Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

РАЗБИЈАЊЕ МИТА: „Бијеле траке“ у Приједору 1992. године

Датум објаве: понедељак, јун 3, 2019
Величина слова: A- A+

Манифестација „Дан бијелих трака“ у Приједору сваког 31. маја, из године у годину, привлачи све већи број људи и све већу медијску пажњу. Њоме се жели обиљежити 31. мај 1992. године, када су, наводно, власти у Приједору наредиле муслиманима и Хрватима да носе бијеле траке око руке. Траке су, наводно служиле, како би се ове групе становништва обиљежиле и лакше биле уочљиве приликом ликвидације. Ипак, историјски извори оповргавају ову теорију. Овдје ћу изнијети доказе који побијају ову теорију, али и дотаћи се још неких чињеница око сукоба у Приједору 1992. године. Пођимо редом…

Не постоји наредба о стављању бијелих трака на руку

Заговорници „бијелих трака“ често истичу да је 31. маја 1992. године, на радију Приједор, прочитана наредба да сви муслимани и Хрвати, морају да на своје куће истакну бијеле заставе и да око руке носе бијеле траке. То није тачно! Ево дијела обавјештења које је прочитано са радија Приједор: „Нема потребе за страх и панику, а од грађана који су лојални Српској Републици Босни и Херцеговини тражи се да на својим кућама на видно мјесто истакну бијеле заставе“. Опширније обавјештење можете чути са овом линку: ОБАВЈЕШТЕЊЕ.

Као прво, нигдје се не спомиње, да одређени народи треба да ставе бијеле траке или бијеле заставе. Јасно се каже „од грађана који су лојални Српској Републици Босни и Херцеговини“.

Друго, треба имати у виду да је ово обавјештење настало након напада муслиманско-хрватских паравојних снага на сам град Приједор. Борбе су вођене у самом центру града. Након што је напад одбијен, а преживјели нападачи побјегли у околна села и шуме, локалне власти издају обавјештење о бијелим заставама. Ово је сасвим легитиман поступак у ратним условима. Тиме су грађани који не учествују у борбама, заштићени од ратних дејстава, док војска и полиција трага за скривеним нападачима.

Примјер који потврђује моје размишљање имамо у чланку „SRPSKI LOGORI SMRTI – Kako su stražari odabirali žrtve“, чији је аутор новинар Рој Гутман. Из самог наслова чланка видимо да није био наклоњен Србима, али Гутман, преносећи свједочење неког Хујца, пише како је Хујца био „припадник територијалне одбране, али се ријешио свога митраљеза, па није био откривен кад се придружио својим сумјештанима из Козарца“. Дакле, међу цивилима је било прикривених припадника муслиманских паравојних формација.

Треће, у обавјештењу се нигдје не спомињу бијеле траке. Ипак, заговорници „бијелих трака“ наводе да су са радија Приједор, тога дана, прочитана два обавјештења. У другом обавјештењу, наводно, додате су и бијеле траке. Међитим, не постоји никакав доказ да је таквог обавјештења било. Да га је било, сигурно би се пронашло, као и обавјештење које сам навео у овом тексту.

Ипак, непостојање другог обавјештења, није сметало заговорницима бијелих трака да га измисле. Тако на интернету можете пронаћи текстове у којима се ово непостојеће обавјештење наводи. Ево, нпр. у тексту на сајту „ALJAZEERA BALKANS“ новинара Драгана Бурсаћа „Djecu im prijedorsku ne mogu oprostiti“, на сајту ALJAZEERA BALKANS“ од 31. маја 2017. године, наводи се текст обавјештења које не постоји: „Грађани српске националности, придружите се својој војсци и полицији у потјери за овим екстремистима.

Остали грађани, муслиманске и хрватске националности, морају на своје куће и станове извјесити бијеле заставе и на руке ставити бијеле траке. У противном, сносиће тешке посљедице.“

Овај новинар, иначе познат по својим текстовима који, у најмању руку, често садрже непровјерене информације, а Републику Српску редовно назива „геноцидном творевином“, није навео извор за наводно обавјештење о „бијелим тракама“. Сматрам да то довољно говори о „објективности“ њега и њему сличних да пишу о овој теми.

Четврто, има и заговорника „бијелих трака“ који признају да немају валидне доказе за своје тврдње. Ипак, не одустају од теорије да су бијеле заставе биле инструмент при извршењу злочина над муслиманима и Хрватима у Приједору. На почетку обавјештења од 31. маја, наводи се, да је одбијен напад муслиманских и хрватских снага на Приједор.

На основу тога, заступници „бијелих трака“ сматрају, да се наредба односи искључиво на одређени дио грађана, тј. на муслимане и Хрвате. Овим они, нерадо, признају да је био напад на град и да је то изазвало и реакцију власти, полиције и војске из Приједора. У њиховим текстовима за инострану јавност, а често и за домаћу, нећете прочитати да је било икаквих сукоба прије 31. маја 1992. године. Само без ових чињеница, њихова теорија има одређену тежину.

Као контрааргумент прилажем следеће чињенице: 1) На мојој кући, иако је српска, након обавјештења са радија, неколико дана виорила се бијела застава. Пошто је моје насеље, као скоро и сва остала насеља у Приједору, било мјешовито, и остале комшије, без обзира на националност, скинули су бијеле заставе са кућа. 2) Бијеле заставе су, након муслиманско-хрватског напада могле само да спријече веће крвопролиће, а не обрнуто, да га повећају. Тако да бијеле заставе не могу бити инструмент злочина, него баш обрнуто. 3) Бијела застава је иначе симбол мира, примирја, предаје, лојалности и слично. Током рата у БиХ, бијеле заставе су на безброј мијеста коришћене као знак мира, примирја, предаје итд.

Ратни новински чланци Роја Гутмана не спомињу бијеле траке

У књизи „SVJEDOK GENOCIDA“, новинар Рој Гутман (Roy Gutman), сабрао је своје чланке из рата у БиХ. Овај новинар је за свој рад добио и Пулицерову награду. Узећу њега као један од необоривих доказа, да није било бијелих трака које су носили муслимани и Хрвати у Приједору, а које су биле у служби наводног истребљења ова два народа. Гутман је један од новинара који је највише ширио пропаганду о „злим „Србима.

Своје чланке је писао, углавном, користећи изјаве муслимана и Хрвата, које, како сам признаје, није могао да провјери. Већину чланака писао је, а да није био присутан у мјестима о којима пише. Најчешће их је писао у Загребу, на основу података које је добијао од муслимана и Хрвата.

Све то му није сметало, да Србе упореди са нацистима, и да устврди како су Срби над муслиманима спроводили „геноцид“. Прва реченица Гутмановог предговора „босанском издању“ књиге гласи: „Ово је извјештај једног новинара о најстрашнијем злочину против једног европског народа још од доба нацистичког холокауста“. Књига је објављена априла 1995. године, и већ тад Гутман сматра да је спроведен геноцид над муслиманима.

То правило слиједе и његови чланци везани за рат у БиХ, почев од љета 1992. године. Прије њега, СДА је у својим документима, већ 1991. године говорила о геноциду, тј. геноцидним радњама према муслиманима од стране Срба. Видимо како је теорија о наводном геноциду над муслиманима у БиХ, развијана још прије ратних борби, па је преко страних новинара доспијевала до мећународне јавности.

У посвети своје књиге, Гутман пише, да је посвећује, између осталог и „босанским шехидима, борцима Армије и МУП-а РБиХ“. Већ у уводу се сврстава на страну једне зараћене стране, што говори о његовој „објективности“. Толико и о мантри да је тзв. Армија РБиХ мултиетничка, јер „шехиди“ се сигурно не односи на немуслимане.

Из свега горе наведеног, мислим да Рој Гутман не може бити оптужен да је био наклоњен Србима. За сабирне центре Кератерм, Омарска и Трнопоље, чак је писао да су „логори смрти“ и упоређивао их је са нацистичким логорима. Е, баш такав Гутман, у својим текстовима везаним за Приједор, нигдје не спомиње бијеле траке. У чланку „LOGORI SMRTI – Preživjeli pričaju o zatočeništvu i masovnim pokoljima u Bosni“, објављеног 2. августа 1992. године у „Newsday-u“, позивајући се на свједоке са терена, пише како су српски војници, наводно, ставили „знак Црвеног крижа на рукаве и тенкове, и викали: ‘Предајте се. Чека вас Црвени криж. Бит ћете заштићени“. Али, нигдје нема спомена да су муслимани или Хрвати морали носити бијеле траке или неке сличне ознаке.

Дакле, вијести које су стизале Гутману у Загреб из Приједора, нису садржавале помен бијелих трака. Гутман их не спомиње ни у своме предговору за књигу априла 1995. године. Да напоменем да је књига први пут објављена на енглеском језику 1993. године, након што је Гутман добио Пулицерову награду за своје чланке о рату у БиХ. Ни у том издању нема помена бијелих трака.

Сигурно је, да би новинар попут Гутмана, који је о Србима знао написати и да су „поробљивачи“ којима је „најдражи начин убијања било… клање“, једва дочекао да објави текст о бијелим тракама, да су оне заиста и постојале.

Такође, муслиманско-хрватска ратна пропаганда, да је имала икаквог основа за бијеле траке, једва би дочекала да и то искористи у пропагандном рату против Срба, преко новинара као што је Гутман.

„OSLOBOĐENJE“ пише о „бијелим тракама“ којих нема

Сарајевско „Oslobođenje“ писало је 15. јуна 1992. године, да „четници држе у заробљеништву више од 10.000 људи“ и да су у „логорима“ муслимани „морали носити бијелу траку око руке“. Ово је један од многобројних ратних, пропагандних чланака (било их је на свим зараћеним странама), у којима се она друга страна настојала приказати у што негативнијем свијетлу. Ту се Срби и њихова војска назива „четницима“ у погрдном значењу. Слично је српске устанике у Другом свијетском рату називала и пропаганда НДХ, а почетком деведесетих искривљено значење појма „четник“ користиле су пропаганде Хрватске и муслиманско-хрватске коалиције у БиХ.

Међутим, није се могло причитати у тим новинама, да је било муслимана у ЈНА који су називани четницима. Тако један муслиман из села Хамбарине свједочи: „кад сам био у војсци Републике Српске и кад сам долазио кући, комшије су ме провоцирале говорећи да сам ‘четник’ и пријетили су мени и мојима“. Свједок је говорио о времену прије ратних сукоба у Приједору.

У пропагандне сврхе искоришћена је и прича о наводним бијелим тракама. Пошто имамо снимке из сабирних центара у Приједору, на којима нико не носи бијелу траку, јасно је да бијеле траке нису постојале у тим сабирним центрима. Дакле, „Oslobođenje“ је у пропагандне сврхе пренијело лаж о бијелим тракама. Исте новине пишу и о наводном геноциду над муслиманима у Приједору већ на почетку рата. Ово је још једна доказ да је теорија о „геноцидним“ Србима разрађена прије ратних дејстава.

Хрватска обавјештајна служба о „бијелим тракама“ у Приједору

Занимљив је један податак о бијелим тракама до којег је дошла Хрватска Војска односно њена служба за прислушкивање, која је пратила борбе у Приједору, јер су Хрвати помагали муслиманско-хрватске паравојне формације и чак их на терену називали „ХВО-вом“: „Непријатељској тенковској постројби која се налази у рејону Приједора је наређено да хитно крене у Приједор и да њезини припадници требају имати бијелу траку на лијевом рамену или заврнут рукав“.

У тим извјештајима до којих је дошла и српска страна, нигдје се не спомињу бијеле траке за цивиле у Приједору, које би служиле за маркирање становништва одређеног за ликвидацију. Наводи се да их носе српски војници ради распознавања. Током рата на разним странама фронта, српски војници су знали носити бијелу траку око руке или тракицу на рамену и о томе постоје фотографије. Сматрам да је и ово један од необоривих доказа који говоре против теорије о „бијелим тракама“ у Приједору.

Операција „Коридор-92“. Српски борци ослобађају Дервенту, на раменима као ознаку носе бијеле тракице.
Операција „Коридор-92“. Српски борци ослобађају Дервенту, на раменима као ознаку носе бијеле тракице.

Помен бијелих застава прије 31. маја 1992. године

Спомињање „бијелих застава“ имамо и прије 31. маја 1992. године, у контексту предаје илегалног наоружања. Наиме, приједорске власти су преко „Козарског Вијесника“ упутиле проглас 23. маја у којем су захтијевали да се сво нелегално оружје преда у касарну „Жарко Згоњанин“, а као знак распознавања нагласили су да они који буду долазили са оружјем да га предају истакну бијеле заставе.

Наредба о предаји нелегалног оружја, издата је након напада у Хамбаринама на војне резервисте. Дио наредбе је гласио: „Кризни штаб наређује безусловну предају оружја и војне опреме ОДМАХ на пријемном пункту у касарни „Жарко Згоњанин“ најкасније до данас 23.05.1992. године до 18 сати. Приликом предаје оружја, на возилу којим се буде враћало нелегално набављено наоружање, потребно је истакнути бијелу заставу како би припадници органа безбједности знали поступати у складу са својим овлаштењима и наређењима“.

Заговорници „бијелих трака“ признају да немају валидне доказе за своју теорију

Један од заговорника „бијелих трака“ из Приједора, господин Судбин Мусић, у гостовању на Алтернативној телевизији у Бањој Луци, у емисији „Апостроф“ од 3. јуна 2016. године (коју можете погледати ОВДЈЕ) , у разговору са водитељем емисије и другим гостима у вези доказа о „бијелим тракама“ рекао је између осталога:

„Бијеле траке су носили они који су углавном живјели у ужој градској зони“

На питање о доказима одговорио је: „наћићемо…, ископаћемо је неђе,…“

Дакле, прво каже да су наводне бијеле траке носили несрби у ужој градској зони, а након тога када је упитан за конкретан доказ тј. документ који наређује ношење бијелих трака, он каже да га нема али да ће га наћи тј. ископати. Овим је директно потврђено од стране једног од организатора „бијелих трака“ да доказа нема, али они не одустају од тврдње о бијелим тракама као дијелу наводног геноцида над несрбима у Приједору. Ипак, и да је тачан податак о бијелим тракама у „ужој градској зони“, то опет не говори да су то били ознаке за ликвидацију. У зонама сукоба то је знак за цивила, за онога ко не учествује у борбама.

Због ратних сукоба и Срби су морали имати одређене пропуснице за кретање, поготово током полицијског часа. Они који су били мобилисани у војску добијали су документ који им је уједно, како пише у документу, био и пропусница за слободно кретање.

Операција „Коридор-92“. Српски борци ослобађају Дервенту, на раменима као ознаку носе бијеле тракице.
Операција „Коридор-92“. Српски борци ослобађају Дервенту, на раменима као ознаку носе бијеле тракице.

Изјава муслиманске свједокиње и бијелим заставама

Има исказа муслиманских свједока, како су након војних операција, правили бијеле заставе да би се цивили премјестили са једне тачке на другу. Тако је једна свједокиња из села Чаракова изјавила и ово: „вратили смо се у моју кућу, направиле бијелу заставу, и одвеле жене и дјецу у Дом у Чаракову. Укупно се у Дому окупило око 500 људи. Углавном су то биле жене и дјеца, међутим, било је и неколико млађих и старијих мушкараца“. Свједокиња није навела да јој је ико наредио да направи бијелу заставу. Из овога се може закључити, да су цивили сами, због своје сигурности, направили бијелу заставу да би били уочљиви као неборбена група. Бијеле траке се ни овдје не спомињу!

Свједокиња је изнијела још један занимљив податак. Посвједочила је да је већ 1990. године почела „примјећивати да људи из мога краја причају о рату“. Чараково је велико муслиманско село, и по овоме видимо да рат никога није изненадио. Неки други документи и свједоци говоре, да су муслиманске вође из Босанске Крајине, већ почетком 1991. године почели своје сународнике припремати за рат.

Пресуђене чињенице о бијелим тракама

Пресуђене чињенице о „бијелим тракама у Приједору у пресудама хашког трибунала темеље се на основу прикупљених изјава од стране Тужилаштва хашког трибунала, а на крају су постале садржај одлука-пресуда које су судска вијећа донијела у тим поступцима.

Свједочења о „бијелим тракама“ пред хашким трибуналом нису оспоравана од стране адвоката одбране јер нико од оптужених није конкретно оптужен да је одговоран за наводно обиљежавање несрба бијелим тракама. У складу са ограниченим средствима и временом за одбрану, али и у складу са великим обимом оптужница и процеса, адвокати одбране се онда нису тиме конкретно ни бавили. У складу са наведеним, одбрана је готово била принуђена да посматра чињенице везане искључиво за њеног клијента, а такав рад подразумијевао је недостатак свијести о историјским посљедицама појединих разматрања. Тако су бијеле траке, постале, колико је мени познато, општи дио пресуда без посебно великог критичког преиспитивања.

Свједоци који су пред трибуналом говорили о бијелим тракама, спомињу неколико различитих верзија. Из свједочења која су ми доступна, не може се прочитати да су бијеле траке носили људи одређени за ликвидацију. Свједочења о бијелим тракама своде се на сљедеће: „2.5.1992. српске снаге су увеле полицијски час од 10 сати увече. Муслимани су морали носити бијеле траке око руке ако су хтјели ићи у град“. Чак и из ових свједочења, која нико није ни покушао да оспори, види се да нема говора о маркирању људи за ликвидацију. Бијеле траке и овдје се спомињу након напада на Приједор, када се око Приједора налазе остаци муслиманско-хрватски паравојних формација.

Бијеле траке као ознака за избјеглице

Чиста бијела трака око руке, без икаквих ознака, коришћена је као идентификација избјеглица. Изабрали смо фотографију са њемачким избјеглицама на крају Другог свјетског рата. У опису фотографије пише: „Етничке њемачке избјеглице покушавају спасити неке од својих ствари, 1945.“

Током одбрамбено-отаџбинског рата имамо примјере да су српски цивили носили бијеле траке. У Купресу је забиљежена фотографија на којој српски цивил око руке носи бијелу траку. Фотографија је настала у мају 1992. године, након што је српска војска ослободила Купрес.

Извор за фотографију: Група аутора, Злочин чека казну, Нови Сад, 1995.
Извор за фотографију: Група аутора, Злочин чека казну, Нови Сад, 1995.

Бијела трака, са одређеним симболом или натписом на њој, коришћена је кроз историју и као ознака етничке групе или војних формација. Заговорници „бијелих трака“ често настоје упоредити своју теорију са обиљежавањем Јевреја током Другог свјетског рата. Оно што губе из вида, јесте чињеница, да су на бијелим тракама за Јевреје налазила Давидова звијезда као симбол Јеврејског народа.

Јеврејски младић у Варшавском гету 1943.
Јеврејски младић у Варшавском гету 1943.

Слично Јеврејима, и Срби су били маркирани бијелим тракама са натписом. Ево фотографије једне од тих трака:

Јеврејски младић у Варшавском гету 1943.
Јеврејски младић у Варшавском гету 1943.

Имамо примјер да су у Приједору муслимани и Хрвати, који су током Другог свјетског рата учествовали у ликвидацији Срба, били обиљежени бијелим тракама како би се разликовали од Срба. На тим тракама налазио се печат НДХ и натпис „Независна Држава Хрватска, Опћинско Редарство Котара Приједорског.“

Сакупљање убијених Срба у Приједору током Илинданског покоља 1941. (Извор: Ведрана Адамовић, Године страдања 1941/42, Приједор, 2018.)
Сакупљање убијених Срба у Приједору током Илинданског покоља 1941. (Извор: Ведрана Адамовић, Године страдања 1941/42, Приједор, 2018.)

Било је случајева да су неки Срби покушали да ставе бијелу траку, без натписа, како би се покушали спасити. Брзо су откривани и ликвидирани. Тако је нпр. Ђоко Давидовић ставио некакву бијелу траку на руку. На њега је наишао Рашид Ошић (Хошић) „са пушком и са траком на руци, на којој је био ударен усташки жиг и тада је угледао бијелу траку на руци наведеног Ђоке и продерао се: ‘Откуд ти овдје?’, а потом му је одмах згулио са руке и рекао да то немају право Срби носити, него само муслимани и то са штамбиљом, упирући руком на своју траку.“

Чак прије капитулације војске Краљевине Југославије, имамо прве муслиманске проусташке добровољце. Они носе бијеле траке око руке. На тракама нема никакве ознаке или натписа, вјероватно због тога што нова власт још није успоставила контролу на читавој територији НДХ. Као народ који је преживио геноцид у Другом свјетском рату, Срби су осјетљиви на одређене теме из прошлости. Бијеле траке су свакако једна од тих тема.

Извор за фотографију: Bojan B. Dimitrijević, Ustaška vojska NDH 1941-1945, Beograd, 2016.
Извор за фотографију: Bojan B. Dimitrijević, Ustaška vojska NDH 1941-1945, Beograd, 2016.

Слично муслиманским и хрватским усташама, домаће нацистичке формаци у Литванији, Украјини, чак и арапски добровољци у нацистичкој војсци, носили су бијеле траке али скоро редовно са адекватним симболом или натписом.

Бијеле заставе за Србе у Мостару 1992. године.

Током одбрамбено-отаџбинског рата и српске куће су обиљежаване бијелим заставама. Такав примјер нпр. имамо у Мостару 1992. године. Један од свједока који је то све видио и преживиео пакао логора за Србе у Мостару свједочи:

„У то време ХВО или муслимани су обележавали напуштене куће које ће да руше – ако је била бела крпа на кући, значи требало ју је рушити – то су биле само српске куће, чији су становници избегли. Ако је на кући висила зелена крпа, њу треба заобићи, јер је муслиманска или хрватска (тада су они још били заједно).“

Други примјер кориштења бијелих застава имамо приликом етничког чишћења села Богодола које се десило 3. августа 1992, о чему такође постоје свједоци:

„Тада је свим Србима у селу Богодол речено да се скупе код цркве и да са собом понесу лични пртљаг. Аутобусом су пребачени у војни логор у Мостару гдје је шест одраслих мушкараца и једна девојка задржано у затвору. Остали су аутобусом одвезени до прве борбене линије према Невесињу, дате су им беле заставе и они су прешли на српску територију. Тако да је село Богодол остало без иједног Србина.“

„Јер ме се тиче“

Грађанска иницијатива „Јер ме се тиче“, око које је окупљено више невладиних организација и појединаца које су организатори „Дана бијелих трака“, ових дана као и посљедњих неколико година, шири очите лажи. Позивајући људе да им се придруже у обиљежавању „Дана бијелих трака“, на свом фејсбук профилу између осталог пишу:

„Ovo je sedma godina kako masovno obilježavamo dan kada su srpske vlasti u Prijedoru 1992. godine izdale naredbu da svi građani i građanke nesrpske nacionalnosti moraju na svoje kuće izvjesiti bijele plahte, a ukoliko izlaze iz kuća nositi bijelu traku oko ruke.“

Ми о бијелим тракама имамо само усмена свједочења, али необоривих доказа нема и то само кад је у питању постојање било каквих бијелих трака. О бијелим тракама као инструменту злочина сигуран сам, на основу свега изнесеног, да не може бити говора. Губи се из вида да је у ВРС било и несрба. На три списка од 6. октобра 1995. у јединицама ВРС из Приједора било је 274 припадника несрба, углавном муслимана и Хрвата.

Фантомска наредба о бијелим тракама и даље је непозната. Немамо ни снимак ни запис такве наредбе. Једина наредба или обавјештење које постоји, не спомиње никакве бијеле траке нити прави разлику међу грађанима Приједора по националности. Нико ме не може убиједити да хашки суд и међународне мировне снаге у БиХ, које су упадале гдје су хтјеле, узимале од докумената шта су хтјеле и тукле кога су хтјеле, нису могли да пронађу наредбу о бијелим тракама. Све друго су нашли, ето само то нису. Нешто је труло у држави Данској.

Закључно разматрање

Манифестација „Дан бијелих трака“ не оскудијева у медијској, финансијској и свакој другој подршци. Са друге стране, заговорници „бијелих трака“ оскудијевају у доказима за своје тврдње. Ничим до сада, нису доказали да су током ратних сукоба у Приједору 1992. године, коришћене бијеле траке за обиљежавање муслимана и Хрвата који су били одређени за ликвидацију.

Бијеле траке, како сам показао, не могу ни служити као ознака за одређену групу коју треба ликвидирати. То је ознака избјеглица или људи који се предају. Исто као и бијеле заставе. Потврђено је да су бијеле траке биле и ознаке распознавања српске војске, углавном током офанзивних операција.

Бијеле траке на којима се налазе одређени симболи или натписи, коришћени су у прошлости као ознака за одређене етничке групе, нпр. за Јевреје. На тим тракама се редовно налазила Давидова звијезда, никад чиста бијела трака. Ово не дозвољава повлачење паралеле између ликвидације Јевреја од стране нациста и дешавања током рата у Приједору 1992.

Током Другог свјетског рата, сарадници нациста, носили су бијеле траке. На тим тракама налазили су се одређене ознаке и натписи везани за те формације. Нама најближи примјер имамо 1941. године у Приједору. Ту су муслимани и Хрвати, који су учествовали у ликвидацији Срба, носили бијеле траке са печатом НДХ и одређеним натписом.

Показао сам, да током рата у БиХ, није било много спомињања „бијелих трака“ у Приједору. Видјели смо да је у сарајевском „Oslobođenju“, објављена лажна вијест. Новинар попут Роја Гутмана, који је добар дио своје каријере изградио на непровјереним информација о „злим“ Србима, „поробљивачима“ и слично, није имао појма о некаквим „бијелим тракама„ за несрбе у Приједору. Хрватска обавјештајна служба, такође, не спомиње маркирање муслимана и Хрвата за ликвидацију. Итд, итд.

Без обзира на све горе наведено, манифестација „Дан бијелих трака“, одржава се већ седам година, сваког 31. маја у Приједору. Тог дана чујемо како Срби треба да се суоче са прошлошћу, како је почињен геноцид над муслиманима и Хрватима, како су у Приједору 1992. владали фашисти, како су бијеле траке биле маркер људи одређених за ликвидацију итд.

Мој став је да сви треба да се суочимо са прошлошћу. Жртве Првог и Другог свјетског рата не смију бити заборављене. Жртве овог послиједњег рата, такође, не смију бити заборављене. Али, форсирањем лажи и полуистина, нећемо доћи до помирења, него ћемо само дубље тонути у неповјерење, инаћење, па и мржњу.

Аутор: БОРИС РАДАКОВИЋ

Извор: СРБИ У БИХ

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top