлука о повлачењу преко Албаније донесена три године касније делује као прилично неодговорна”.

Питање је, међутим, да ли су Краљевину Србију њени непријатељи сматрали равном Румунији, пише даље Антић. “Румунија после пораза није била подељена. Њени западни крајеви нису имали своју Мачву и Шабац у њој, који су претрпели геноцидна разарања од стране аустроугарске војске. Бугари су анектирали румунску Добруџу, али тамо није избио устанак као Топлички. Гушење буне, какво је извршено почетком 1917. на југу Србије није имало упоредника у историји Првог светског рата. Останак српске војске у отаџбини, њено разоружавање, подела државне територије и живот под окупацијом не би обавезно донели већи мир и бољи живот Србији.”

Извор: Недељник

Везане вијести:

Споменик Парцанској бици | Јадовно 1941.

Топлички устанак: Нема живота без слободе | Јадовно 1941.

Сећање на Топлички устанак

Морава памти, а ми?




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top