Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Страшна исповест Мирка коме су НАТО бомбе убиле сина(13): Познао сам га само по патици!

Датум објаве: недеља, април 29, 2018
Објављено у Србија 1999
Величина слова: A- A+

Бомбардовање 1999

Мурино – То је било дете какво се више не рађа. Само су ми јавили да га нема – прича Мирко из варошице Мурино, коју је НАТО засуо са 17 бомби.

Мурино, Црна Гора. Мало, готово заборављено место. Нико није слутио да ће се уписати у црну историју, током НАТО агресије на Југославију. Шест цивила, од чега троје деце погинуло је када је засуто бомбама. Мирко Кнежевић је тада изгубио сина (13).

„То је било дете какво се више не рађа. Бог га је обдарио био свим и свачим, никад болестан није био. А онда, само сам чуо да га више нема. То ме толико погодило, да ни сам не знам како опстајем“, каже нам Мирко, који је 17 година завијен у црно, са раном за сином, која не престаје да боли.

Данас би Мирослав имао 30 година, да се тог кобног дана, на мети НАТО напада није нашло једно мало, ником криво и дужно месташце у Црној Гори.

„Ти су авиони пролазили свакаког дана, нико није обраћао пажњу, нити се надао да ће се ово десити. Чули смо преко штампе да ће да гађају само војне циљеве, а они гађаше наше цивиле у Мурину. Ненајављено“, говори Мирко, а свака реч му оплакује судбину која га је снашла.

„Нисам био ту, дошао сам увече, нисам ни знао да ми је дете погинуло. Била је стража на Мурине, један километар удаљено, рекли су ми да ми дете није погинуло, него је склоњено код некога у шуме. Тражили смо га, али га нисмо нашли“, сећа се кобног дана.

Онда га је војна комисија одвезла за Беране, где је сазнао да му је син (13) у мртвачници.

„Познао сам га само по патици“

„То је тешка прича, као у најгорим филмовима, не дао Бог никоме да доживи што сам ја доживео, али шта могу. Све је спржено било, само једна нога здрава, нисам могао да га препознам, само по патици. Све је било унакажено, ни главе, ни руку, ни ногу, само једна је остала сачувана. То је стварно, не дај Боже, али се боримо некако“, прича за СрбијуДанас несрећни човек.

Лако је могло да се деси да Мирослав не погине, сматра Мирко, али се судбина поиграла.

„Био је са децом на кошарци, преко моста, кад су пале борбе упозорења у Жањици (оближње место). Он је претрчао преко моста, али је продавница била на самом крају моста, а ту су биле неке ученице са којима је ишао у школу. Вриштале су, као да су предосећале. Остао је са њима да види шта се дешава, зашто вриште толико и у том моменту је пала бомба и све троје побила. Он је могао да претрчи, да се спаси да није било тих девојчица“, тврди Мирко.

То су биле Јулија Брудар (10) и Оливера Максимовић (13). Њих су са Косова послали у ово село, да их заштите од хаоса који је тамо владао. Кобног дана су кренуле у продавницу – хтеле су да припреме колаче за своје, који су са КиМ требало да дођу у посету.

„Кривљи од НАТО пакта“

Мирко не криви само НАТО, већ и државу, и са њом се и тужи:

„Најцрње бих рекао о Ђукановићу, црњи ми је него НАТО. Он је наш човек који ради против свог народа црње него они. Превише смо огорчени на њега – каже нам овај очајни отац, који тврди да држава није урадила ништа да спречи погибију, да их обавести, али ни свих 17 година касније није предузела ништа“, нису добили никакву надокнаду.

„Није било сирена! Јесте у Плаву, али нисмо ми то чули. Ми смо толико пута били у Плаву, и тог дана је он (Мирослав) био са нама у Плаву. Мени је мајка била болесна, и морао сам да идем да јој однесем лекове, а он је продужио са друштвом на Мурину. Нико се није надао овом злу. Ја питам ове у Плаву што се не склањају, кажу: ма неће нас. Навикли смо се били на сирене…“

Нема утехе

„Тешко ми можемо то да преболимо, никакве утехе нема. Ја сам у 82. години, жена 65. година. Две кћерке и син су ми у Подгорици. То ме одржава, иначе, не знам како бисмо опстали. Мирослав је, каже, био маза, миљеник куће, миљеник свих.“

„После 9 година смо га добили, троје смо добили једно за другим, а онда њега после 9 година. Он је био за све, дете какво се не рађа.“

Чак 17 бомби бачено је крајем априла на ову варошицу, и тиме уништило животе њених мештана заувек.

Ј.Пантовић / А.Крунић / Србија данас

Извор: ВАСЕЉЕНСКА

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 24. марта 2016. године.

Везане вијести:

НАТО у априлу 1999. на село Мурино бациo 17 бомби | Јадовно …

Зар у савез са убицама наше деце? | Јадовно 1941.

1999 – Сасвим лично

 


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top