Prilog istini o rušenju Njegoševe kapele: Beč se stidi zločina, komunisti se ponose

Datum objave: utorak, oktobar 23, 2018
Veličina slova: A- A+

Upravo zato je glavnina vojnih snaga bila usmerena na Lovćen, jer je Beč znao da kad padne Lovćen, bastion Srpstva, pada i Crna Gora, što se i desilo, pa je 11 januar 1916, dan zauzeća Lovćena, proglašen za vojni praznik i čak obeležen izradom znački, medalja za učesnike te bitke.

Zavjet Njegoša: Kapela na Lovćenu

Piše: Komnen Bećirović

Redovno se Srbi i kralj Aleksandar optužuju da su srušili Kapelu na Lovćenu, a evo dokaza iz prve ruke, iz Beča koji je priznao sopstvenu odgovornost, i na taj način opovrgava optužbe, za koje se ispostavlja da su najgore laži i klevete.

Kako sam, jeseni 1971, otkrio u bečkim arhivama dokumenta o tom zlodelu koje su komunisti i njihov današnji rasrbljeni porod navalili na kralja Aleksandra.

U njihovom neograničenom bezakonju komunisti su tokom svoje poluvekovne vladavine optuživali kralja Aleksandra za sva moguća zla pa su ga tako nazivali i monarho-fašistom, iako je kralj Aleksandar sa austrijskim kancelarom Dolfusom, bio prva znamenita žrtva fašizma u Evropi.

A da bi mogli da sruše jednu od najvećih svetinja srpskog naroda, Njegoševu kapelu na Lovćenu, i na njenom mestu, u sprezi baš sa onima koji su zlikovački umorili kralja Aleksandra i veliki deo njegovog naroda, podignu sadašnje satansko zdanje, izmislili su priču kako je kralj Aleksandar, srušio Njegoševu kapelu, iako ju je upravo on, nakon njenog rušenja od strane Austrije 1916, bio obnovio!

Tu priču su gnevno preuzeli i do krajnjeg bezumlja doveli današnji rasrbljeni potomci komunista, Dukljani i ostali Montenegrini, uprkos priznanju pa čak i pokajanju same Austrije da je to ona učinila, a naročito uprkos postojanju brojnih istorijskih dokumenta, kako naših tako i austrijskih, koja o tome svedoče!

Ali bezakonici ne bi bili ono što su kad ne bi, kako veli Sveto pismo, sami sebe, a samim tim i druge, lagali u oči!

Budući da su Njegošev hram i prah jednostavno delili sudbinu srpskog naroda, sastradavali sa njim u toku Prvog svetskog rata, nedelo Austrije bilo je toliko očito da ga nije bilo potrebno posebno ni dokazivati sve dok komunisti, iako su bili uneli vrh Lovćena sa kapelom u grb njihove republike Crne Gore, nisu pokrenuli, početkom 50-ih, akciju za njeno rušenje.

Ova je dobila u ubrzanju nakon susreta Josipa Broza i Meštrovića na Brionima jula 1959, kad je Meštrović izjavio Politici da je «Tito najveći čovek koga su u čitavoj svojoj istoriji imali Srbi i Hrvati i ostali naši narodi – zajedno!

Kako da, posle jedne takve pohvale i ko zna još sve čega, antisrpska aždaja koja je neograničeno raspolagala srpskim dobrima, srpskim zemljama poklanjajući ih drugima, srpskom istorijom brišući je, kao što je nemilice trošila srpske živote da bi se se zacarila, ne dadne na poklon Lovćen proustaši Meštrovićuna koji je on pretendovao još dok je bio dvorski vajar kralja Aleksandra?

Međutim, budući da je vrh Lovćena sa Njegoševim hramom bio toliko urastao u dušu i u svest Srba, poduhvat protiv Lovćena izgledao je sasvim bezuman i otpor je bio toliko veliki da je trebalo da prođe sedamnaest godina otkad je, u zli čas, Blažo Jovanović, 1951, pokrenuo ideju ustoličenja Meštrovića na Lovćen, a Broz je aminovao i stao iza nje, da ona počne da se ostvaruje.

Presudan momenat za to bio je Brozov dolazak na Cetinje u maju 1968, kad je izričito naredio da se pristupi rušenju svetilišta na Lovćenu i gradnji Meštrovićevog čudilišta. U stvari trebalo je da se, umesto Kapele, napravi neka vrsta paviljona u kome bi se posetioci navodno mogli diviti Meštrovićevom stalno izloženom kipu Njegoša.

Kralj Aleksandar vraća Lovćenu Njegoševu božansku
krunu i urnu Njegoševog praha, Obnovljena Kapela 1925

Iako potpuno promašeno delo, obična karikatura Njegoša, kako je govorio sam Krleža, niko nije imao ništa protiv da se ono postavi u Biljardi na Cetinju, a da Kapela ostane onde gde je, onakva kakvom ju je osveštalo vreme u duši čitavih pokoljenja crnogorskog i celog srpskog naroda.

Međutim cilj je bio upravo da se nanese udar celokupnom, posebno crnogorskom srpstvu, da se razori hram koji je nadvisio sve srpske hramove, kao što je Njegoš svojim genijem nadvisio sve srpske pesnike.

Da to ostvare, komunisti su našli izgovor da Kapela nije bila autentična, ona što je Njegoš podigao 1845, kao da je to ona uopšte mogla biti, budući da je porobljivač srušio i iz nje prah Njegošev na Cetinje spuštio.

Ali su oni to potpuno zanemarivali i, u svojoj naopakoj logici, sav greh rušenja Kapele stavljali na dušu kralja Aleksandra, njenog obnovitelja u zajednici sa mitropolitom crnogorsko-primorskim potonjim patrijarhom srpskim, Gavrilom.

U stvari ovaj je objasnio kralju Aleksandru da ne treba da prihvati projekat paganskog spomenika od strane svog dvorskog vajara Meštrovića, da Njegošu, kao pravoslavnom vladici, ne odgovara nikakav drugi spomenik do onaj što je sam sebi podigao i koji je, kao takav ušao u svest celih naraštaja.

Kralj je to zdušno prihvatio, davši pola miliona dinara sa zlatnom podlogom za obnovu Kapele, dok je Meštrović tražio za svoju grdobu od spomenika čitavih 12 miliona!

Takođe vaskrs Lovćenske svetinje, značio je da je poduhvat velike carevine protiv srpskog naroda propao i da se ovaj pokazao, kako fizički tako duhovno i moralno, nesalomiv.

Treba dokazivati očigledno da je Njegoševu kapelu razorila Austrija

Pred silnom drekom koja se podigla na kralja Aleksandra, u kojoj je prednjačio nekadašnji nezahvalni stipendista kralja Aleksandra i Brozov hagiograf Vladimir Dedijer, trebalo je dokazivati da Kralj i Crkva nisu srušili već obnovili Kapelu, da je ona ostala iste veličine, istog oblika, istih dimenzija, da je imala istu namenu i sačuvala istu visoku simboliku, kao ona prva.

Šta više, bila je puno izglednija od prve s obzirom na mogućnosti u Njegoševo doba i one u Aleksandrovo. A, kako je bezakonike teško ubediti u najočitije stvari, trebalo je, po prvi put, ozbiljnije posegnuti i sa dokazima s austrijske strane, sve u cilju da bi se sprečila katastrofa na Lovćenu.
Čovek koji je u tom poslu odigrao ogromnu ulogu bio je istoričar, teolog, stručnjak za jugoslovensko-poljske odnose, jedno vreme sekretar patrijarha Gavrila, njegošolog Ljubomir Durković-Jakšić, rodom iz sela Vrela ispod Durmitora.

On je, prvo u svom ovećem radu Istorija Njegoševe zadužbine na Lovćenu, izašlom 1969, zatim u brošurama, Njegoševa crkva na Lovćenu pod zaštitom zakona i Istina o Njegoševoj poslednjoj volji i amanetu štampanim 1970, i na kraju u obimnoj knjizi Njegoš i Lovćen, na blizu 400 strana, objavljenoj početkom 1971, blagovremeno izložio kroz mnoštvo dokumenata istoriju Njegoševe kapele na Lovćenu.

Pokazao je svu neosnovanost i neodrživost optužbi na kralja Aleksandra i na Srpsku pravoslavnu crkvu. Ta knjiga je postala priručnik svim braniocima Njegoševog Lovćena, među kojima i autoru ovih redova koji bi, bez argumenata sadržanih u Durkovićevim radovima, teško mogao pokrenuti međunarodnu kampanju za spas srpskog Sinaja i Patmosa.

Kad sam se odlučio na taj korak, nakon moga hodočašća na Lovćen leta 1969, još nisam bio u direktnom kontaktu sa profesorom Durkovićem, ali je do njega došlo krajem te godine kad smo razmenili čestitke za 1970, a zatim pisma sa zaglavljem Njegoševe zadužbine na Lovćenu.

Naravno da se beskrajno obradovao prvim napisima koji su počeli izlaziti u proleće i leto u svetskoj štampi u odbranu Lovćena i Njegoša pa je u leto 1971 došao na viđenje sa mnom u Pariz, jer meni, posle mojih novogodišnjih poruka upućenih Brozovim crnogorskim i drugim satrapima na čestitci sa likom Lovćena, posle niza članaka…

Osvajač Lovćena i porobitelj Crne Gore, general, kasnije feldmaršal Herman keveš okružen oficirima svoga štaba, u Kotoru januara 1916, iza karta CG i dijela Albanije

Naročito onih u Enternejšenel Herald Tribjunu, u Mondu, u Figaru, u Korijere dela Sera, u Sandej Tajmsu, u Tribin de Ženev i drugima te posle obraćanja, lično ili preko štampe, upućenih samom Brozu od strane niza znamenitih ličnosti, kao što su Andre Malro, Žan Kasu, Gabrijel Marsel, Pjer Emanuel, između ostalih, nije više bilo puta u Jugoslaviji

Kako tada saopštih profesoru Durkoviću da ću na jesen verovatno ići u Beč gde je moja prva supruga, pokojna Patricija Brinton, lirski soprano, imala zakazan solistički koncert u jednoj sali, on mi reče, skoro me zakumivši, mada me nije trebalo mnogo moliti za Lovćen, da pogledam u bečke arhive neću li što u njima pronaći u vezi sa rušenjem Njegoševe zadužbine 1916.

Naravno da je to bila prva stvar koju sam učinio, došavši u Beč sredinom oktobra, kad me Patricijina prijateljica, austrijska književnica Herta Šulda Miler, poveza sa baronom Gezom Kevešom, doktorom filozofije, direktorom i kustosom Ratnog muzeja u penziji.

Još čujem, preko ponora vremena, kako mu se iz naše sobe u hotelu Klima naspram Terezijanuma, Patricija obraća od strane Herte telefonom da njen suprug proučava okupaciju Crne Gore od strane Austro-Ugarske, posebno zauzimanje Lovćena na kome se nalazila crkva vladike i pesnika Njegoša …, i kako je on prekida rečima: «Aber gnddige Frau…

Ali, poštovana gospođo, ja sam bio, kao kadet u vojsci moga oca generala Keveša, koja je zauzela Lovćen u januaru 1916, i stojim na raspolaganju vašem suprugu da mu pomognem u njegovim istraživanjima.»

Sutradan, kad se sretosmo u kafani Zaher, imao sam pred sobom povisokog starijeg suvonjavog čoveka sedih vlasi, široke kulture i odličnog poznavanja francuskog jezika, što je za mene bilo bitno s obzirom na moje nepoznavanje nemačkog.

Pokazao se vrlo predusretljiv, jedno što je to bila prilika da se oživi priča na njegovog oca, prvorazrednog aktera tih zbivanja, drugo što je, kao istoričar proveo vek u arhivama i znao značaj istorijskih dokumenata, i treće, što mu je bilo nezgodno što je njegova zemlja počinila nedelo na Lovćenu, za koje nije znao samim tim što je bio običan vojnik i što je sa svojim ocem, već u martu 1916, bio premešten na drugi front.

Dr Ljubomir Durković-Jakšić, čije će ime biti upisano zlatnim slovima u budućem obnovljenom Njegoševom hramu na Lovćenu

Taj susret i rezultati kojima je urodio, dakle dalju priču, sadrži pismo koje sam, nakon mog povratka u Pariz, napisao, kao neki izveštaj, Ljubomiru Durkoviću-Jakšiću, 10 novembra 1971, a koje glasi:

«Dragi moj Ljubo, dobio sam tvoju kartu iz Varšave, a nadam se i ti moju iz Beča. Ostao sam duže no što sam nameravao.

Razlog tome svakako pogađaš: sem onih stvari koje sam ti nagovestio u karti, otkrio sam i neke druge.

Ali da ti prvo ponovim ono što sam ti pisao na brzinu.
Već prvih dana sreo sam gospodina Gezu Keveša, dr-a filosofije, istoričara i bivšeg kustosa Ratnog muzeja u Beču.

On je sin generala, kasnije feldmaršala barona Hermana Keveša fon Kevešaze (Hermann Koevess von Koevesshaza 1854-1924), komandanta Treće austrijske armije koja je, januara 1916 godine, zauzela Lovćen i Crnu Goru. Dr Keveš, kome je sada 75 godina, učestvovao je bici za Lovćen kao kadet u artiljeriji. Ostao je u Crnoj Gori do marta 1916, kad je sa svojim ocem otišao na italijanski front.

Poznavao je mnogo ličnosti čija su imena važna iz vremena okupacije Crne Gore od 1916-1918, kao Vebera, Brauna, Hubku, Klam-Martinića, Sarkotića, Trolmana, Portenšlag-Ledermajera, itd.
Ispričao mi je niz zanimljivih detalja koji se mogu smatrati kao sasvim verodostojni s obzirom da je u pitanju istoričar i da sam već neke od njih našao potvrđene u dokumentima.

Verovatno ću o svemu napisati neku reportažu, ali hitam da ti već neke stvari saopštim. Ako nešto novo spremaš o Lovćenu, slobodno možeš da ih iskoristiš.

Kazivanje barona Geze Keveša koji me uvodi u bečke arhive

Kad je, posle pada Beograda, general Keveš u svojstvu komandanta Treće armije došao (preko Novog Sada, Beograda, Aranđelovca, Gornjeg Milanovca, Čačka) u Srajevo 30 decembra 1916, na stanici ga je dočekao s velikom paradom i počastima, general Sarkotić, guverner Bosne i Hercegovine.
Tek što je sišao s voza, general Keveš, sada Sarkotićev predpostavljeni, počeo je da viče na njega, govoreći da on ide na Lovćen i Crnu Goru, da su njegova kretanja tajna, a guverner ga dočekuje s paradom!

Sarkotić se pravdao: da je to želja narodna, da narod hoće da dočeka pobedioca.
Sarkotićeve jedinice (Bošnjaci koje navodiš u knjizi) ušle su u sastav Treće armije i krenule na Lovćen, jedne preko Boke, druge preko Hercegovine, jer je Sarkotić bio jako nestrpljiv. (Vidi knjigu Novice Rakočevića.)

Međutim, po pričanju dr-a Keveša, sam Sarkotić nije učestvovao u bici za Lovćen, nego je tražio od glavnokomandujućeg, i njemu samom predlagao, da bitku posmatra sa jednog austrijskog bojnog broda iz Boke Kotorske. Tako je i bilo. “Oficiri iz štaba moga oca našli su da je to pomalo smešno” – kaže dr. Keveš. Njegov otac ostao je u Sarajevu, rekavši da hoće da bude u centru operacija.

Glavnina snaga protiv Lovćena sastojala se od Sarkotićeve Armee-gruppe i XIX –og korpusa u čijem je sastavu bila Veberova 47–ma pešadijska divizija i artiljerijska brigada pod komandom pukovnika (oberst) Portenšlaga (Portenschlag-Ledermayer).

Komandant korpusa bio je general Ignac Trolman (Ignaz Trollmann). On i Veber su odlikovani za zauzimanje Lovćena Krstom Marije Terezije (Ritterkreutz des Millitaer-Maria-Theresian Ordens).

Početak pisma Komnena Bećirovića baronu Gezi Kevešu

Kasnije su i Sarkotić i Trolman tražili od cara Karla titulu fon Lovćen.

Car je pozvao generala Keveša i pitao ga da li on ima nešto protiv pretenzija dvojice generala na tu titulu, budući da im je on bio prdtpostavljeni i na čelu armije koja je zauzela Lovćen. Keveš je odgovorio da nema i da je on već ionako von Koevesshaza.

Tako su dva pretedenta bila zadovoljena: jedan je dobio titulu Sarkotic von Lovcen, a drugi, da ne bilo isto, Trollmann von Lovecenberg.
U Beču je takođe počela da se stvara cela ikonografija oko Lovćena. Vlada je odmah poslala jednog umetnika da izradi sliku Lovćena. Ovaj je to učinio naslikavši masiv Jezerskog Vrha (naravno bez Kapele) viđen, koliko sam razabrao na fotografiji, sa Ivanovih Korita.

A sam general Keveš, koji je kavaljerski ustupio svojim kolegama titulu von Lovcen, dao je ipak izraditi medalju sa svojim likom, imenom i natpisom 11.I.1916., na jednoj strani, a na drugoj sa likom Lovćena (takođe bez Kapele) koji okomito pada u more u kome se vidi austrijsko brodovlje.

Umetnik je nekakav Thiede. General Keveš je bio naručio još jednu sličnu medalju, ostalu nedovršenu, jer je umetnik, opet nekakv Schwertner, naglo umro. Vidi se samo generalov lik, dok je druga strana prazna, a trebalo je da bude Lovćen.

Dr Keveš, koji mi je sve ove stvari pokazao u svojoj ličnoj arhivi, kaže da se seća kako je ovog Švertnera vlada slala u Crnu Goru da pravi skicu Lovćena za pomenutu medalju. Dr Keveš mi je takođe pokazao i jednu veliku sliku svoga oca, okruženog njegovim štabom u Kotoru, posle pada Crne Gore. U pozadini je karta Crne Gore i dela Albanije.

Slika se nalazi u Ratnom muzeju, ali je privremeno kod dr-a Keveša.

On ima u svojoj arhivi i prvi broj Cetinjskih novina na nemačkom i srpsko-hrvatskom (hrvatski dijalekat) od 18 kolovoza 1916. Ima takođe kopiju onog pisma kralja Nikole Franju Josifu.

Pretpostavljam da se ova dokumenta nalaze i u našim arhivama, pošto se sećam da citiraš Cetinjske novine.
U Dvorskom i Državnom arhivu (Haus-Hof-und Staats-Archiv) našao sam ceo dosije o rušenju Kapele i prenošenju Njegoševih kostiju 1916. Sve ima: izveštaj sa Cetinja, pisma E. Ota, grofa Turna, naredba odnosno odobrenje Burijanovo (pisano njegovom rukom) da se vladika Rade (tako piše) prenese po noći, telegram posle izvršenog čina, itd.

Faksimil odgovora barona Geze Keveša Komnenu Bećiroviću, od 21. novembra 1971

Sve se uglavnom slaže sa verzijom koju si dao dao u svojoj knjizi, samo, koliko mi se učinilo na prvi pogled, ta dokumenta nisu najpovoljnija po mitropolita Mitrofana: stiče se, na žalost, utisak da je stvar lako upustio, da se čak saglašuje sa predstavnicima austrijske vlasti, samo ih predupređuje šta će narod reći i, što je najgore: nema pismenog protesta Mitropolitova.

Kako sam bio poneo tvoju knjigu sa sobom, moram ti priznati da mi je laknulo kad sam, vrativši se iz Arhiva, uveče u hotelu pročitao ono što ti navodiš u prilog Mitrofanu.
Posebno je, među tim dokumentima, zanimljivo jedno pismo (čiji potpis još nisam identifikovao) grofu Černinu u kome se predlaže rušenje Kapele i prenošenje Njegoša na Cetinje.

Kako je to pismo iz 1917, Černin je sa strane napisao : već učinjeno. U tom pismu govori se o Dečanima, što je opet zanimljivo.

Ima i jedan omanji dosije iz 1925 o vraćanju rukopisa Gorskog vijenca iz koga se vidi da je kralj Aleksandar, koga sada toliko optužuju zbog “škrtosti”, u stvari dao 15 hiljada šilinga (današnjih dvesta hiljada) da bi rukopis mogao biti poklonjen: ta suma je bila namenjena za nabavku drugog rukopisa u bečkoj biblioteci, namesto iz nje izašlog.

Naravno da sam sva ta dokumenta snimio.
Kao što vidiš, tvoja ideja da pogledam u bečke arhive kad budem išao u Beč, bila je upravo genijalna. Zato, između ostalog, ovako dugo pismo koje, evo, ispade prava brošura. A hteo sam i da te obradujem.

Ja za nedelju dana nađoh više nepoznatih stvari o Njegošu i Lovćenu, nego onaj naš prijatelj (što hoće da dobije nagradu) za petnaest godina.
Zaboravih i Hubkin rukopis Der Schwarzen Berge letzte Gospodar, Wien 1947, koji je u Ratnom arhivu (Kriegsarchiv), gde se takođe govori o rušenju Kapele, ali gde ima puno neistina: da Beč nije naređivao, da je to učinjeno čisto iz strateških razloga, da je Njegoš prenet danju, a ne noću, itd. Njemu protivreče i sama austrijska dokumenta. Zanima me šta ti misliš o svemu ovome? Vidim da su tvoji izvori iz “Istorijskih zapisa” saglasni bečkim.

Novica Rakočević, koji konsultuje bečke arhive, na žalost, previđa ceo dosije o Njegošu, iako je to moglo biti celo poglavlje u njegovoj inače izvanrednoj knjizi i još više je obogatiti.

Iz bečkih arhiva:
Telegram kralja Nikole Petrovića
Franji Josifu u kome ga moli da ne bude surov prema
narodu u Crnoj Gori, ali je molba bila uzaludna!

Istraživanja svakako treba nastaviti. Ja sve nešto mislim da se ona dvojica generala nisu mogli zvati von Lovcen, a da Njegoš i njegova crkvica ostanu gore. Kao ni sada kada Meštrović takođe postaje von Lovcen.
Zanimljivo bi bilo videti Sarkotićev ratni dnevnik (na nemačkom) za koji mi kažu u Beču da ga dr Štuli, valjda jedan od kustosa zagrebačkog arhiva, neće nikome da pokaže.

Treba takođe pogledati i u arhive u Budimpešti gde vele da ima stvari o Sarkotiću, i gde mu se sin (dostojan oca) nalazio jedno vreme kao Pavelićev ambasador kod Hortija. Lepog li društva! Ima i teza o Sarkotiću u bečkoj Nacionalnoj biblioteci, ali još nisam stigao da je pogledam, no to će učiniti neki prijatelji, pa će mi javiti.
Svakako da postoje i dokumenta o tome kako je došlo do naređenja da se Njegoševa crkvica obnovi.

Dr Keveš misli da se to objašnjava miroljubivom politikom novog cara Karla, i nastojanjima da se učinjena zla poprave, ali je naravno bilo kasno.

No to je za dalja istraživanja. Ja nameravam da negde opet idem u Beč.
Što se tiče one publikacije, mislim da još treba pričekati: da vidimo šta će konačno biti i neka se prikupi još materijala.

Narednih nedelja očekujem nekolika članka, a ima ih koji su već izašli, ali ih još nisam video. Sem toga, sad se jedna knjiga pojavljuje : čujem da će zaista biti dokumenat vremena.

Imaćeš, nadam se, zadovoljstvo da u njoj pročitaš onaj “intervju”, naravno prerađen u članak i poboljšan.
Tražili su mi u Dvorskom i Ratnom arhivu da im pošaljem materijale o aferi.

Razume se, u njima treba da bude tvoja knjiga. Stoga mi odvoji još neki primerak pa pošalji ili donesi, ako budeš dolazio, kao što si mislio i kao što se nadam.
Još jednom ti hvala na onim knjigama i primi moje srdačne i bratske pozdrave,
tvoj Komnen Bećirović.“

Neka pojašnjenja prethodnog pisma

Treba da pojasnim neka mesta iz ovog pisma: tako „naš prijatelj“, koji se bavi istraživanjem Njegoša, je pokojni dr Krunoslav Spasić, autor teze na Sorboni:

Njegoš i Francuzi, koju je upravo onda branio, a objavio sredinom 1972, i u koju je uneo sve što se u Francuskoj, čak i što je putnim vodičima, pisalo o Njegošu, ali se nije usudio da unese, mnoštvo tekstova prvoga reda nastalih 1970/71, među kojima i napis velikog hrišćanskog filozofa Gabrijela Marsela, Nasrtaj na svetinju, u Figaru od 12 juna 1971, pa niti dirljivo obraćanje Žana Kasua predsedniku Ustavnog suda Jugoslavije, Blažu Jovanoviću, a preko njega Josipu Brozu.

Ovaj je bio Kasuov dužnik, budući da ga je Kasu branio od žestokih napada francuskih komunista u vreme njegovog sukoba sa Staljinom 1948, ali svojim ćutanjem, Broz se nije pokazao kao nezahvalnik jedino prema Kasuu.

No i pored toga što Krunoslav Spasić nije uneo te materijale u svoju tezu, mislim, da sam se ipak o njega onda ogrešio, jer se ne može od svakoga zahtevati ista hrabrost, a bilo mu je stalo i do Trinaestojulske nagrade koju je zaista dobio.

Sem toga, iako nije otkrio nešto posebno o Njegošu, ipak zahvaljujući njegovim traganjima po pariskim bibliotekama, kao i onima profesora Mihaila Pavlovića, ispostavilo se da u njima postoji pravi zlatni rudnik o Srbima, što naravno naši nisu iskoristili, nego je najveći deo toga što je Spasić o svom kruhupopisao i snimio, ostalo u njegovoj zaostavštini.
Kad je reč o knjizi Novice Rakočevića, radi se o njegovoj opsežnoj studiji Crna Gora u Prvom svetskom ratu 1914-1918 objavljenoj 1969, u kojoj je vrlo negativno prikazano držanje ostarelog kralja Nikole: „Izašao je „da pogine“ na Lovćenu, ali su ga u tome „spriječili“ oficiri. Pristao je na traženje pregovora sa Austro-Ugarskom „pod pritiskom vlade“, koja čak bila podnijela ostavku.
On je iz Podgorice „htio“ da ide u Nikšić da umiruje pobunjenu vojsku, ali su ga u tome „spriječili“ perjanici.. (str. 194).

Brošura pak, koju pominjem, trebalo je da sadrži članke izašle u svetskoj stampi o Lovćenu, a knjiga za koju kažem da će biti „dokumenat vremena“ je čuvena publikacija Sumrak Lovćena, koju su uradili Živorad Stojković, Dejan Medaković i Lazar Trifunović, objavljena krajem 1971, kad je već besneo pakao na Lovćenu, a koja je odmah došla pod udar režima i bila zabranjena.

Njenoj zabrani doprinelo je besumnje i to što su u njoj po prvi put u jednom jugoslovenskom glasilu, donešene negativne reakcije strane javnosti na rušenje hrama na Lovćenu sa faksmilima pisama podrške upućenim mi od strane Andre Malroa, Žana Kasua, Pjera Emanuela, kardinala Tiserana…
A intervju prerađen u članak, na koji pravim aluziju, u stvari je moj prilog Sumraku Lovćena, naslovljen Agonija i apoteoza Lovćena, budući da je Lovćen zločinom izvršenim nad njim poprimio oreol mučeništva.
Utvrdio sam da je autor pisma sa zakasnelim predlogom da se Lovćen raznjegoši, upućenog maja 1917 ministru spoljnih poslova, grofu Otokaru Černinu, bio je poznati antisrpski nastrojeni publicista Leopold Mandl, zastupajući da će Lovćen prestati da bude mesto hodočašća za Srbe, ako se sa njega skine Njegoš.

U stvari Černin je, kako sam kasnije dešifrovao, bio napisao na margini Mandlovog pisma : shon vorgesehen (već predviđeno). Černinov predhodnik, tokom 1915/16, antislovenski nastrojeni baron Štefan Burijan fon Rajec, koji je učinio sve da Bugarska uđe u rat protiv Srbije, svojeručno je odobrio uklanjanje Njegoševog praha sa Lovćena, izvršeno uveče 12 avgusta 1916.

On je takđe bio o tome redovno informisan putem telegrama koje je predstavnik ministarstva Spoljnih poslova, Edvard Oto, slao sa Cetinja prdstavniku istog ministarstva pri Vrhovnoj vojnoj komandi, grofu Turnu, a ovaj ih dostavljao njemu, Burijanu.
Nije upražnjeno mesto, izlaskom rukopisa Gorskog vijenca iz austrijske Nacionalne biblioteke i njegov povratak Srpstvu, zahvaljujući darežljivosti kralja Aleksandra, bilo popunjeno drugim rukopisom, već slikom Franca Jozefa koju je uradio umetnik Valdmiler.

Na kraju, što se tiče mitropolita Mitrofana, u austrijskim izveštajima s Cetinja Beču, stoji da je on prilično olako pristao na skidanje Njegoša sa Lovćena, ali da je tražio, kao pokriće, pisanu naredbu od strane guvernera Vebera, kako mu se od strane Crnogorca ne bi zamerilo, kao «rođenom Austrijancu», pošto je bio rodom iz Boke Kotorske koja je sve do 1918 pripadala Austriji.
Naravno da je profesor Durković bio oduševljen mojim otkrićem, kao što to svedoče njegov odgovor od 26 novembra, kao i pismo nakon primljenih materijala iz Beča od 8 decembra 1971, pisma koja bi ovde bilo predugo citirati.

Dok se veza sa profesorom Durkovićem nastavila prilikom njegova dva-tri boravka u Parizu, ali i prilikom mojih kraćih zadržavanja u Beogradu, posle 1975 kad je na mene bila donekle uminula omraza režima zbog navodnih dezinformacija koje sam, kako me je, doduše ne imenujući me, prozvao Vladimr Dedijer, koje sam širio o Lovćenu u svetskoj štampi.

Međutim totalni muk koji je zavladao nad Lovćenom, onemogućio je i profesora Durkovića da objavi bečka dokumenta, sve do 1988, kad ih je, kao i moje pismo, delimično citirao u svom u svom radu Njegoš i Lovćen tokom Prvog svetskog rata.

A i ja sam se stao donekle njima služiti, nakon osnivanja, u Podgorici oktobra 1990, Odbora za obnovu kapele na Lovćenu, u koji je je ušlo četrdesetak poznatih srpskih ličnosti, među kojima naravno Ljubomir Durković-Jakšić, kao počasni predsednik, pored mitropolita Amfilohija.

Taj ogromni val koji se bio podigao u srpskoj javnosti, već ubrzo bi odnio stravilo sa Lovćena i na njega vratio njegovu božanstvenu krunu, da to nisu sprečila tragična zbivanja koja su nastala raspadom Jugoslavije i nesrećom koja je time snašla srpski narod.

Kralj Aleksandar

Naravno ni crnogorski režim koji se izlegao iz te nesreće krajem 90-ih, ne samo da nije ni pomišljao da se promeni stanje na Lovćenu, nego je, naprotiv, kao hrvatski talac zbog umešanosti u događaje na hercegovačkom i dubrovačkom ratištu s početka decenije, stao da ističe Meštrovićevu grdobu kao svoj ponos i da još gnevnije besni na kralja Aleksandra, nego i sami komunisti.
Ta iskušenja koja su ga pogodila, te odmakle godine i zdravstvene nevolje koje ga ubrzo snašle, a zatim smrt 1996, omele su dr-a Durkovića da ostvari svoju veliku zamisao da u potpunosti obradi sve materijale, naše i strane, kako o prvom tako o drugom rušenju Njegoševe zadužbine.

Doduše jedan deo, vezan za rušenje Kapele 1916, i njenu obnovu 1925, uneo je u rukopis koji mi je, donekle nesređen, 1994 u amanet ostavio i koji je tek jesenas, od moje strane priređen, objavio Janko Brajković u svom Unireksu pod naslovom Njegoš i Lovćen , ali i tu su bečki dokumenti ostali nedovoljno zastupljeni, tako da je, izgleda, palo u deo Petru Milatoviću, koji je upravo u Beču upalio buktinju srpske Istine, da ih u celini, u originalu i u prevodu, objavi u nekom od idućih brojeva.

Zločin komunista nad Lovćenom i Njegošem daleko prevazilazi zločin Austrije

Ono pokazuje koliko je politička i intelektualna elita jedne velike carevine, bila svesna Njegoševe veličine i simboličnog značaja njegovog hrama na Lovćenu za srpski narod, do te mere da je Austrija, u svojoj vekovnoj težnji da, nakon Turske, zavlada Balkanom, pristupila raznjegošenju Lovćena, skidanju njegovog oreola, radi moralnog slamanja Srba.

Upravo zato je glavnina vojnih snaga bila usmerena na Lovćen, jer je Beč znao da kad padne Lovćen, bastion Srpstva, pada i Crna Gora, što se i desilo, pa je 11 januar 1916, dan zauzeća Lovćena, proglašen za vojni praznik i čak obeležen izradom znački, medalja za učesnike te bitke.

A kao što smo videli, počela je da se stvara, na nivou carevine, i čitava ikonografija na tu temu.

Međutim, što se tiče samog raskopavanja Njegoševog groba i snošenja njegovog praha na Cetinje, iz dokumenata proizilazi da je Austrija to činila daleko opreznije, obzirnije prema narodu i, tako reći, civilizovanije, u poređenju sa bezobzirnošću i divljačkim besom sa kojim su se na lovćensku svetinju obrušili, kako svojim urlicima tako krampovima, maljevima, bušilicama i eksplozivom, Brozovi skrnavitelji i rušitelji, postupajući kao prave ljudske nemani.

Sem toga, bečki dokumenti ne samo da potpuno skidaju ljagu sa kralja Aleksandra i mitropolita odnosno patriajrha Gavrila, nego ih uveličavaju, jer su oni, obnovivši lovćensku svetinju, samo ispunili višestruku dužnost, moralnu, versku, nacionalnu, a kralj Aleksandar još i porodičnu, pošto je, po majci, bio od loze Petrovića, pranećak Njegošev, i ugledao sveta pod Lovćenom.

Još se može reći na odmet Austrijancima da oni, iako su gađali Kapelu topovskom granatom i počupali joj gromobrane nakon ekshumacije Njegoševih kosti, ostavivši je dugi niz godina na milost i nemilost elementima, nisu dirali u sami vrh Lovćena, za razliku od komunista koji su ga razrovili, zasekli i unakazili.
Možda će se neko zapitati čemu sve ovo kad je zlo učinjeno, kad satansko zdanje, već skoro tri po decenije, pritiska vrh Lovćena, kad tužno točilo u koje je sasuta njegova kruna, zarasta u korov i šipražje i postaje stanište zmija na Ivanovim Koritima, kad je rasrbljenje Crne Gore u punom zamahu, kada pigmeji prilagođavaju sebi i samog Njegoša, podvrgavajući ga svojim merilima, krivotvoreći ga i unakažujući, kao što su njihovi predhodnici radili sa vrhom Lovćena?
Odgovor je baš u tome da ovim što činimo, iako je boljševičko-ustaška tamnica pritisla sveti vrh Lovćena i zasužnjila prah Njegošev, mi ne dopustamo da pritiska niti zasužnjuje našu dušu, što se Lovćen ovakav kakvim ga mi u našim književnim umetničkim i istorijskim tvorevinama održavamo i slavimo, upravo takav trajno naseljava u memoriju čovečanstva, i što svako razobličavanje zla predstavlja pobedu nad zlom i njegovo potiranje!

Izvor: IN4S

Vezane vijesti:

Kako je rimski papa nudio novac za rušenje Njegoševe kapele na Lovćenu

Matija Bećković: Smrt Njegoševa najveći je srpski poraz od Kosova, ali i novo rođenje




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top