Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Сол и шкија

Датум објаве: понедељак, мај 31, 2010
Величина слова: A- A+

Тешко је јести и колаче. Колико год су слатки, ипак се осјећа да нема соли. Исти је случај и са крухом – неслан па не иде. Шећер надокнађујемо сирупом од сирка. Прављење сирупа из сирка научили смо од Пемаца – Чеха. Они су то радили и онда када је било шећера (нису га морали куповати). Али, до соли се није могло. Ето, пронесе се глас да је дошла сол, да је код Кузле цијели ред за сол и да дају свакој фамилији према броју чланова. Одоше доље у варош да стану у ред моја мама, кума Милка Груберова, Цвијета Ромића, обје Анке Трегнерове и још неке жене. Кад су и оне дошле близу пулту гдје се давала-продавала сол, уочи их Здравко Кузле, власник трговине, и рече: „За вас Влајинке нема соли! Ви пишајте па лижите“. Кажу да су се неки грохотом смијали, а оне се, јадне и осрамоћене, вратише кући. Ускоро је нетко допремио и продавао некакву “марвену” сол. Она је била у груменовима и некако горка, али била је и слана па се некако и употребљавала.

Усташке фамилије, Херцеговци, добивају из Херцеговине дуван „шкију“. То је жут дуван, лијепог изгледа. Кад се узме са кажипрстом и палцом и повуче, он никако да се раздвоји од гомиле са које је узет. То је, као, важна карактеристика квалитете „шкије“, како нам објашњавају Мијо и Звонко, становници куће мога дједа. Дају свима да пуше. Пушимо к’о прави људи. Врчемо – савијамо шкију у новине. Чувамо краве, па како немамо другог посла, пуно пушимо. Почесмо и повраћати, а боли и глава. Будући да нема цигарета у трговинама (а, ако и има, скупе су), „шкија“ се продаје пушачима. Дечки причају да људи узимају и по килограм, а то је велика хрпа. Рекоше и колика је цијена. Ускоро за „шкијом“ дођоше и врло скупи папирићи за савијање „шкије“ у цигарету. То је био велики луксуз. Причало се о скупоћи папирића, али се највише и најчешће завијало у новине.

Домобрани су посљедњих дана септембра 1943. године позвали све одраслије момке у војну службу. Од познатих позвани су били Мијо Петровић и Мирослав Маркота, обојица досељени Херцеговци и синови усташа. Они ће, наводно, ту служити војску умјесто да иду некуда даље. Ријетко, али повремено, пролазе домобрани запрежним колима, са коњима који су везани за кола, а има и оних коња који носе самаре и на њима некакве завезане вреће. Вреће су постављене и привезане водоравно, по једна са сваке стране самара, а трећа је положена на врху самара, привезана некаквом штрањгом. Једном приликом у тој “паради” нашао се и Мијо. Видимо га да води неко омање и ситно коњче – није магарац, али није ни већи од магарца. Први је Мију уочио његов брат Звонко, мој вршњак. Гледамо Мију јер он нам је једини најближи у тој колони. Можда има још нетко међу осталима у униформи тко је нама познат, али ми га не препознајемо. Нама је забавно гдје Мијо води то коњче, па кренусмо стазом уз ту домобранску колону. Тко зна из којих разлога, “парада” (та колона), негдје код кућа Ринглових, поче да се окреће. Враћају се у варош, у „жицу“. Идући уз колону, сусретосмо њено чело у повратку, негдје у висини, положају Мије и његовог коњчета, који још иду у пријашњем правцу. Звонко и ја ту застадосмо, јер нас највише занима Мијо и коњче које он води. Тек што смо застали, настаде у колони гужва. Мијино коњче је очито својом логиком закључило да нема смисла ићи даље кад се сви враћају. Окрете се коњче у супротном правцу, натраг да слиједи чело колоне. Мијо га вуче, али не успијева да га заустави или окрене. Пуче колона, једни заобилазе овај плес и продужавају, други стоје, а неки помажу Мији да заустави и окрене коњче. Дуго то потраја, на наше задовољство и велики смијех и радост. Бијеше то заиста лијепа приредба која нам је остатак дана учинила радосним. Причали смо о томе и стицали сваки детаљ. Смијали се, истичући улоге главних актера ове приредбе – коњчета и Мије. Да и не спомињемо каснија запиткивања кад би Мијо долазио кући. Смијали смо се, али се Мијо понекад и престајао смијати. Гледао нас, сматрајући и схватајући да га, ипак, зајебавамо. Ноћу се у “жици” увијек чују поједини пуцњи, па и рафали. У препричавању појединачних пуцњева посебно спомињемо некакве двогласне пуцње “пик-дум”. Никако да задовољимо своју машту. Нагађамо о каквој се пушки ради – те, то је таква, па онаква, па некаква “дум-дум”… Олакшало би нам закључак кад бисмо смјели рећи да је то некаква партизанска пушка, међутим, тко од дјеце то и смије рећи, неће да каже. А ми, који кријемо у себи задовољство да је то управо партизанска пушка, не смијемо то нити наслутити, камоли зуцнути.

 

< Утабане стазе партизанске                                              Садржај                                    Страх код досељених усташких породица >




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top