Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Само ме мржња одржава у животу

Датум објаве: петак, новембар 9, 2018
Објављено у Јасеновац
Величина слова: A- A+

tl_files/ug_jadovno/img/stratista/2015/Fra_Sotona_Tomislav_Filipovic_Majstorovic_u_zatvoru.jpg

Не можемо се отети ужасном осећаjу нашег страшног пораза у Јасеновцу. Сатерани иза жице, гледамо покољ свог народа и не можемо му помоћи

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 15. новембра 2015. године.

Изнад мог бокса „бубњање”. Као у Африци и ми се овдjе споразумиjевамо „бубњарским” знаковима. Зову ме опет хитно у „Људоловку”. Већ сам се згурио, jедва ходам, али кад би усташе знале, колико jе у мени изливене жучи од мржње, жива би ме пекле. Чини ми се да ме jош само та мржња одржава у животу и да ме покреће. „Да ми jе само дочекати и видjети обjешене разбоjнике!”

Јами, болан, што идеш тамо! Видиш да ће те позобати ако те нађу да си само мало ближе вратима. Само ти ту остани! – шаптао ми jе Саво.

Гледаj мирно на „перископ”! – упућуjе ме Сатлер.

На „перископу” видим страшну цесту. Жене су пртиле неке бале, омотане поњавама, из коjих су вирили jастуци, jоргани, гаће, шалваре, прегаче. Од тешког су се бремена сагињале до црне земље, као да носе бременице воде. Али сада то посљедњи пут носе. Усташе су се спрдале с наивношћу масе и причале:

Само ти носи, ко своjе, требат ће ти у Славониjи да се покриjеш нечим. Помози jоj, ти Брко, видиш jадница jе сустала.

Идете у Славониjу! – говориле су усташе.

Јадне масе и не знаjу, иако су прешли Саву, да су већ у Славониjи. Они ће сад приjећи Саву и опет у Босну! У њихову Босну, да натопе своjом крвљу мученичку и jуначку Краjину.

Ма коjа jе то риjека, да ниjе Сава?! – питали су у недоумици.

Сава, Сава! – неки су сељаци довикивали.

Хаjде, будало! Каква Сава, то jе Драва, Драва!

Драва?

Сатjерани иза жице гледамо покољ свог народа и ништа му не можемо помоћи.

Страшно стање. Пакао. Како само гуши та проклета прашина. У самоj болници нема више никога тко би могао штогод рећи. Све jе замрло, мртво. Остала су троjица мртвих и троjица у агониjи, коjе jе фра Сотона синоћ оставио одвевши све остале у „Ђаково” (на клање у Градину). Котрљамо се у црни бездан. Само што приjе, ово се већ више не може гледати.

Туку их, туку их, нешто се догађа, нешто се комешаjу – шапће Сатлер.

Погледамо кроз „перископ”. Комешање, гужва, из даљине се чуjу усташке псовке, врисак жена и плач дjеце. Јасан плач дjеце, женски крикови. Пуцањ, врисак. Још jедан пуцањ. Страшна гужва, метеж. Нека их бура усталасала. Већ су се заљуљале веће масе. Чопори усташа долетjеше и почеше кундачити. Кроз фиjук буре чусмо пуцњаву, псовке и врисак жена и дjеце. Знамо окрутни начин ликвидациjе таквих инцидената. Зачудо не употребише митраљез?!

Тко их побуни?

То jе онаj, „онаj” Брко Милутинов! Сигурно он!

Милутине, Милутине, алал ти вjера! То jе твоjе дjело.

Милутин Козарче jе ликовао.

Види, види, чуда! Љубо Милош и Матковић разгоне усташе и умируjу масу! – чуди се Сатлер.

Јасно, не желе да масе дознаjу, што се догађа преко Саве, jасно! –

одговара Саво, коjи се прену из свог плачљивог стања, кад чу да су се „побунили”.

Брзо се стишава „бура”. Већ се смирише. Како да их jош обавиjестимо, како? Проклети смо! Не можеш из овог лабиринта, из ове паклене мрачне катакомбе! Нема знакова да се буне. Све се опет стишало, масе се опет почеше мирно мицати, све ближе скели у ужасну клопку смрти. Касниjе су усташе причале да се био пронио глас од неког са „чела”, нису знали од кога, како иду преко Саве на клање.

Тко их обавиjести и побуни? Знали смо да jе то био нетко из логора! Тражили смо да сав логор превеземо у Градину – шкрипали су зубима кољачи.

Једва су их разувjерили, али су послиjе убоjства ту на мjесту неколицине сељака забранили да се иjедна риjеч проговори, приjетећи да ће дотичног одмах убити. Народ се jе уплашио и умирио, али су почели сумњичаво истезати вратове, гледаjући што се догађа наприjед.

Шта се пропињеш, будало, зар вjеруjеш у те лажи? Како се може оволики народ поклати! Па тко може дjецу, трудне жене, дjевоjке клати? Тко? Таква злочинца нема на свиjету!

Безбели да нема, безбели! – одговарали су сељаци, донекле умирени таквим одговором. Усташе су намигивале jедан другоме.

Пише: Никола Николић

Књига се може наручити од  издавача: „ННК интернационал”, Ломина 4/1, Београд, тел. 011/2687-051, 3618-513; е-mail: i.p.nnki@eunet.rs; саjт: www.nnk.co.rs

Извор: Политика, четвртак 10. септембар 2015., стр. 25

Везане виjести:

Никола Николић: Јасеновачки логор (1)

Никола Николић: Јасеновачки логор (2)

Никола Николић: Јасеновачки логор (3)

Никола Николић: Јасеновачки логор (4)

Никола Николић: Јасеновачки логор (6)

Никола Николић: Јасеновачки логор (7)

Никола Николић: Јасеновачки логор (8)

Никола Николић: Јасеновачки логор (9)

Никола Николић: Јасеновачки логор (10)

Никола Николић: Јасеновачки логор (11)

Никола Николић: Јасеновачки логор (12)

Никола Николић: Јасеновачки логор (13)

Никола Николић: Јасеновачки логор (14)

Никола Николић: Јасеновачки логор (15)

Никола Николић: Јасеновачки логор (16)

Никола Николић: Јасеновачки логор (17)

Никола Николић: Јасеновачки логор (18)

Никола Николић: Јасеновачки логор (19)

Јасеновац – Јадовно 1941.


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top