Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Све је више прича о партизанима

Датум објаве: понедељак, мај 31, 2010
Величина слова: A- A+

Маријан каже да је у Грубишно Поље, у варош, дошло доста домобрана и усташа. Ми одмах мислимо да ће нас отјерати у логор. Јошко Шимуновић прича шта му је све о покољима Срба у Херцеговини причао усташа Муса који је добио кућу Митра Бишкупа. Јошко је био „повјереник” за ту кућу и у то вријеме смо ми спрезали нашу кобилу Цеду са Бишкуповом кобилом. Тако се то спрезање једно вријеме наставило и кад је Муса дошао. Касније смо спрезали са кобилом усташе који је добио кућу Митра Попаре. То нам је било ближе. Међу нама дјецом настало је весеље када се Цеда ождријебила. Ждријебе нисмо морали везати као телад, па је сисало кад год је хтјело. Тад сам чуо причу да је млијеко од кобиле здраво и да негдје у свијету људи пију то млијеко па јако дуго живе.

Неки дан је дошла Крамарићка (Марија, жена Миле-Милића Крамарића) из Сталовице (заселак Грубишног Поља) па каже да је мала Анкица Шимуновића код ње и Миле, а да су Јошко и Јелена некуда отишли. Моја мама са великом знатижељом пита како да су отишли некуда а оставили дијете, кад се мисле вратити итд. Марија је на свако питање одговарала: „Не знам”. Ми смо преко Јошка добили доста информација јер је он као Хрват свагдје имао приступ. Међутим, касније му је нетко рекао да је под сумњом па су он и жена отишли у партизане. Ова истина је ублажавана тиме што је испричана прича да су, будући да су били сиромашни, отишли радити код родбине (родом су негдје из села на Билогори). Све је више прича да у Ператовици, Дјаковцу и Турчевић Пољу има партизана, и да није сигурно ићи на та мјеста. Усташе који су се доселили у српске куће све ћешће иду спавати у варош. Са њима иду и њихови одрасли синови. То нас весели, али и страши јер би то могло значити да ће нас побити или отјерати. О тим новим комшијама чули смо све најгоре, чак и од њих самих и њихове дјеце. Причали су о покољима у којима су судјеловали. Маријан прича да су партизани минирали пругу Загреб–Београд, да је било много мртвих у влаку који је наишао. Прије тога се причало да су партизани запалили пилану код Гарешнице. Једне вечери угледали смо велики пламен негдје далеко у правцу Дарувара, али још даље. Трегнерови су негдје сазнали да су партизани запалили изворе нафте у Гојилу. Ту свјетлост гледамо сваку вечер и сад се отворено прича да то гори у Гојилу. Неки говоре да је погинуло пуно домобрана и Нијемаца. Нама су те вијести радосне, али њих прати и одређени страх, осјећај да ће се осветити нама, а ми смо немоћни. Прижељкујемо да партизани дођу и у Грубишно, да побију и потјерају усташе, па да слободно живимо. Ето, свуда партизани нападају усташе, а овдје код нас ништа. Чак се и не прича да их ту негдје код нас има. Велика су догађања далеко, а она ипак прекривају догађања код нас. Повремено се чује да су неки Хрвати ухапшени и да су били на испитивању у табору. Једног дана су одвезли у камиону у Бјеловар Новака, власника паромлина, циглане и пилане, његовог зета (мужа од сестре) Жидова Штерка и још неке људе. Штерка нису отјерали са осталим Жидовима јер га је богати Новак штитио. Штеркови су дошли у Грубишно Поље, преживјели су рат. Гиду Штерка сусрео сам почетком шездесетих година у Загребу. Он и ја смо ишли заједно у основну школу у Грубишном. Једне суботе, био је топао сунчан дан, пред дворишним вратима мог дједа налазило се друштво Херцеговаца, међу њима и мој вршњак Звонко. Пришао сам им и некако се уклопио у ту групу. Ту је Звонков старији брат Мијо и њихова старија сестра Шима, која се против воље матере Луце и оца Мирка Петровића удала за усташу Славка Маркоту, сина усташе Мирка Маркоте. Ту је и тај Славко, па Звонкова млађа сестра Матија и најмлађи брат Вид. Накратко иза мог доласка, иде путем из горњег краја неколико мушкараца, те неколико комада крупне стоке и свиња. Око њих иде десетак усташа са пушкама. Очито је да их однекуд тјерају у варош. Сав сам престрашен јер вјерујем да су Срби. Жидова нема, а у селима ван Грубишног Поља их није ни било. Шутим и гледам. Усташа Славко нешто припитује усташе, не чујем да ли му шта одговарају, но у том часу ка плоту са друге стране пута долазе Фердо Голштајн (Готтстеин), његова жена Мара и њихов седамнаестогодишњи син Фаноуш. Сад се Славко обраћа Голштајнима: „То су српски лугари. Они имају посла у шуми”. И смије се, а они се исто смију и тако одобравају његову изјаву. Група људи и стоке са својом пратњом одмиче, а овдје се наставља хумор на њихов рачун. Није ми за остати, нити за отићи – да не бих обратио пажњу на себе. Будући да је било вруће, група се повлачи у дједово двориште. Иду испод бијелог дуда, па даље на ограду под орах велике крошње дебелог хлада, а ниског стабла. Ту је мој дјед Миле најрадије одмарао. Стави сноп кукурузовине под главу, а преко тога крпару коју подастре под себе па „ладари” и одспава. Одједном се ту нађе Анкица, кћеркица Јошка и Јелене Шимуновић. Био сам сав у страху од оне слике на путу јер сви знају да су Јошко и Јелена највјеројатније у партизанима. Анкица је иначе долазила к нама са својом мамом, бабом и оцем. Сада њу чувају Крамарићи иако јој је баба остала код куће. Како је она баш сада дошла сама овамо? Бар да је нетко од Крамарића ту… Они су Хрвати, а Милићев брат је усташа у Јасеновцу. А како ћемо овако?! Славко се окрену Анкици и запита је: „А гдје су твоји отац и мати? Јесу ли и они у лугарима? Све вас треба поклати”! Ја се укочио, стојим поред Звонка (сад је, као, он некакав ослонац моје незавидне позиције). Уто се Анкица, ваљда по некаквом осјећају повјерења, приближи мени. Као да очекује да јој ја пружим руку, а тиме и осјећај сигурности. А ја парализиран, у страху да ће Славко заклати и Анкицу и мене, безумно за ту ситуацију, ухватим Анкицу за руку и, нешто касније, поведем је до моје ограде па у двориште. Испричам мами, она поприча са Анкицом и некако је мотивира да одмах оде тети Марији. (Кад сам се женио, који дан прије тога, дође ми Јошко пијан, пољуби ме и изјави да је ипак мислио да ћу му бити зет).

Мара Чавић је послије смрти малог Милана отишла од нас неким људима. Код њих, у близини, било је њезиних познаница. Иначе, док је била код нас, она је спавала у кухињи, а у собици је био Маријан. Ваљда је и ради тога отишла.

Жена Иве Басташића госпођа Анка, која је дошла из Ператовице у Грубишно Поље прије нека два мјесеца, није одмах преселила све што је имала. То су јој чували тамошњи сељаци, добре комшије. Имала је неколико прасади па се договарала са мојом мајком како би их допремила до нас. И ето прилике. По завршеној вршидби жита, у Великој Ператовици остала је вршалица Вилка Најхаузера и он је требао ићи по њу. Како су вршалицу морали вући коњи, кола би морала остати у Ператовици. Мајка је договорила са Маријом Крамарићком да она у недјељу нашим колима иде са њом по прасце у Ператовицу (Хрватица, па је сигурније). Марија је то у пролазу кући, који дан раније, рекла Вилку. Тако су одлучили да Вилко упрегне своје коње, а нашу Цеду и кобилу усташе који је становао у Попариној кући завезат ће за лојтре тих кола. У повратку ће Вилко возити вршалицу, а мама и Марија прасце у колима. Марија је иначе била родом са Боровца, засеока близу Ператовице. Тако су та три интересента кренула у недјељу, послије описане суботе, за Ператовицу.

 

< Дотјеране су и словенске породице                                    Садржај                                                     Стрепња и нада >




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top