Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Hvala vama koji ste bili sa nama kod Šaranove jame, na Jadovnu, u Teslinom Smiljanu i Medku 30. juna 2018. Svjedočili smo da nismo zaboravili.

Zverstva u Miletićevoj ulici

Datum objave: petak, januar 12, 2018
Veličina slova: A- A+
Žrtve Novosadske racije
Miletićeva je bila tesna za sve leševe

Žandarmima i honvedima su 23. januara date odrešene ruke. Pridružio im se i deo domaćeg mađarskog življa. U krvavom piru, na najzverskiji način, ubijeno je preko 1.000 Novosađana

Pravu „raskoš“ svoje sadističke prirode, žandarmerijski kapetan Marton Zeldi, „režiser“ insceniranog sukoba „pobunjenika“ i honveda u noći između 22. i 23. januara, koji je bio okidač za pokolj, normalnom umu nezamislivih razmera, pokazaće trećeg, poslednjeg dana mađarske racije u Novom Sadu.

Pošto su im, pre toga, motivacije radi, pokazali u tom „sukobu“ tobože ranjene žandarme koji će, uzgred, istog popodneva, zdravi i dobro raspoloženi, šetati novosadskim ulicama, žandarmima i honvedima su tog 23. januara date – odrešene ruke. Kao i u Šajkaškoj, pridružiće im se deo domaćeg mađarskog življa. Zajednički krvavi pir, istina, neće trajati dugo – racija je definitivno prekinuta po podne u 16 časova – ali će efekat biti više nego jeziv: samo tog poslednjeg dana na najzverskiji način umoreno je preko 1.000 Novosađana!

Zločini su vršeni po celom gradu, ali se, po broju žrtava i bestijalnosti egzekutora, izdvojilo nekoliko mesta. To su današnja Miletićeva, a u to doba Košutova ulica, zatim, kasarna u današnjoj Ulici vojvode Bojovića u kojoj je bio smešten 16. bataljon pograničnih lovaca, potez od kraja Dunavske ulice do današnjeg Beogradskog keja, Uspensko pravoslavno groblje, fudbalsko igralište NAK-a, današnja Rumenačka, a tadašnja Piroška ulica i, naravno, gradska plaža Štrand.

Detaljno češljanje Miletićeve ulice i legitimisanje njenih žitelja je, inače, već bilo obavljeno 21. i 22. januara. Kada je 23. januara oko devet časova ujutru u nju stigao sa pitomcima Žandarmerijske škole u Seksardu, kojima je komandovao, Martonu Zeldiju je u mislima bila samo rečenica koju je prethodnog popodneva u Domu „Levente“ čuo od generala Ferenca Fekethalmi-Cajdnera.

„Ovde se ne radi o legitimisanju nego o vaspostavljanju nacionalne časti i odmazdi“, rekao mu je, nezadovoljan „učinkom“ u prva dva dana, glavnokomandujući racije.

Kapetan Zeldi je odlučio da ponovo krene od kuće do kuće. Na temperaturi od 27 stepeni ispod nule, električna zvona nisu funkcionisala, pa su žandari lupom kundaka od prestravljenih žitelja tražili da im otvore vrata. Potom su ih, uz optužbe da su učestvovali u „pobuni“ od prethodne noći, isterivali na zaleđenu ulicu, grupisali i ubijali.

U poratnom svedočenju koje je istoričar Zvonimir Golubović objavio u knjizi „Racija u Južnoj Bačkoj 1942.“, Đorđe T. Koda koji je stanovao na uglu Miletićeve i Grčkoškolske ulice, naveo je da je stravična ekzekucija trajala od 9.30 do 11.30. Ljudi, žene i deca dovođeni su bez prestanka. Najpre bi ih naterali da kleknu, a potom ih ubijali hicima u potiljak.

„Među žrtvama sam prepoznao advokata Miloša Bokšana i njegove dve sestre, koji su stanovali prekoputa mene, inženjera Nikolu Dragojlova, advokata Paju Gavrilovića i brata mu Milana Gavrilovića, koji su iz druge ulice bili dovedeni ovde da budu ubijeni. Dragojlova i braću Gavrilović terali su da idu preko leševa koji su već celu ulicu bili zakrčili, ali su oni u hodu pazili da ih ne gaze“, ispričao je Koda koji je, gotovo oduzet, jezive prizore gledao kroz balkonsku zavesu svog stana.

Na poslednje odredište života, Zeldijevi žandarmi su, po Kodinom svedočenju, iz jedne od susednih ulica doveli i ćurčiju Paju Davidovca sa suprugom i dva odrasla sina. I mnogo, mnogo drugih nevinih ljudi.

ZAPREŽNA KOLA I KAMION PUN LEŠEVA

Samo minut pošto su žandarmi i vojnici napustili kuću penzionisanog doktora Milana Ćirića, neko od ukućana je provirio kroz prozor i viknuo: „Evo, sprovode ih“. Ulicom Nikole Tesle patrola je gonila jevrejski bračni par Handler i njihova tri sina gimnazijalca i njihove sunarodnike, sedmočlanu porodicu Dajč, među kojima je bila i beba u naručju svoje majke.
– Mislili smo da ih vode na saslušanje, a kada se oko tri popodne pročulo da je racija završena, ponadali smo se da će se vratiti – seća se Ćirić.
– Pred sumrak, ulicom su prošla zaprežna kola natovarena leševima, a onda i kamion sa istim tovarom. Bilo nam je jasno da komšije više nikada nećemo videti.

„Žrtve su stoički podnosile svoju sudbinu, a pre nego što su kamioni došli da odnesu leševe, video sam da su vojnici sa njih skidali čizme i bunde“, ispričao je Koda.

O surovim ubistvima nevinih ljudi i žena, čak i majki sa odojčadima, sa najdubljom tugom i saosećanjem svedočili su i Sima Dimitrijević, Julije Krajačević, dr Vojislav Dima i drugi žitelji Miletićeve ulice koji su, tog strašnog 23. januara 1942, imali sreću da prežive. Bilo je, međutim, i drugih, još preciznijih svedočenja, ali lišenih bilo kakvog ljudskog osećanja.

„Ubio sam 20 ljudi iz Šosbergerove kuće u Miletićevoj ulici. Ubijanje mi je činilo zadovoljstvo, samo me je posle mrzelo da leševe bacam u kamione“, ispričao je, bez trunke kajanja, na posleratnom saslušanju Jožef Kenjereš, pitomac Žandarmerijske škole iz Seksadra.

O sudbinama ljudi, kao i uvek, i tada su odlučivali srećan ili nesrećan sticaj okolnosti i lična ljudska hrabrost i odanost. Milan Ćirić (84), penzionisani doktor fizičke hemije koji je godinama radio na Institutu u Vinči, u januaru 1942. živeo je u kući sa brojem dva u novosadskoj Ulici Nikole Tesle. Njegov otac Miloš bio je ugledni specijalista za plućne bolesti, a majka Tatijana profesorka matematike i fizike. Da bi stigao do „Nikolajevske škole“, koju je pohađao, svakog dana je prolazio i kroz Miletićevu. Škole su, međutim, zatvorene odmah na početku racije, pa je 23. januara bio u kući sa roditeljima.

– Dežurali smo pored prozora kada su se na kapiji pojavili jedan žandarm i tri vojnika. Naše kućne pomoćnice Marija i Jelena otišle su da im otvore kapiju – seća se Milan. Na sreću Ćirićevih, Jelena i Marija bile su deca Srba iz sela Pomaza kod Sentandreje, koji su, posle Prvog svetskog rata, vođeni željom da žive među svojima, optirali, odnosno promenili državljanstvo i preselili se u Kraljevinu Jugoslaviju. Obe su, dabome, mađarski govorile besprekorno. I bile hrabre i odane.

– Pošto su zajedno sa Jelenom i Marijom pretresli podrum i tavan, dvojica vojnika su ih, uvereni da su Mađarice, upitali da li je gospodin doktor dobar prema njima i ima li novaca u kući. One su odgovorile da je doktor dobar čovek, što je moj otac zaista i bio, ali da nije bogat, jer je bolestan i slabo zarađuje. Otišli su posle dvadesetak minuta, a mi smo najzad odahnuli – seća se Ćirić.

U njegovom pamćenju i danas je živ jedan sasvim suprotan primer, tragičan za trgovca Paju St. Jakovljevića. Stanovao je u Glavnoj ulici (današnja Zmaj Jovina) u koju se, inače, „uliva“ Miletićeva, a kada su Zeldijevi žandarmi upali unutra, kućna pomoćnica, Mađarica, odmah im je pokazala gde je Paja sklonio jugoslovensku zastavu.

– Pobesneli su, naterali ga da se ogrne zastavom i uz povike „Elre zszls r“, što na srpskom znači „Napred, gospodine zastavniče“, isterali ga na ulicu, gde su ga odmah ubili – priča Ćirić.

Oko podneva, kako u studiji „Novosadska racija“, objavljenoj u Budimpešti 1963, piše istoričar Janoš Buzaši, u Miletićevoj i okolnim ulicama bilo je oko 200 leševa. Zeldi je tada o rezultatima svoje akcije lično obavestio Ferenca Feketehalmija.

General je odmah izašao na lice mesta. Prvi put od početka racije – bio je zadovoljan.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Feljton: Mađarska racija u Novom Sadu i Južnoj Bačkoj 1942. (1)

Feljton: Mađarska racija u Novom Sadu i Južnoj Bačkoj 1942. (2)

Feljton: Mađarska racija u Novom Sadu i Južnoj Bačkoj 1942. (3)

Feljton: Mađarska racija u Novom Sadu i Južnoj Bačkoj 1942. (4)

Feljton: Mađarska racija u Novom Sadu i Južnoj Bačkoj 1942. (5)

Feljton: Mađarska racija u Novom Sadu i Južnoj Bačkoj 1942. (6)

Feljton: Mađarska racija u Novom Sadu i Južnoj Bačkoj 1942. (7)

Feljton: Mađarska racija u Novom Sadu i Južnoj Bačkoj 1942. (8)

Feljton: Mađarska racija u Novom Sadu i Južnoj Bačkoj 1942. (10)

Feljton: Mađarska racija u Novom Sadu i Južnoj Bačkoj 1942. (11)

Feljton: Mađarska racija u Novom Sadu i Južnoj Bačkoj 1942. (12)

Feljton: Mađarska racija u Novom Sadu i Južnoj Bačkoj 1942. (13)

Feljton: Mađarska racija u Novom Sadu i Južnoj Bačkoj 1942. (14)

Feljton: Mađarska racija u Novom Sadu i Južnoj Bačkoj 1942. (15)

Feljton: Mađarska racija u Novom Sadu i Južnoj Bačkoj 1942. (16)

Feljton: Mađarska racija u Novom Sadu i Južnoj Bačkoj 1942. (17)

Feljton: Mađarska racija u Novom Sadu i Južnoj Bačkoj 1942. (18)


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top