Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

75 година чекају да их поменемо!

Датум објаве: понедељак, фебруар 6, 2017
Величина слова: A- A+
Стидите се сви ви зато што сте ћутали, дуго ћутали..
Стидите се сви ви зато што сте ћутали, дуго ћутали..

Има томе већ пет година, мада се чини да jе било jуче.

Вjеруjем, да ће готово сви они коjи су тога дана присуствовали рециталу у ОШ „Ђура Јакшић“ у Шарговцу, памтити таj дан док живе.

Ученици су рецитовали, говорили стихове у спомен на 52 њихова вршњака коjи су ту у школи погубљени приjе седамдесет година.

Када су низ степенице, у хол школе, пред окупљене почели силазити ученици, њих педесет и двоjе, сваки са воштаницом у руци, нико ниjе остао равнодушан.

А онда су потекли стихови..

Опростите нам ћутање

Ја, ученик VII разреда вас молим, ми, ученици ове школе вас молимо…у име наших дjедова, у име наших очева, у име нашег рода-опростите, опростите нам ћутање!

75 година

Знате ли да jе злочин почињен над покоjнима у миру, можда већи од злочина почињеним над живима у рату?

Питаћете зашто?

Зато што jе он почињен у миру, а почињен jе у државним установама и институциjама, у министарствима, у законодавству и судовима, у школама, у науци и умjетности.

Стидите се, сви ви коjи сте га починили!

Стидите се jер jе прекогробна неправда тешка колико и она коjа их jе отjерала у гроб, а посмртно мучеништво горе jе од мученичке смрти.

Живота су лишени по кратком поступку: усташким ножем, тољагама, сjекирама, баjонетима, а смрти су лишавани децениjама.

Стидите се зато што сте ћутали, дуго сте ћутали, али нисте могли да заборавите jер ко има ожиљак не заборавља рану.

О томе свjедочи данашњи дан!

Заустави се учениче, пролазниче, странче, стани и ослушни

Ја сам ту. Ми смо ту.

Радоjка, Симеун, Јован, Јелена, Душан, Душан, Јованка, Душан,

Драгомир, Мара, Милан, Остоjа, Милева, Ђуро, Милан, Душан, Госпава,

Драгица, Радмила, Милорад, Остоjа, Славко, Душан, Зорка, Гоjко, Здравко, Милан, Остоjа, Бранко, Драгица, Славко, Љубица, Милева, Мара, Митар, Даринка, Нада, Светозар, Бранко, Видосава, Јован, Милош, Здравка, Стамена, Анка, Бранко, Милева, Мариjа, Нада, Живко, Милан и Миливоjе.

Овдjе смо били и када су дошли 7. Фебруара ’42.

Сjедили смо у ђачким клупама.

Они су дошли. Дошли су нељуди.

Били су до зуба наоружани. Извели су нас из учионица.

Изашли смо.

Зашто, нисмо знали. Сви смо били исти. Били смо дjеца. Учили смо.

Добиjали петице, троjке и двоjке. Сви смо били исти…или нисмо.

Поред наших имена била jе уписана вjероисповjест-православна.

Поред наших имена била jе уписана народност-Србин.

Нисмо знали шта значи вjероисповjест ни народност. Били смо дjеца.

Мислили смо да смо исти, али нас су одовоjили од читанке и извели из

школе.

Нису дозволили да се вратимо у клупе, нису нам дали ни да видимо маjку,

нису…само су!

А били смо само дjеца.

Дjеца коjа су жељела да лете дjетињством, да лете у младост, да лете у живот.

Тог дана, тог фебруара, 7. фебруара одсjекли су нам крила и сниjег крвљу обоjили. Одсjекли су нам крила али ми нисмо пали, ми смо се винули, винули у небо.

Увиjек  постоjи неко, неко ко види и неко ко ће обjавити истину.

Невине жртве су наjвеће духовно благо jедног народа.

Нема дjела без жртве – jедно jе од наjстариjих увjерења.

Као да се броjем невиних жртава мjери и величина jедног народа, а сам народ том мjером процjењуjе вриjедност своjих идеала.

Као да народи са наjвише невиних жртава полажу наjвећу наду у Вjечног и Васкрслог.

Невине жртве су можда jедини мотив умjетности, jедино што достоjно памћења издваjа људски мозак, jедина брига ума и говора, тема сваког озбиљног разговора.

Никад нико ниjе пострадао да то неко ниjе видио, а таj коjи jе видио, од тога се продуховио и живио да би о томе посвjедочио.

И у наjвећим тмушама историjе, кад се ћутало у шумама, а шапутало по земуницама вjеровало се да постоjи неко, неко ко види и неко ко ће обjавити истину.

Невине жртве су стариjе од Христа. Ниjе ли он пострадао да потврди истину да невиним жртвама не може нико ништа и да ће крв невиних жртава крвопиjама пред Богом досадити.

Благо народу кога знаjу по жртвама, а не по злочинима!

Народ се наjтеже одриче оног за шта jе дао крв.

Оно што jе плаћено невином крвљу не може се ни изгубити, ни заборавити.

Тамо гдjе народ остане без главе, погине листом или га убиjу по списку каквог Главног именика настаjу наjвећа завjештања и аманети будућим нараштаjима.

Наjвеће међу невиним жртвама су оне због свог имена и злочина рођења.

Благо народу кога знаjу по жртвама, а не по злочинима!

И знаjте, ниjедна истина неће у jаму и нема земље ни лопате коjа jе може прегрнути.

Невиним жртвама наjвише дугуjемо!

Оне чекаjу своj народ да их се сjети или саме одређуjу покољење коjе ће бити достоjно да их се сjети.

 

Пjесма коjа лута свиетом

До моjих дупљи

нисте дошли.

До свиjетле мисли

у бићима нашим,

нисте могли бодежима

и црнилом.

Зауставили смо се

у дну васионе,

у бескраjноj смислености

свиjу ствари.

И чекамо-

у разредима.

(Славица Малић)

 

На гробљу стрељаних ђака

Баштован седи хода

кроз леjе повртњака,

у сумрачни час днева,

већ ко зна коjи пут у веку,

и чим му се руке пруже

да стабљику одсеку,

стане и оклева.

 

Жао му сваке лиске зелене,

толико jу jе залио пута,

жао му сваког недозрелог плода;

нека jош зри и та диња жута,

jош jоj се пиjе

и сунце и вода.

 

А кад паде вече,

пође у поље мало,

колена му клецаjу неjака,

пође где стрељано jе пало,

наjедном ко кад се трава сече,

безброj недораслих ђака.

 

Баштован помилова траву

на гробу где jе лежало скупа

чета ђака и младића

и рука му задрхта седа:

Ни трава не сме залуд

да се гази и чупа,

и травке су жива бића.

(Десанка Максимовић)

Богоjављење

У свакоме чоеку трепери

трун из ког jе живот настануо.

 

Његово jе памћење бескраjно.

Сва времена њим су повезана.

Све ужасе што jе претраjао

са собом jе у срцу понио.

 

Кад та трунка трепне у чоеку,

потресе му биће из темеља,

повеже га с насталим свиjетом,

па се сjећа, цвокоће, сниjева,

 

додируjе непрозирност ствари

и поноре с оне стране краjа

коjим ће се страшит довиjека,

гледаjући што нико не виђе

и слутећи што не може знати!

(Матиjа Бећковић)

Помилуj Боже 

Помилуj Боже, оне коjи су жедни пролећа

ишчезли као осмех тих

међу звездане светове.

 

Помисли,Боже, на њих

у час кад просипаш цветове

поврх кутова свих.

 

Заклони, Боже, срцем своjим

наше срце у час кад се пролеће рађа,

када цветања, када сунца моћ

буду у нама тугу убили;

 

Кад прође наjпре час, па дан, па ноћ,

а ми се не сетимо њих

ни часа кад смо их изгубили.

(Десанка Максимовић)

 

Приредио: УГ Јадовно 1941.

 

Везане виjести:

Годишњица усташког покоља 52 ученика школе у Шарговцу

Тихомир Леваjац: „Прича коjа лута свиетом“

СЈЕЋАЊЕ НА СТРАДАЛЕ СРПСКЕ ЂАКЕ ИЗ ШАРГОВЦА И ИЗЛОЖБА У МОТИКАМА

Сjетимо се 7. фебруара 1942.

ЂУРИЋ: ТИПИЧАН ПРИМЈЕР ЗЛОЧИНА НАД СРБИМА

Усташке звиjери умориле 52 ђака

СПОМЕН-ПЛОЧА КАО ЗНАК СЈЕЋАЊА НА 52 УЧЕНИКА

ПОКОЉИ 1942. ГОДИНЕ – ЕГЗЕМПЛАР ГЕНОЦИДА

РТРС – ПРЕСИНГ: ЗЛОЧИНИ НДХ НЕ-КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Lazar Lukajić „Fratri i ustaše kolju – zločinci i svedoci“


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top