Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Шта очекује Србе у Хрватској након формирања нове владе

Датум објаве: четвртак, децембар 31, 2015
Величина слова: A- A+

Најкомпромитованији ће представљати и заступати Србе у Хрватској и у хрватском Сабору?

Оскрнављено гробље манастира Крка (Фото: standard.rs)
Оскрнављено гробље манастира Крка (Фото: standard.rs)

Пише: Љубан Каран

Створени су услови да Хрватска добије владу без нових избора. Својим предизборним и постизборним коалицијама и манипулацијама понеким послаником ван ових коалиција ХДЗ је обезбедио потребан број гласова у Сабору. Мандатар ће бити Тихомир Орешковић, ванстраначка личност, после тешке уцене коалиције Мост. Иако је ванстраначки, изабрао га је ХДЗ, тако да није спорно чију политику ће заступати. Долази из Канаде, где је ХДЗ имао јаку подружницу међу проусташким организацијама и јаку финансијску подршку. Уосталом, из те средине је својевремено дошао Гојко Шушак, шеф десног проусташког крила ХДЗ, као и бизнисмен Антон Кикаш, познат по афери заплене оружја и угандског авиона на аеродрому Плесо. Новац за то оружје дали су управо хрватски пословни људи из Канаде. Додуше, Орешковић је тада, 90-тих, био млад и тек је започео своју пословну каријеру.

Лидере српске мањине више брине што Орешковић слабо говори хрватски језик него крах на изборима. А то су били избори на којима су Срби у Хрватској најгоре прошли од краја грађанског рата, када су од конститутивног народа постали нацонална мањина. Као и раније, добили су три мандата, која српској мањини гарантује хрватски изборни систем, али појавио се други већи проблем од малог броја посланика. Сада се народ који би они требало да заступају у Сабору може упитати ко су уствари они и за чије интересе раде, да ли за српску мањину или за хрватску проусташку власт.

Уствари, један посланик је потпуно јасан, јер је потпуно раскринкан. То је Мирко Рашковић, један од најзначајнијих хрватских шпијуна током грађанског рата и током успостављања хрватске власти на српским територијама САО Крајине након рата. Човек који је наводио противничку артиљеријску ватру на главе својих сабораца и свог народа, сада ће да тај исти народ заступа у хрватском Сабору. Српски народ, чак и да хоће, то не може да спречи, јер је Рашковић апсолутни власник свог мандата, који је широкогрудо поклонио проусташком ХДЗ.

Одговорност Милорада Пуповца

Власник другог мандата је Милорад Пуповац, вечити председник Српског народног већа, СНВ, и вечити потпредседник Самосталне демократске српске странке, СДСС. Он је председник СНВ од његовог оснивања 1997. године и потпредседник СДСС од њеног оснивања исте године. Двадесет година је Пуповац идејни творац и реализатор политике српске мањине, која није дала никакве резултате у смислу побољшања статуса и повратка Срба у Хрватску. Пуповац је све време свог политичког деловања, па и ратна времена, провео у Загребу, где има подршку шачице Срба, потпуно лојалних Влади Хрватске, без обзира на њену антисрпску политику. Срби у Хрватској тешко да могу да верују Пуповцу, који није учествовао у њиховом оружаном отпору, него је свакој хрватској власти служио као декор лажне демократије. Тако је постао саучесник у перфидној политици и конкретним акцијама етничког чишћења и обесправљивања Срба. Никад се од њега није чуло да је лично за нешто одговоран, а камоли да је поменуо одлазак бар са неке од функција које обавља као заштитник Срба. Не осећа одговорност иако је Србима све горе и горе.

Трећи заступник Срба је Хорват. Мирко Хорват, правник из Барање. Када се у хрватским медијима о њему говори, обавезно додају „Србин“ да неби било забуне јер Хорват значи Хрват. Он је бледа личност и дежурна замена за Војислава Станимировића. Српски посланик у Сабору који се не меша пуно у свој посао. Не можете наћи његову иоле вредну изјаву, а да није двосмислена или улизивачка према хрватској власти. Он је редовна мета хрватских медија, али не због просрпских изјава и борбе за српске интересе, него по имовинским питањима и алавости према парама.

Четврти ауторитет Срба у Хрватској Војислав Станимировић тренутно нема мандат. Није се ни кандидовао. Шта ће му мандат када због физичког насртаја агресивних посланика не сме ни да уђе у Сабор. Он ће свој утицај на српску политику у Хрватској вршити индиректно као председник странке, преко сада изабраних посланика пошто су сва тројица из СДСС. Има само два проблема: Рашковић му је потпуно отказао послушност и иступио из странке поневши један мандат, а Пуповац га никада није ни слушао – било је обратно. За разлику од Пуповца, Станимировић има статус српског борца и искреног српског политичара из времена рата. Али и његова политика у миру је итекако спорна, па стога и одговорност за стање у коме се Срби у Хрватској тренутно налазе велика.

Тако је изгледало да ће од три српска посланика један бити за ХДЗ, а друга два за опозицију иако је, према последњим информацијама из Загреба, Пуповац већ кренуо трагом свог посланика кога је који дан раније оптужио за итдају, тако да и сам преговара о подршци влади. Ко ће ту кога да заступа, стварно је питање, и српски народ у Хрватској оправдано брине више него икад. Невероватно је да међу Србима има и оних који, збуњени дејством хрватске пропаганде, верују да им је издајник и шпијун типа Рашковића најбоља узданица и заштита због јаких веза са ХДЗ.

Кога још чуди положај Срба у Хрвтској?

Срби вероватно увиђају крах политике својих представника и питање је кад ће почети да схватају да нема ко да их представља, а нове изборе треба чекати четири године. Други проблем је у томе што српски корпус од рата наовамо представљају исти људи, исти политичари за које се сада испоставило да су или на другој страни или потпуно спорни по питању стварних српских интереса.

Како се то могло догодити? Две најзначајније институције Срба у Хрватској су, ХНВ које преставља Пуповац и СДСС као најјача српска странка коју представљају Станимировић и Пуповац заједно, а обе су успостављене у време Ердутског споразума и мирне реинтеграције Источне Славоније, Барање и Западног Срема у Хрватску под потпуном контролом западних обавештајних служби и хрватске државе.

Како су се српске организације стварале у то време најбоље осликава обавештајна афера Рашковић. Из ње се тачно види да је на избор будућих српских политичара директно утицао тадашњи министар унутрашњих послова Иван Јарњак, и то преко Пуповца и Станимировића. Они су на предлог Јарњака вратили Рашковића из Београда у Книн и изградили његову политичку каријеру у СДСС. Значи, они су му створили услове за даљу шпијунску и подривачку активност када су у питању Срби у Шибенско-книнској жупанији, па и шире.

Зашто су се Пуповац и Станимировић удружили и повезали, и зашто се већ 20 година чврсто држе за руке. Пуповац без Станимировића никада не би стекао поверење српског народа на бившим ратним подручјима, а Станимировић без Пуповца никад не би добио поверење хрватске власти. Тако се њих двојица, као председник и потпредседник СДСС, допуњавају у једну личност која је прихватљива Влади Хрватске а има услове да придобије гласове Срба. С тим, када прођу избори и када се освоје српски гласови, када је са становишта грађанских права Срба „све у реду“, након тога Станимировића физичким притисцима и претњама избаце из Сабора, где остаје потпуно поуздани Пуповац и још неки ћутљиви анонимац који замењује Станимировића. До данас та игра хрватских безбедносних служби и хрватске државе и није била тако јасна. Данас, после афере Рашковић, апсолутно јесте.

Ако неко и сумња у овакве закључке, има и других података који јасно поткрепљују те тврдње. Пуповац никада није подржао огромну већину српског народа који је био принуђен да оружјем брани своја основна права. Определио се и дефинисао свој политички став када је на конференцији у Хагу у јесен 1991. године јавно подржао одвајање Хрватске од СФРЈ у време док је његов народ бранио голи живот од проусташке власти у новој Хрватској. За такве и сличне заслуге касније га је одликовао хрватски председник Стјепан Месић. Пуповац на својим грудима поносно носи престижни хрватски орден под називом „Ред хрватског плетера“.

Тешка болест српских представника

И то није све. Пуповац је 1996. године боравио као истраживач у центру Вудро Вилсон у Вашингтону. У време интензивних дешавања од животне важности за Србе у Хрватској он се бавио науком? Само потпуно безбедносно неписмени људи могу у то да поверују. Они други сумњају да је био на припреми предстојећих догађаја, који су уследили 1997. године – Ердутски споразум и мирна реинтеграција. Поново је 1988. и 1989. године боравио у САД као истраживач на Универзитету Корнел у Њујорку, а они који сумњају кажу да су то вероватно биле додатне консултације и инструкције. И Станимировић је био на усавршавању 1993. године на факултету у Лондону (Школа за орјенталне афричке студије) а 1988. и 2000. у Будимпешти.

Данас је Станимировић у Хрватској човек који живи у страху од подизања оптужнице за ратни злочин на Овчари и као такав веома је подложан уценама. Иако нема никакве везе са тим злочином, хрватска јавност и већина политичара кажу да има зато што је за време грађанског рата био резервни капетан ЈНА, директор болнице у Вуковару и министар без портфеља у Влади САО Крајине. Станимировић је у страху, јер зна да нико неће стати иза њега ако буде лажно оптужен. Срби у Хрватској немају никакву снагу по том питању, а Србија није стала ни иза својих политичара и генерала који су изручени Хашком трибуналу. Он данас не зна ни како да заштити себе, а камоли Србе у Хрватској.

После ових избора у Хрватској Србима се догодило и нешто добро, само то треба уочити и искористити. Добро је то што су завесе пале и што се јасно види ко је ко међу српским политичарима. Болест јесте тешка, али је бар успостављена дијагноза. Како је треба лечити и то је потпуно јасно – склањањем издајника и шпијуна и свих других политичара који су по нечем спорни или који иза себе немају видљиве резултате у борби за српске интересе. Ако погледате приказане успехе и активности СНВ и СДСС, ту се нема шта приговорити. Ако погледате статус Срба и број Срба повратника у Хрватску, резултати су поразни. Дакле, стварно је време за нове политичаре и младе некомпромитоване људе. Само они могу покренути ствар.

Дошло време за промене

Иако Срби схватају да су промене политичара неминовне, неће бити ни мало лако да то стварно и ураде. Сувише труда и новца су хрватска држава и странци уложили у садашње српске представнике да би их се тек тако одрекли. Са садашњим водећим српским политичарима постигнут је савршен ниво кооперативности, а од њјих су неки класични шпијуни и агенти, као Мирко Рашковић. Са њима се хрватска власт не договара нити преговара, њима се дају наредбе и директиве.

Тако је Рашковић све до ових избора одбијао да буде посланик и уђе у Сабор, зато што је радио много значајније послове за хрватске безбедносне службе као дожупан Шибенско-книнске жупаније. Ове године је пристао да буде посланик у парламенту. Зашто? Зато што су проусташки настројени шефови тајних служби у Хрватској проценили да ће избори бити тесни и да им Рашковић више треба као сигуран глас за владу ХДЗ. Наравно да се Рашковић као шпијун и агент ту није ништа питао – његово је да извршава шта му се каже.

Било је покушаја из српског корпуса да се неке ствари у раду СДСС мењају, али ниједан од тих покушаја није успео. Јасно је зашто. На очувању садашњег начина рада и садашњих лидера ангажује се и сама хрватска држава. Последњи су покушали Срђан Милаковић, бивши председник вуковарске подружнице СДСС, и Синиша Милојевић, бивши председник СДСС Карловачке жупаније. Нису успели и искључени су из странке.

Тако Милаковић каже: „Унутар странке већ дуже време постоји незадовољство, а разлог је ауторитарна политика коју проводи Милорад Пуповац. Управо он и Војислав Станимировић су одговорни за све што се догађа. Они су и наметнули Рашковића као саборског кандидата“. Милојевић каже да су покушали да скупе критичну масу чланова СДСС да смене Пуповца и Станимировића, али због разних ометања у томе нису успели. По њему, многи Срби су, разочарани свеукупним дешавањима и вођењем политике, напустили странку или су се потпуно пасивизирали.

Пуповац, Рашковић и Хорват су на мети хрватских медија због наводних финансијских малверзација. Потенцира се њихово имовинско стање, које није адекватно њиховим примањима, што ствара слику да су поткупљени и у служби хрватске власти на штету Срба. Тренутно се навелико прича о некаквој згради коју је сад већ бивша Влада Хрватске поклонила Пуповацу и СНВ а која вреди десетак милиона евра.

Српски народ све више ћути. Повлачи се у своја изолована села, на своје пољопривредне послове и окупиран је својим јадом. У питању је основна егзистенција јер не могу ништа да продају и не могу да дођу до новца неопходног за голи живот. Све више се могу чути коментари: „Навикли смо ми да наши представници брину своју бригу. Нека их, нека раде шта хоће. Нећемо ми због њих живети ни боље ни горе, пошто горе и не може“.

Шта може да учини Србија

Српска власт, па и СПЦ, као да су и сами збуњени и не знају шта да раде. Ако не подрже Пуповца и Станимировића, а кога ће онда? Има ту великих дилема. Да ли би сад некаква критика Пуповца, Рашковића, Хорвата, Станимировића стварно користила Србима у Хрватској или би још више разбила српски корпус? Као да не схватају да ту нема шта да се разбије, јер то, по свему судећи, никад и нису биле српске институције и партије. Време је да се све гради поново, испочетка, од нуле. Да се гради са оног нивоа, са оног места где је све давно стало и где су организовање Срба у Хрватској преузеле под своју контролу хрватске и западне обавештајне службе. Без помоћи српске матице то није могуће урадити.

Да ли ће то бити тешко? Итекако. Обично је лакше срушити него изградити. У овом случају биће теже срушити постојеће него изградити ново. Али не би требало одустајати јер српски народ у Хрватској итекако зна ко му жели добро и чија је помоћ искрена и добронамерна. Требало би му пружити сву потребну помоћ, од моралне до материјалне, да се политички активирају младе некомпромитоване снаге, којима ће народ сигурно пружити подршку. Зна народ ко су они који их тернутно воде, али нема избора.

Утисак је да би сада свима одговарало да се обавештајна афера Рашковић преко ноћи заборави, као да ништа није било, и у Хрватској и у Србији. Србија не жели да улази у расправу са Хрватском око овог питања бар до уласка Србије у ЕУ, а тада ће бити касно. По садашњем тренду, тада више неће ни бити Срба у Хрватској.

Српска Влада тренутно има веће бриге, и у жижи интересовања су јој Срби на Косову и Метохији и формирање Заједнице српских општина. Међутим није ово прва таква заједница која се формира на Балкану када је српски народ у питању. Приликом реинтеграције Источне Славоније, Барање и Западног Срема у Хрватску формирана је слична заједница под називом Заједничко веће општина, што је подразумевало повезивање и удруживање српских општина на том подручју. На почетку је све приказано у најбољем светлу, да би се касније показало као велика превара, проведена уз дебело уплитање западних земаља. Српске општине су тако распоређене у Вуковарско-сремску и Осјечко-барањску жупанију да су Срби испали у мањини и без великог утицаја на збивања, па и на своју судбину. Наравно да све то треба имати у виду и код формирања Заједнице српских општина на Косову и Метохији како тамошњи Срби не би прошли као Срби у Хрватској.

 

Извор: ПРАВДА

 

Везане вијести:

Истина о манастиру Крка

Идеја НДХ латентна пријетња хрватском друштву

Рајнер најавио повратак назива из доба НДХ!

 


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top