Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

У Београду 21. маја, филм „Крст над јамом“ и изложба „Тамо где праведници почивају“. Понедељак, 21. мај у 18 часова, Палилула, Центар за културу Влада Дивљан, сцена и фоаје Стаменковић, Митрополита Петра 8 . Улаз бесплатан. Радујемо се Вашем доласку!

 

“Срби у Хрватској изумиру, остали још у источној Славонији”

Датум објаве: уторак, мај 15, 2018
Величина слова: A- A+

Повод за разговор с Филипом Шкиљаном, доктором историјских наука и научником с Института за миграције и народности, његов је научни рад “Идентитет Срба у Хрватској”, објављен у часопису “Политичка мисао”

Тромесечно интензивно истраживање Шкиљан је провео методом интервјуа на узорку од 36 испитаника српске националности широм земље: говорили су о властитом осећају идентитета, важности религије за идентитет, осећају српства, односима с Хрватима у најближој околини, важности неговања ћириличког писма и бројним другим темама.

Можете ли елаборирати закључни део вашег рада у коме тврдите како нема сумње да су Срби у Хрватској пред изумирањем?

Последњи попис становништва упозорава на споменути тренд – у поређењу са пописом из 2001. у опадању је број оних који се изјашњавају Србима: то је углавном старије становништво, које живи у западној Славонији, на Кордуну и Банији те у Лици и делу Далматинске загоре. Млади људи који су отишли након рата 1995. нису се у те крајеве желели вратити, јер знају да онде не могу доћи до посла, па им је тешко замислити да би по повратку могли наставити нормалан живот. Са друге стране, нешто је боље у источној Славонији, јер тамо није било масовног егзодуса као у остатку земље. Што се тиче Срба у крајевима у којима нису били већинско становништво, појављује се веома јака асимилација, понајвише услед мешовитих бракова; значи, ако је особа у браку с припадником већинског народа, највероватније је да ће се и деца из тога брака тако изјашњавати. Ту је реч и о својеврсној етномимикрији, сакривању властитога националног идентитета, за рата и након рата, на подручјима која нису била окупирана.

Асимилација и етномимикрија 

Можемо ли дакле закључити да су смањењу броја Срба придонели њихов поратни егзодус, дефицит младих те, најважније, старо становништво и асимилација?

Точно. Као што сам рекао, у прилог асимилацији иду и мешовити бракови и етномимикрија. Људима је лакше не изјаснити се Србима, посебно у крајевима у којима нису били већинско становништво. У источној Славонији, где још има села са већинским српским становништвом, Србин ће пуно лакше исказати своју националну припадност него примера у Бјеловару или Сиску.

Не говори ли то да је стигматизација Срба из ратних времена још присутна, што генерише и сакривање националне припадности? То сигурно није свагде случај, барем не у једнакој мери?

Можда је стигматизација прејака реч. У крајевима у којима је било ратних сукоба може бити и тога, али ондје где сукоба није било то није тако изражено. Истакао бих позитивне примере попут Горскога котара или Подравине, где Срби и Хрвати живе у миру једни поред других и једни с другима. У Горском котару није дошло до значајних промена у етничкој структури становништва, а у Подравини је асимилација израженија због мешовитих бракова. У сваком случају, у Подравини се Срби препознају по језику: они који говоре штокавски и ијекавски су Срби, а они који говоре кајкавски су Хрвати. Изјашњавање или сакривање националне припадности зависи о околностима минулог рата те преџивоту и суживоту Хрвата и Срба који се градио вековима, да би се на неким просторима срушио у ратовима у 20. веку. Пример, тамо где за Другога светског рата и након њега те у последњем рату није било већих сукоба, добри су се односи лакше сачували, а најлепши је пример Горски котар – Врбовско, Гомирје, крај око Делница и један део огулинскога краја, око Јасенка и Дрежнице, где нема негативнога националног набоја.

Који бисте идентитетски елемент издвојили као важан и примаран за Србе у Хрватској?

Он зависи о старосној доби: младим је људима важно истакнути да су Срби, али ће пре тога истакнути и свој наднационални идентитет те рећи да су прво грађани света, Европе и Хрватске, па тек онда Срби. Национални елемент им није толико битан. Старијима је национални идентитет ипак битнији: они су понајпре Срби који су се, првенствено, идентификовали кроз антифашистичку борбу (идентитет), која све више уступа место православљу. Вера, односно православље, данас је главни идентитетски ступ старије и средње генерације.

Значи, млађе су генерације изгубиле повезаност с властитом етничком припадношћу?

Да, јер један део средње генерације Срба који је за рата живео у неокупираном подручју и имао малу децу није толико тежио томе да их подучи појединим елементима српског идентитета, попут ћирилице, читања српских писаца, историје Срба из Хрватске; ни њима, очито, то није било нешто битно. Онима који су живели у окупираним подручјима национални идентитет је много битнији, јер су одрастали у миљеу који је то потицао.

Изумиру села и обичаји

Многи су Срби у Хрватској, дознајемо из вашег истраживања, прешли на римокатоличку веру. Из речи пароха из Новосељана упућених једном вашем испитанику исијава чуђење о броју оних који су се, како каже, дошли код њега “исписати” из православне вере да не би били црне овце?

Не улазим у тачност и истинитост исказа мога испитаника. Чињеница је да се, конкретно на бјеловарском подручју, број Срба изузетно смањио од пописа из 1991. године. Лично ми је најтужније подручје око Грубишног Поља: та билогорска села, која су и пре рата била слабо насељена, данас су готово опустела, у њима је вегетација прешла преко кућа. Такво је стање и с брдским селима у даруварском крају, али и у већем делу Баније, Кордуна и Лике.

Вратимо се некадашњим добрим обичајима: долазе ли и данас Хрвати Србима и Срби Хрватима у госте на славе и крштења?

Када говоримо о манастиру Лепавина, тамошње славе походе и Хрвати из подравскога краја. Пре последњег рата, у неким селима Далматинске загоре у којима није било православне цркве Срби су ишли у католичку, када им се ишло на службу. Колико ми је познато, у северозападној Хрватској, где није било рата, такви су се обичаји сачували и данас, иако су за рата вероватно били смањеног интензитета. Примера, у Лудбрегу православни иду на неке католичке прославе и слично.

Зашто се етнички Срби данас приликом пописа становништва изјашњавају Хрватима?

Реч је о чистој етномимикрији, јер им се пуно лакше изјаснити Хрватима, било ради посла или ради комшија и околине у којој живе. Рекао бих да су резултати пописа становништва више такви због природног изумирања становништва, односно опустелих села стараца. Такво изјашњавање Срба, понављам, условљавају и мешовити бракови, али постоје и ситуације у којима су и мајка и отац Срби, па се деца изјашњавају као Хрвати, оправдавајући то чињеницом да живе у Хрватској. Тако им је најлакше, не желе ништа знати о обичајима, елементима идентитета… наравно, они ће сутра и своју децу тако одгајати. Клима у држави и овом делу Европе не потиче људе да се осећају другачије од већине, па ни те родитеље не треба окривљавати. Такве су ситуације поготово видљиве у већим срединама и градовима. Но код младих, већ сам казао, превладава мишљење да исказивање националности није битно.

Важност ћирилице и институција

Колика је у томе одговорност српских институција, односно шта оне могу учинити да се такав тренд промени? Неки од ваших испитаника наводе како не желе бити мањина…

Даћу вам пример из северозападне Хрватске: једнога старијег човека питали су на изборима хоће ли изабрати мањинску листу, на шта се он увредио: “Моји су ту већ триста година и зашто бих гласао за мањинску листу, ја сам најпре грађанин ове земље и не занима ме мањинска листа!” Упркос томе, јасно је да у великом делу Хрватске велике српске странке, понајпре СДСС, чувају стечена права Срба. Мислим да човеку из примера и многима другима није довољно јасно објашњено о чему је реч, да нису довољно информисани, па као староседиоци желе гласати као и сви остали, јер се у противном осећају дискриминисанима ако им неко сугерише да гласају за посебну листу. Али то је и случај с Ромима, Украјинцима, Италијанима… С потоњима сам разговарао једном приликом у мославачкој Цигленици и врло мали број њих желео је гласати за мањинску листу. У источној Славонији је другачије, тамо је СДСС Србима омогућио једну врсту опстанка, као што каже једна моја саговорница.

Занимљиво је питање ћирилице као дела српскога идентитета у тренутку док се она прогони из Вуковара: колико је ћирилица важна вашим испитаницима? Неки мисле да се у склопу наставног програма треба учити већ на почетку школовања…

То је писмо, као што је казала једна моја испитаница, дистинктиван елеменат од Хрвата, док језик то најчешће није, јер у већини крајева Срби и Хрвати говоре истим језиком и тешко је у разговору ишчитати ко је ко. Ћирилицу, као део српског идентитета, данас најбоље чува СКД Просвјета, односно њена издавачка делатност која то писмо чини доступним у Хрватској. Моји се испитаници ипак с правом питају ко ће књигу издану на ћирилици читати у данашњој Хрватској: стварност је таква да врло мало људи зна ћирилицу, а и они старији је већ заборављају. Када видим ситуацију око ћирилице у Вуковару и негативан став јавности, мислим да би њено увођење у наставу резултирало још већим контраефектом. Можда још није време за то, али можда ће доћи и неко боље, када више нећемо бити у оваквој економској кризи и рецесији, с чиме је повезано и расположење јавности. Али да би ћирилицу било важно и корисно учити, свакако стоји: она је у великом броју европских земаља и главно писмо.

Када говоримо о очувању идентитета Срба у Хрватској, каква је генерална перспектива? Шта се може очекивати за пет година?

У том ће смислу и убудуће од велике важности бити институције попут СПЦ-а, Просвјете и других, попут Привредника, СНС-а, СДСС-а, око којих ће се увек окупљати круг људи који желе очувати свој идентитет. Иако су моји саговорници углавном песимистични по том питању, и њима је ипак стало до тога.

Утеха у СПЦ-у након разочарења антифашистичким тековинама

У истраживању на неколико места спомињете повратак Цркви и вери као примарном идентитетском кôду Срба у Хрватској: када причамо о буђењу православља, поставља се питање како је СПЦ-у то успело поћи за руком, с обзиром на не баш славну улогу свих црквених институција у ратовима деведесетих?

Повратак СПЦ-у догодио се понајпре због разочарења антифашистичким тековинама. Тај је повратак нешто мање присутан у тзв. устаничким крајевима, на Банији, Кордуну или у Лици. Срби су били јако добро интегрисани у друштво, толико добро да су занемарили свој српски идентитет и много се њих, видљиво је из пописа становништва, изјашњавало Југославенима. Тежили су држави која им је, како су мислили, донела све повластице, а с њима и добру интегрисаност у хрватско друштво. Онда су, како каже један од мојих испитаника, били толико разочарани тиме што им антифашистичка борба није омогућила очување властитог идентитета, поготово код буђења национализама, да је хватање за Цркву био једини начин да га очувају. Тиме поновно код младих људи долази до учења неких заборављених обичаја и схватања традиције на други начин, свега онога што је било занемарено у последњих 45 година и што су чувале и његовале њихове баке. Велики део Срба, поготово након рата, пронашао је утеху у Цркви. Пример, манастир Лепавина чува идентитет Срба у северозападној Хрватској, потврђује већина мојих испитаника, поготово када је реч о славама и њиховом обележавању.

Извор: Српски народни форум

Везане вијести:

Дејан Јовић: Срби у Хрватској осуђени на нестанак | Јадовно 1941.

Милорад Буха: Срби и Хрвати – будућа равноправност | Јадовно …

Срби у траговима | Јадовно 1941.




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top