Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Стогодишњица од јуначке смрти војводе Косте Војиновића

Датум објаве: петак, децембар 29, 2017
Величина слова: A- A+
Војин ВОЈИНОВИЋ
Војин ВОЈИНОВИЋ

Прошло је стотину година , проћи ће и многи вијекови , све до краја свијета и другог Христовог доласка, а Коста Војиновић се заборавити неће. Не могу га заборавити Срби, али ни србски непријатељи. Витеза страдалника заборав неће.

Коста је био класични примјер образованости и префињености једног правог србског јунака. Увијек уљудан, праведан и поносит. Поријекло од Вучитрнских Војиновића, старе србске властеле, давало му је генетски основ за све што је у животу сам створио. Његови родитељи Јован и Софија (рођена Грујић) изродили су у Смедереву сина Костадина и ћерку Зорку. На жалост мајка Софија се разбољела и врло брзо умрла. Бригу о малој дјеци водила је мајчина сестра Милица. Јован Војиновић се поново оженио , али Коста није могао да прихвати маћеху ,те је прешао код ујака србског официра Пантелије Грујића. Касније пуковника и команданта Моравске дивизије. Отац Јован и ујак Панто школовали су Косту прво у Смедереву и Београду , да би на крају завршио Трговачку академију у Бечу. Показало се да Коста осим урођене бистрине и жустрине има смисла за учење, међуљудске односе и трговину. Тако је по повратку у Србију са својим зетом Душаном Калчићем (који је оженио његову сестру Зорку) отворио трговачку фирму.  Сједиште фирме било им је у Врању, гдје је тада службовао Јован Војиновић. Брзо су Коста и Душан раширили посао по читавој Старој Србији и постали веома успјешни. Коста је за вријеме Балканских ратова подржавао и финансијски помагао четнички покрет. Сам је био веома родољубиве оријентације.

 Пред почетак Првог свјетског рата Коста се добровољно јавио у четнике војводе Вука и храбро се борио све до повлачења србске војске из отаџбине. Двије ствари су биле пресудне за даљу судбину младог резервног поручника Војиновића, као и за судбину србског рода. Прва је да је Коста био поред мајора Војислава Танкосића када је овај смртно рањен и остао је поред њега док је Танкосић умирао. Иначе четници су штитили одступницу србској војсци и народу у повлачењу пред агресијом њемачких, аустроугарских и бугарских снага. Друга чињеница је рањавање Косте Војиновића. Био је рањен у ногу и није могао да настави повлачење са србском војском, те је у касну јесен 1915. остао код оца Јована, који је тада службовао у Косовској Митровици. Отац је Косту крио , лијечио и његовао, да би га чак по опоравку и убацио да ради као лиферант за аустријску војску .

Све окупационе власти задржвају државну и локалну администрацију  на окупираној територији по међународним прописима, те је тако једно вријеме и Јован Војиновић остао председник општине Косовска Митровица , што му је омогућило да помогне и сину. Коста је иначе одлично говорио њемачки језик , а и аустријанцима је било прихватљиво што је био бечки студент, те су га тако и прихватили. Коста се још добро користио руским и бугарским језиком. Што је само по себи тада било веома ријетко. Млад , образован , паметан , пристојан и способан, Коста Војиновић је просто био занимљив свима. Иначе, њему је требао тај посао као одличан параван за активност коју је планирао, а то је прикупљање сазнања о стању на терену и подстицање народа на устанак против окупатора. То не би могао да уради да није имао дозволу од аустријске војске о слободном кретању , а радећи за њих одбацивао је са себе сваку сумњу.

Захваљујући неколицини издајника аустријске окупационе власти у љето 1916. године сазнају да Коста Војиновић припрема народ на устанак у подножју Копаоника. Коста је једва успио да побјегне на Копаоник и да спасе живу главу. У планинским шумама окупља прву чету са четничким војводом и наредником Урошем Костићем Рудинцем. У селу Сочаница у близини Лепосавића испод самог Копаоника Урош Рудинац и четници проглашавају Косту Војиновића својим војводом и стварају Ибарско-копаонички четнички одред у рану јесен 1916. године. Тада креће непрестана герилска борба младог четничког војводе. Војвода Војиновић четује самостално по Копаонику прелазећи линију разграничавања бугарске и аустријске окупационе зоне кад хоће и како хоће. Успостављао је везе са другим појединцима који су се одметнули у шуме у осталим крајевима окупиране отаџбине и разбијао окупатора при сваком сусрету с њим.

Долазак војводе Косте Пећанца 15. септембра 1916. године са Солунског фронта да би преузео команду над побуњеним појединцима и групама убрзава ситуацију и појачава герилу. Пећанац је имао наређења Ђенералштаба да се устаници организују и чекају продор србске војске до Скопља како би подигли устанак. Ситуација, народ и Војиновић су били жустрији. Терор бугарског окупатора је био све неподношљивији и бугарски покушај мобилизације србских младића у бугарску војску постаћи ће општенародни устанак у Топлици, Косаници, Јабланици и на Копаонику, који ће се проширити ка Јастребцу  и Нишу.

Пећанац и Војиновић ће више пута доћи у сукоб око подизања и тока устанка. Двојица имењака су били личности које искључују једна другу. Војиновић је био витез ,строгог држања, учен, виспрен и човјек од ријечи, док је Пећанац био необразован(чак неписмен) слабе интелигенције, прост, бахат, превртљив, лукав и великог животног и ратног искуства. Војиновићева главна мана била је његова брзина и романтичност , али је био човјек невјероватне храбрости и способности. Пећанчева главна врлина била је опрезност.

У сваком случају устанак је избио и трајао од 20. фебруара до 25 . марта 1917. године и његова душа је био Коста Војиновић. Једноставно је надмашио свог надређеног војводу Пећанца јер није калкулисао и предомишљао се , него је јурио увијек први испред свог народа и преузимао одговорност за све. Пећанац се повукао када је видио да не може да заустави и контролише устанак. Војиновић постаје народни вођа. Њега сви воле, поштују и слушају. Додуше Бугари и Пећанац га нису вољели , а још мање слушали, али су га цијенили. Окупатор и народ у Војиновићевом лику виде Милош Обилића и принца Ђорђа Карађорђевића, а он сам стално чује србску артиљерију . О самом Кости Војиновићу су можда најбоље рекли црногорски добровољци из одреда капетана Милинка Влаховића , који су у очи казали Кости Пећанцу да Војиновић плијени држањем, храброшћу, рјечитошћу и стасом.

Војвода Коста као Карађорђе стиже на све стране, бије борбе гдје год непријатељ удари. Преводи нападе и контранападе. Заводи ред, мир и закон. Уводи судове и цивилну управу. Кажњава за пљачку, насиље и издају. У најгорим тренуцима кад надмоћнији окупатор потисне малобројне, слабо наоружане и још слабије опремљене устанике Коста Војиновић на коњу у србској униформи са исуканом сабљом и напетим пиштољем избија из шуме, а за њим јуришају његови четници коњаници и видљиво се вијори србска тробојка на којој ЋИРИЛИЦОМ пише ,,СЛОБОДА ИЛИ СМРТ ! ,, Таквим храбрим јуришима уплаши непријатеља, поврати наду устаницима и побиједи у боју. У сваком судару са аустријиским и бугарским окупатором Војиновић је побиједио. Он је увео и још једну новину у гериском ратовању, а то је дописивање са непријатељем. Данас када човјек прочита шта је писао просто претрне и упита се да ли је могуће да је такав човјек постојао. Пише, командује и јуриша из борбе у борбу. Био је просто неухватљи и неподкупљив. Свашта су му нудили и Аустријанци и Бугари, али он је све са презиром одбијао и упозоравао их да ће бити кажњени због окупације и злочина. Његову ближу фамилију оца Јована са породицом Аустријанци су затворили и покушали да га уцијење са њиховим животима. Све што је окупатор чинио било је узалуд. Коста није одустајао.

На жалост, Пећанчева предвиђања су се обистинила. Устанак подигнут прије времена без ичије подршке био је крваво угушен. Аустријанцима, Бугарима и Нијемцима је требало мјесец дана да се се организују и координисано ударе на устаничку слободну територију, те да свирепим злочинима немилосрдно угуше Топлички устанак. Устанак је угушен , али четници нису уништени. Нарочито није ни оштећен Ибарско-копаонички четнички одред Косте Војиновића. Окупатор све више повећава терор и народ одустаје од четовања и подршке четницима, чак се многи окрећу и против четника. Поједини четници се предају окупатору и служе му. Бивши четници воде бугарска потјерна одјељења и чете за србским четницима, јер познају терен, куда и како се четници крећу.

Остале четничке војводе постепено се повлаче, обустављају борбе и крију се, а свака борба престаје након погибије војводе Тодора Тошка Влаховића почетком новембра 1917. године. Коста Пећанац је наредио да се све јединице распусте и да се сви добро сакрију до повратка србске војске. Тако је и било. Сам Пећанац се тако добро сакрио да су га једва пронашли четничке војводе Милинко Влаховић и Јован Радовић након продора србске војске ка Нишу у јесен 1918. године. У међувремену Војиновић иде из боја у бој. Туче се , повлачи, напада. Врши контранападе и освете. Његова борба не престаје. Војиновићеве четовође и четници гину неустрашиво један за другим наносећи окупатору велике губитке и задајући им још већи страх. Ибарско–копаонички одред се осипа због погибија и дезертерства, али се попуњава четницима осталих распуштених чета. Тако је и Пећанчев четовођа Јован Булајић дошао код Војиновића у чету. Коста му је хришћански опростио све што је лоше радио (Булајић је чак намјеравао раније и да убије Војиновића ) уз жестоке грдње и једини услов да се борби жестоко са окупатором до смрти. Можда је Војиновића то витештво на крају и коштало главе.

Кости Војиновићу је била преостала само једна могућност , а то је да се повуче у неки други крај , распусти одред и са најближим сарадницима сакрије негдје у непроходним планинама до пробијања Солунског фронта , али он то није хтио. Војиновић је био оновремени витез романтик , заклет да ће погинути у борби. Њему ништа друго није падало на памет. Нису му сметале муке , глад , непогоде , недостак лијекова и ране . Њему смета што нема довољно људи , оружја и муниције , а највише га боли издајство. Издају не може да поднесе. Овом осветнику је страно опијање , преједање , бахатост, пљачка и примитивизам било које врсте. Смисао његовог живота је борба и страдање за опште добро. Он неће робство. Не прихвата бугарску ћирилицу и аустријску латиницу. Млади четнички војвода сања о смрти достојној србског официра. Због свега тога окупатор је покушао да га омрзне у народу и живог ухвати да би га понизили и судили му уз мучења. Но, Војиновић је знао да његов живот није само његов, да је симбол народног отпора и србског слободарства. Зато му није падало на памет ни да се преда ,нити да изда.

Војвода Коста и даље јаше Копаоником , није чак ни распустио коњицу. Него и даље иде у комбинованом коњичко-пјешадијском одреду са митраљеским одјељењем. Могућност маневрисања се све више смањује. Бугари и Аустријанци максимално појачавају стражу на граници раздвајања окупационих зона на Копаонику. Војиновићева чета упада у засједу на Копаонику у селу Ливадице 16. октобра 1917. и бива уништена од стране специјалних аустријско-бугарских потјерних јединица. Борба је била жестока. Сам Коста је тешко рањен у ногу , а његова вјереница Станка и њена браћа Јанићије и Ђорђе Димић гину у борби. У мраку по магли кроз густу шуму четовођа Радомир Гашић са својом групом пробија обруч и извлачи свог војводу . Већина четника је у борби изгинула , а Аустријанци су заплијенили четну архиву.

Тешко рањеног војводу његови преживјели четници крију и чувају у брдима Топлице. Костино здравствено стање постаје све горе , не може да хода , нити да јаше. Његови људи га носе. Крајем новембра 1917. Коста успоставља контакт са четовођом Вучком Пантићем који се крио у шумама око Блаца са својом женом Росом и четничком тројком. Вучко је свог рањеног војводу пребацио до села Гргуре у близини Блаца . Гдје Коста Војиновић остаје у једној воденици са мајком своје покојне вјеренице, Даницом Димић , која је такође била рањена и пет четника које је предводио четовођа Радомир Гашић. Коста Војиновић је у тој воденици прославио и своју крсну славу Св. Алимпија Столпника , Св. Никона и Новомученика Георгија. Можда би се и опоравио и пребацио на други терен да га није издао Јован Булајић.

Булајић се раније предао Бугарима и уз обећања да га неће стрељати и породицу му интернирати , а за новчану награду предводио је потјерне бугарске чете и комите за Костом Војиновићем. У рану зору пред само свитање Бугари предвођени групом србских издајника на челу са потпуковником Борисом Атанасовим опкољавају воденицу у којој је боловао тешко рањени Војиновић. Изненадни напад из мрака брзо је ликвидирао двојицу стражара. Друга двојица су пружила отпор испред воденице. Један је погинуо покушавајући да заустави Бугаре, а други је издахнуо упавши тешко рањен у воденицу из које су ватру узвраћали Коста, Радомир и Даница. Борба је трајала до касних поподневних сати . Бугари нису могли да приђу воденици ,али су у размјени ватре са окупатором погинули Даница Димић и Радомир Гашић. Четовођа Гашић се није одвајао од свог војводе све од формирање чете у Сочаници, па до сопствене погибије у Гргуру. Пошто је било зимско доба , предио брдско-планински са густим шумама, гдје су се још криле тројке и појединци из устанка , Бугари су покушали да преговарају са Војиновићем. Плашили су се марака и могућности да се четници не скупе и не ударе их из шуме с леђа. Терен и народ су им били непријатељски с тога нуде Војиновићу гаранције за живот и правично суђење , само да се преда. Коста Војиновић то са гнушањем одбацује и позива Атанасова и Булајића на двобој. Обећавајући чвртсто Булајићу да ће га зубима заклати. Они не смију на мегдан тешко рањеном и скоро непокретном четничком војводи. Вријеме је пролазило и Бугари крећу у нове нападе. Једну ствар Бугари нису знали,  да је Кости била преостала само још једна бомба и по пар метака у пушкама и пиштољима. Коста је наставио са пружањем отпора све док му није преостао један метак у пиштољу, задњи. Тада је написао поруку и закачио је на кундак од своје пушке. Бацио последњу бомбу на Бугаре који су пуцајући опрезно прилазили и последњим метком се убио. Бугари су накнадно ушли у воденицу , али је Коста Војиновић већ био у вјечности. Отишао је на Небо и у легенду. Тек сада му нису могли ништа.

Бугари су тијело Косте Војиновића изложили на тргу у Куршумлији како би увјерили Србе да је војвода мртав , да би га потом сахранили поред воденице гдје је и погинуо, по Костиној посљедној жељи из поруке закачене на кундак . У међувремену су стрељали Јована Булајића умјесто да му исплате новац од награде због ког је издао Косту Војиновића.  Куршумлија памти. Памти Топлица , а памти и Србија. Непријатељ стрепи , јер сјећање на неумрлог војводу ствара неког новог јунака.

Четнички војвода и резервни поручник Коста Војиновић. Није се предао и није жив ухваћен.

Игор Војиновић

професор историје

  1. XII 2017. године

Извор: ВИДОВДАН

 

Везане вијести:

Сећање на Топлички устанак | Јадовно 1941.

100 година од буне у Топлици: Зашто је важан „Трећи српски …




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top