Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

У мом Голубићу сунце другачије греје

Датум објаве: четвртак, јул 6, 2017
Објављено у Далмација
Величина слова: A- A+

Мирослав Веселиновић (46), најпознатији повратник у северној Далмацији. Бивши полицајац се пре осам година вратио из Србије и сада гаји око 300 грла стоке

Фото: Дарко Дозет
Фото: Дарко Дозет

Сваке ноћи од, за српски живаљ у Хрватској најстрашнијег августа 1995, Мирослав Веселиновић (46) сањао је своје огњиште у Голубићу. Онда је, пре осам година, преломио, спаковао кофере, оставио посао и породицу у Инђији и вратио се у родно село надомак Обровца.

– Да ли ми је било тешко? Тешко је било будити се свако јутро. Када сам дошао, четири дана сам седео на сунцу, само да ме огреје. То можда нећете разумети, другачије сунце греје, оно је ближе, топлије, као да те милује, а војвођанско сунце пржи и пече – отвара нам душу Мирослав, док из тора пушта својих 150 коза и исто толико јарића.

И креће за њима каменитим стазама пут Грчке локве, јединог места у далматинској голети где се козе могу напојити.

Некадашњи полицајац, почетком рата напустио је службу у Загребу, а после „Олује“ заједно са хиљадама својих сународника отишао је најпре у Приштину, а потом у Београд и Инђију. Радио је, основао породицу, али пратећи пут на који га срце наводи, одлучио да се врати тамо где су му корени.

И није се покајао.

– Родитељи су дошли годину дана раније и имали тридесетак коза. Онда смо почели полако, мало по мало остављали јарад, да бисмо сада дошли до броја грла који је довољан за пристојан живот – прича склањајући с пута поједине козе. А оне, навикле на његов глас, беспоговорно слушају. – Урадио сам све што треба за узгој стоке, регистровао сам газдинство, заштићену изворну пасмину – хрватска шарена коза, идем на саветовања, имам уговорен откуп јаради, подстицаје од државе… Али ја нисам класичан фармер, ја сам класичан чобан.

Кршевиту стазу од Грчке локве, ка Градини, па кроз долине до куће, дугу три сата хода и изазовну и за највеће планинаре, Мишо и његове љубимице прелазе свекодневно два пута. Не пита се да ли је сунце, ветар, студен од које кости мрзну. Некад и по осам сати дневно проведе с њима на планини.

– Једино их по снегу не терам, не дам им да се мрзну, тада имају сена у јаслама – додаје прескачући камење не би ли стигао пре њих до Локве и сачекао их тамо. – Лако се ми разумемо, стоку не тучем, оне се мене не плаше, знам тачно куда иду. Поштујем њихов избор, а оне мени тако и врате. Када треба да одем до града, истерам их и знам тачно у пет минута када ће изаћи, колико им време треба за тај круг. Мајке уче децу тако, тако да немам проблема са губљењем стоке, само понекад са вуковима. Ако нека није данас дошла кући и нема је до сутра ујутру, не треба да је тражим јер је живу наћи нећу.

Свака има име, али Мишо не треба да их броји, већ голим оком види која фали.

– Увек има десетак коза које касне и заостају. Леже у тору по фамилијама и тако и иду на пашу. Има и својеглавих и проблематичних, али гледам да од њих не остављам јарад, јер се кћери идентично понашају као мајке. Јарчеви леже посебно и верујте, мало мушко јаре од седам дана оде међу јарчеве, неће да буде са козама – наставља поносно, вешто се пењући на врх брда, с ког не само да се види Далмација већ и велики део Лике, као и пут који их спаја. – Некада знам по сат времена да седим овде, гледам у планине и не размишљам ни о чему. Тај спокој који овде осећам не бих мењао ни за шта. Сада знам да у животу можете све да урадите, али питање је коју цену ћете за то платити. Ово моје задовољство, када их видим како брсте растиње, како јарићи поскакују, како лукаво покушавају да сисају другу мајку, нема цену.

Својим рукама, Мишо и његови родитељи обновили су кућу, која, срећом, није била спаљена.

– Никакав новац за обнову нисмо добили, а нисмо га ни тражили. Све смо радили сами, није било нимало лако, зато су нам и плодови нашег труда слатки. Јесте да треба храбрости и снаге, али не разумем зашто се људи не враћају, иако су обновили куће. Знам да је многим нашим људима тешко, да су увек на опрезу, у неком грчу, размишљању како ће бити сутра, прекосутра, шта ће бити догодине… – слеже раменима чобанин, кога познаје цела северна Далмација.

Међутим, због разговора с нама, Мишо је закаснио да сачека козе и оне су, кад су виделе да га нема, знатижељно прешле на другу страну пута. Али чим су чуле његов глас, одмах су наставиле пут ка кући.

– Ма животињу можеш да научиш, али код човека до неког доба више нема учења. Зато добро размислите кога вређате кад некоме кажете „козо једна“ – поручује Мишо. – Стока изазива посебне емоције, од ње много тога можеш научити, пре свега трпљење, послушност и сагласје са божанским и природним законима.

ЋЕРКА И ПРИЈАТЕЉИ

У СРБИЈИ је Мирослав оставио ћерку Милицу и велики број пријатеља, с којима се редовно чује путем „Вајбера“ и друштвених мрежа. Међутим, и не помишља да се врати и поново напусти звавичај.

– Знају где сам и свима су врата увек отворена, али сада не постоји то што би ме натерало да напустим овај праг – одлучан је Веселиновић.

СИР СВЕ ЈЕЗИКЕ ГОВОРИ

ПОРЕД јаради, Веселиновићи продају и козји сир, који прави бака Пера и због кога многи туристи свраћају у Голубић.

– Мајка прича све језике, а и сир је добар па рекламације нема – каже Мирослав смејући се.

Аутор: Јелена ЛЕМАЈИЋ

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Пjeсмa гa je oдржaлa | Јадовно 1941.

Драгиња Црногорац из Полаче: Како сам посрамила пљачкаше …

У Биљанима Горњима живи тек мало остарјелих становника …

Oпстaнaк нa извoру Цeтинe | Јадовно 1941.




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top