Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Сећати се, значи живети

Датум објаве: среда, април 26, 2017
Величина слова: A- A+

На састанку Лиге народа септембра 1933. године фотограф „Life“ магазина, прилази министру нацистичке Немачке Јозефу Гебелсу, одабира најбољи кадар у тражилу фотоапарата и притиска окидач. Ништа чудно ни за Гебелса који се смјешкао позирајући му, до оног момента  када је обавештен да је малочас позирао Алфреду Ајзенштату – једном Јеврејину.

Аушвиц - ФОТО: Јован Његовић Дрндак
Аушвиц – ФОТО: Јован Његовић Дрндак

Пише: Јован Његовић Дрндак, уредник фотографије Листа Зрењанин

Нешто касније Алфред је хтио да направи још једну фотографију Јозефа Гебелса – „Било је страшно. Погледао ме изразом пуним мржње – и рекао да се губим! Али, нисам отишао. Кад имам камеру у руци ја не знам за страх!” Алфред је притиснуо  окидач фотапарата и тако је настала позната  фотографија „Очи мржње“.

Поглед пун мржње ускоро ће прекрити Европу тражећи криве у невинима и агресоре у жртвама. Јозеф Гебелс и све оно што представља идеологија хитлероваца и нацизма гледаће таквим очима пуним мржње децу, жене, старце, младиће и девојке, мржња ће постати покретач  и инспирација новог  поретка у коме нема места за Јевреје, у коме нема места Србима ни Ромима. Аушвиц, Матхаузен , Дахау…  Даница, Јасеновац и Јастребарско и Јадовно и Корићка и све друге јаме и понори. Списак нацистичких и усташких логора као телефонски именик. А  имена у логорима – бројеви, десетине, стотине , хиљаде, десетине хиљада, милиони, убијених, мучених понижених и избрисаних.

Приликом ослобођења Бухенвалда, Генерал Двајт Ајзенхауер (Dwight Eisenhower) издаје наредбу да се сними што више фотографија, и да се доведе немачки народ  да лично види призоре ужаса. Ужаса за који се нису покајали, бар на основу сведочанства самог Ајзенхауера. Гледајући попут пророка рекао је  – „Скупити  што више доказа, филмова, изјава, зато што ће доћи дан када ће неки курвин син рећи да се ово никад није догодило!“

Ајзенхауер је нажалост био у праву, и он сам  није могао да предпостави да ће таквих синова бити више или управо толико да представљају власт одређених држава или да буду део владајуће олигархије. Предвидео је да ће страховите жртве Холокауста бити минимализоване, а број жртва перманентно смањиван. Како у Аушвицу тако и у Јасеновцу, и у Јадовну и у логору смрти  за  децу какав је био у Јастребарском.

Изједначавање жртава и њихових егзикутора је у току, истина скривана зарад братства и не знам каквог то јединства, ваљда ради помирења, опет показује страхоту прикривања чињеница и некажњавања злочинаца, а таквих је било много, и нису се покајали, нити им је жао – напротив.

„Фотографија девојчице обележене јеврејским знаком довољно је потресна и без нетачне интерпретације. Ношење јеврејског (жидовског) знака уводи се у неким местима Хрватске већ од априла 1941. године. Како су их прописивали локални усташки органи власти, нису били истоветни у свим местима. У Загребу је тако, одредбом Усташког редарственог повјеренства – Жидовски одсјек – Боговићева улица 7 од 22. свибња 1941. године било прописано да сви Жидови, без обзира на доб (дакле и дојенчад) морају носити жидовски знак који се састојао од два комада жуте тканине са уцртаном давидовом  звездом. Но, већ 4. липња 1941. године та је одредба престала да вреди и уместо жуте траке уведена је округла жута плочица с отиснутим словом Ж, коју су морали носити сви Јевреји  старији од 14 година.

Стога је опис који доноси Милетић (Антун): ‘Жидовска дјеца жигосана у логору Јасеновац’ – неистинит (Наташа Матаушић, стр. 80). Интерпретација  по којој је опис у књизи Антуна Милетића о самој фотографији неистинит даће „аргументацију“ за неистинитост фотографије иако је фотографија сама по себи сведочанство језивих одредби и закона.

У  контексту самог текста  да се  закључити и да је све остало неистина по систему домина како то чине  неки нови историчари односно повјесничари  по којима је Јасеновац тек сенка од сурове стварности, а за неке чак ни то.  Да ли је дете са фотографије  због тога што је Јеврејка обележено на основу расног закона Независне  државе хрватске ? Јесте.

Да ли је као и стотине и хиљаде других Јевреја у Независној Држави Хрватској самом чињеницом да мора носити прописану ознаку била обележена као  непожељни део друштва у којем се својим рођењем нашла у погрешно време на погрешном месту па је треба на најмонструознији начин уклонити у једном од логора Независне Државе Хрватске какав је био, рецимо  логор Даница код Копривнице или је свој млади живот завршила у усташком комплексу логора смрти  Госпић-Јадовно-Паг!?

Свако од ових питања не умањује одговорност оних чија је повјесна тежња било стварање управо  те и такве монструозне Независне Државе Хрватске.

Иако је  могућа неистинитост у погледу тачног лоцирања места гдје је фотографија снимљена, свакако је  снимљена на територији под контролом Независне Државе Хрватске па је одговорност за злочине према деци убијеној у логорима смрти НДХ  једнако велика и оптужујућа  и надасве истинита.  Истина  јест да Независна Држава Хрватска и њени помагачи сносе одговорност за планско уништење народа који су били непожељни у новој Павелићевој  хрватској држави, у првом реду Срба, Јевреја и Рома, а и  Хрвата који су остали одани идеји Југославије.

Девојчица на фотографији носи ознаке које су носили Јевреји на подручју под усташком контролом исте те државе. Ознаке – Давидова звезда у комбинацији са словом Ж-  јединствене су  у свету и нема ни једне друге државе која је прописала ношење таквог обележја какво су носили Јевреји у Павелићевој Хрватској држави.

Како би се споменута фотографија на неки начин изместила из Јасеновца каже се врло тенденциозно да потпис није истинит, што ће послужити  контексту  негирања ужасне геноцидне политике НДХ. Истина је понекад ужасавајућа баш тамо гдје је највише прикривају, па тако за ову фотографију наилазимо на одредницу која указује на Логор Лобор или Лоборград  који је основан почетком септембра 1941. дакле опет послије одредбе од 4. јуна 1941. године када је одредба престала важити и уместо жуте траке уведена  округла жута плочица с отиснутим словом Ж, коју су морали носити сви Јевреји старији од 14 година.

Логор Лобор или Лоборград  основан је почетком септембра 1941 . од стране власти НДХ искористивши за то истоимени дворац близу Златара у Хрватском Загорју. У њему су смештени углавном жене и деца српске и јеврејске националности. То су била најчешће деца поубијаних родитеља.

„Елизабета Hacker и њена кћи Ружица из села Пољанец су отпремљене у логор Лобор-град, у Хрватском загорју. Дворац у којем је смештен логор се налазио десетак километара удаљен од железничке станице Златар-Бистрица те су након доласка воза, све заточенице морале ту удаљеност са свим стварима пропешачити до дворца. У логору су биле смештене већином женске заточенице, Јеврејке и Српкиње. Било је много познаница из Вараждина, Копривнице, Крижеваца. Иако је места било једва за тристотињак особа, у логору је боравило око 1.500 заточеница.

Аушвиц више од десет година нема Југословенску поставку која сведочи о страдању Јевреја Срба и Рома. Проблем је политичке природе, а поставка је уклоњена на захтев Хрватске .

О томе каква је ситуација била у том логору говоре следећи наводи: “Иако је Жидовска опћина Загреб слала храну и лијекове за заточене Жидовке и Српкиње, она није стизала до њих: заповједник логора је храну и одјећу из пошиљки продавао у Загребу, а новац се дијелио међу члановима управе логора. Храну намијењену Жидовима, морале су саме заточенице припремати за стражарско особље. Заповједник и стража вршили су сексуалне оргије гдје су младе заточенице силили на однос са њима (укључујући и дјевојчице од 14-16 година). Како у логору није било довољно санитарних просторија, заточенице су нужду вршиле где су могле те су услед нељудских услова живота биле изложене епидемијама трбушног тифуса, дизентерије, прољева, авитаминозе … У околини логора су расле младе воћке, но изгладнели заточеници нису их смели ни такнути, чак ни отпало воће – кога би се затекло да узима воће са земље, стражар би му стао на руку у којој је држао воће те га тако здробио, а `крадљивац` би био кажњен још и шибањем.”

и “ Жене су морале носити цепанице дрва с једног краја логора на други, а када би завршиле, морале би их вратити на исто место.”

У јесен 1942. ликвидиран је логор, а преживеле заточенице из Лобор-града и његове филијале у Горњој Ријеци су транспортоване преко Загреба за Аушвиц, одакле се ниједна није вратила. Што се поуздано догодило са Елизабетом и Ружицом Хакер, не зна се. У неким изјавама наводи се да су умрле у лоборградском логору. (Ел мундо сефарад).

Истрага о патњи Јеврејског, Српског и других народа траје, јер крв невиних, баш као и крв Авељова и свједочи и вапи за недосегнутом правдом, а истина је једини пут до правде до кајања и до помирења ако је икад било могуће помирење између крвника и жртве.

И Логор Лобор на основу сведочења основан је након наведеног датума о ношењу нових ознака, те се и он искључује из могућих логора у којем је фотографија настала, а свакако је најједноставније одговорност за сопствени злочин и срамоту пребацити на неког другог. Нацистички логор смрти у окупираној Пољској чинио се као идеално решење, неко је намерно или не, са чињеницама или без њих дислоцирао фотографију из НДХ у Аушвиц.

Боравећи у  Ашвицу  добили смо потврду да спорна фотографија није никако могла бити снимљена на том простору иако се та фотографија приписује „неким чудом“ управо логору Ашвиц и као таква налази на једном од највецих портала и музеја о жртвама Холокауста са сједиштем у Сједињеним Америчким Државама, но то је већ проблем који они морају решити или изнети доказе у прилог таквим тврдњама.

Јер да поновимо у Аушвицу не знају за ознаке какве је носило дете са фотографије, из простог разлога, такве ознаке биле су јединствене за подручје Усташке Хрватске НДХ.

Аушвиц више од десет година нема Југословенску поставку која сведочи о страдању Јевреја Срба и Рома. Проблем је политичке природе, а поставка је уклоњена на захтев Хрватске .

У самом граду Загребу својевремено радила је позната Антонија Кулчар Тонка позната и као дворска фотографкиња краљевског дома Карађорђевића, Тонка је имала фотографску радњу у самом средишту Загреба у Илици. Испред фотографске радње настала је фотографија на којој се виде Јевреји  са ознакама које су морали носити .

Сакривање истине о Јасеновцу доводи до откривања монструозних логора, који су „радили и одрадили посао“ како то рече наш саговорник кога смо контактирали у Аушвицу, треба ли рећи  да  Јасеновац настаје из потребе да се капацитети осталих логора смрти прошире !? За жртве и њихове потомке Јасеновац је био и биће место и симбол, смрти и страдања. Истрага о патњи Јеврејског, Српског и других народа траје, јер крв невиних, баш као и крв Авељова и свједочи и вапи за недосегнутом правдом, а истина је једини пут до правде до кајања и до помирења ако је икад било могуће помирење између крвника и жртве. У контексту који је везан уз настанак и порекло фотографије није гдје је, него зашто и тко је убијен, Библијски речено, питање које је Бог поставио Кајину није било гдје си то учинио, него шта си то учинио, дакле чак и да се никад не сазна гдје се десио злочин то не умањује кривицу злочинаца.

Питања која очекују одговоре и после седамдесет година све је више, али  је истину могуће открити ако се то жели, ако се има снаге погледати у огледало историјских чињеница. Сигурно да један од разлога јесте идеолошка историја која се могла одржати једино прикривањем чињенице о страховитом страдању Српског народа, који је са  Јеврејима и Ромима у првом реду на територији окупиране Југославије, остао жртва којој се не признаје ни то да јесте и да је био жртва расистичке и убилачке политике каква је успостављена у НДХ.

Треба ли подсећати да је цена ћутања о страдању Српских војника и официра којих је било око 200.000  и од којих се многи нису вратили из нацистичких логора и данас обавијена велом тајне, а да списак имена ратних војних заробљеника са територије Србије не постоји .

Треба ли подсетити да је Титова Југославија поседовала документе о злочиначкој прошлости Курта Валдхајма који је као Хитлеровац и припадник Вермахта почино злочине против српских цивила на Козари, те је један је од 25 немачких официра које је поглавник Независне Државе Хрватске Анте Павелић одликовао за суделовање у геноциду на  Козари 1942. и који је као такав на основу Државне комисије за ратне злочине био и осуђен, а да је управо Југославија ћутала приликом његовог именовања, против кога су били Кина и Израел. Сценарији ужаса који се читају у прикривању чињеница зарад политичке трговине и „великог угледа у свету“ стеченог као и увек на Српским али и Јеврејском жртвама.

Треба ли одустати од подизања спомен обиљежја на свим мјестима гдје су страдали Срби Јевреји и Роми на њиховом језику, на местима Логора смрти попут оног монструозног Лобор логора у Хрватском Загорју?

Када ће се подићи обележје за Србе који су као четници одведени у неки од усташких логора? Јер не заборавимо по усташким документима многи Срби се одводе у логоре управо због наводног „четниковања“, а у једној таквој наредби налазимо имена четника, комуниста и Јевреја, сви заједно завршили су у систему усташких  логора Госпић. При том овим не говоримо о четничким припадницима одреда Павла Ђуришића који су побијени у Јасеновцу, и о томе како су филмови о Јасеновцу почињали текстом у коме се и тада као и сада покушавао ставити знак једнакости између усташа и четника, те се чинило да ће четничко-усташки кољачи сасвим одговарати као кованица довољно јака да учврсти утопијско  братство и јединство. Фотографија у коме усташа држи одсјечену главу једног четника најбоље говори о томе каква је та заједничка сарадња била и ко је био крвник, а тко жртва.

Сагледавање стварности јесте и биће могуће прихватањем и откривањем чињеница какве год оне биле, јер како је писано у Еванђељу познање истине је пут до слободе – упознаћете истину и истина ће вас избавити.

Везане вијести:

Нацизам само променио лице | Јадовно 1941.

Дjечиjи логор у Јастребарском

ВИДЕО – Логори за децу у НДХ

Ево колико је деце убијено у НДХ и у којим логорима!


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top