Matija Bećković: Smrt Njegoševa najveći je srpski poraz od Kosova, ali i novo rođenje

Datum objave: subota, 3 juna, 2017
Objavljeno u Matija Bećković
Veličina slova: A- A+

BESEDA NA AKADEMIJI U BARU POVODOM OSVEŠTANjA HRAMA SVETOG PETRA II LOVĆENSKOG TAJNOVIDCA

Akademik Matija Bećković
Akademik Matija Bećković

– Kad su Vladiku Petra II sahranjivali, ispratili su ga knjaz i kneginja, dva arhimandrita, dva đakona i 20 sveštenika. Pucalo se, kažu, iz hiljadu pušaka. Kad je presahranjivan, ispraćen je bez krsta i sveće, bez sveštenika i srodnika. Bilo ih je svake fele, vere i nevere – samo nije bilo njegove crkve

– Lako su se odlučili između male kapelice i grdosije mauzoleja do kojeg su probili tunel da, umesto onog grudobolnog, unesu „Njegoša“ od 28.000 kila. Nije se ni moglo drukčije završiti vreme u kojem je Njegoš ispisivan iz hrišćanstva uopšte, iz pravoslavne crkve posebno, iz srpske pogotovo

– „Najoriginalniji i najdarovitiji čovek koga je Srpstvo dalo“ kako je Njegoša nazvala Isidora, „predstavlja veliki praznik u životu srpskog naroda“ kako ga je ocenio Vladika Nikolaj. Ali, taj praznik traje do današnjeg dana i trajaće dok je srpskoga roda i jezika. I nije bilo ni jednog dana da nije bio na usnama svog naroda dok je postao crveno slovo ne samo on nego je pocrvenelo i svako slovo koje je napisao

– Koliko vapije nebo još više vapije srpski narod na zemlji, jer nema druge ličnosti oko koje bi se sav sadenuo ni drugog svetitelja čije su psalme naučili napamet, a njegovu sliku odavno celivali. Oni koji ne veruju ni u Boga ni u Crkvu – još ne odustaju da odlučuju ko je svet a ko nije

SVOJ treći vek Njegoš počinje kao Sveti Petar II Lovćenski Tajnovidac čiju prvu crkvu osvećujemo u porti Sabornog hrama u Baru.

Ona je dvojnica one koju je sam podigao na Lovćenu i amanetom namenio za svoju večnu kuću.

Ta kuća je oburdana sa krova naše otadžbine, ali nije nestala već je osvitala na drugim mestima kao u ona doba „kad su crkve letele“. Zasad ih ima deset-petnaest, više nego Vlašića, kao da se rađaju iz svakog kamenčića zburdanog sa Lovćena.

Kao da su se četiri domaća sveca, čijim likovima je bila ukrašena, razleteli se na sve četiri strane i ustali da je brane.

Prvu je stric Sveti Petar Cetinjski obnovio sinovcu u Prčanju, drugu je Sveti Vasilije Ostroški ozidao u Dolima u Pivi, treću je Sveti Stefan Piperski izneo na Tavorski Ključ kod Kolašina, a četvrta je – prva koju u Baru podiže svetac – svecu, Sveti Jovan Vladimir – Lovćenskom Tajnovidcu.

A tamo gde su Sveti Petrovići – tu je i Sveti Luka i kapele u Višnjića dolu i kod manastira Kosijereva.

Lovćenska prognanica našla je utočište i na Bagdali kod Kruševca i u Bogoštici kod Krupnja i u Đurđevom gradu kod Zvornika i u selu Petrovići kod Šekovića.

Nije čudo što neuki narod ne prestaje da veruje kako ih sve podiže Lovćenski Tajnovidac otkad je postao pogorelac. I da se ovo sazvežđe kreće ka vrhu Lovćena. I da ćemo kad se sjate iznad onog zarobljenog groba, ponovo zapevati: „Sad propojte Visoki Dečani/I lijepa lavro Studenice/Zemlji srpskoj novo lice dajte!

Sto sedamdeset i dve godine je prošlo otkad je kotorski poglavar Gabrijel Ivanić izvestio pretpostavljene da je Njegoš „pod uticajem noćnih vizija“ počeo da zida crkvu na vrhu Lovćena da bi „privukao pažnju udaljenih naroda – kako bi se oni još bolje uverili u njegova religiozna osećanja“.

Šezdeset i tri godine kasnije 1913. godine, Austrija je tražila da joj se Lovćen ustupi milom, a već 1916. ga osvojila silom. Njena glasila su trijumfalno javila „da ni probijanje ruskog fronta ni pad sviju ruskih tvrđava ni potpuno uništenje vladavine Petra Karađorđevića, nije nas tako zadovoljilo kao pad Lovćena.

„Veber naređuje Mitropolitu Mitrofanu Banu da Njegoševe kosti ukloni s Lovćena – i to noću. Kapelu će zameniti već gotov spomenik „koji predstavlja genija pobede koji će se na Lovćen osoviti za večna vremena, prekrstivši ruke na maču na čijem je vrhu monogram cara Franje Josifa, a na drugoj strani datum 11. 1. 1916. – dan osvajanja Lovćena.

Nemoguće je ne dovoditi u vezu i ne porediti austrougarsko i socijalističko rušenje Kapele na Lovćenu. Ne samo zato što je vojnik one vojske koja je rušila 1916. u međuvremenu postao Vrhovni komandant one koja je dokrajčila 1971. godine.

Razlog više za taj čin bio je što je srušenu kapelu obnovio Karađorđev i Njegošev praunuk, Srbijanac po krvi, a Crnogorac po mleku, viteški kralj Aleksandar Karađorđević, s kojim se austougarski kaplar u Prvom ratu borio na Ceru i Suvoboru, a posle Drugog rata se, kao maršal, uselio u njegovu kuću.

Nije bilo sile koja ga je mogla zaustaviti u osvetničkom gnevu, kamoli Mitropolit crnogorski Danilo i Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve, uz nezapamćeni javni otpor najznačajnijih mislećih ljudi Jugoslavije.

Taj koji je iza svega stajao, smrtne kazne nije nikad potpisivao već samo naređivao. Za razliku od onog koji je kapelu obnovio i u njoj klečao, na Lovćenu nikada nisu bili ni onaj koji je srušio ni autor koji je mauzolej stvorio.

Rušenje Kapele na Lovćenu ravno je rušenju Hrama Hrista Spasa u Moskvi.

Ni u duhovnom životu besudne zemlje varvarskijeg čina nije bilo. Niti od Kapele ima manjeg hrama ni veće simbologije ni verodostojnijeg svedoka tragične i raspamećene istorije.

Petar Lubarda naslikao je tu neman i ovekovečio zločin, slikom nazvanom Sumrak Lovćena.

Kad su Vladiku Petra II sahranjivali, ispratili su ga knjaz i kneginja, dva arhimandrita, dva đakona i 20 sveštenika. Pucalo se, kažu, iz hiljadu pušaka. Kad je presahranjivan, ispraćen je bez krsta i sveće, bez sveštenika i srodnika. Bilo ih je svake fele, vere i nevere – samo nije bilo njegove crkve.

A kako bi se i pomešala s onima koji su tvrdili da Vladika nije Vladika, da kapela nije crkva, a i da je crkva – ne bi pripadala crkvi.

Lako su se odlučili između male kapelice i grdosije mauzoleja do kojeg su probili tunel da, umesto onog grudobolnog, unesu „Njegoša“ od 28.000 kila. Nije se ni moglo drukčije završiti vreme u kojem je Njegoš ispisivan iz hrišćanstva uopšte, iz pravoslavne crkve posebno, iz srpske pogotovo. Nudili su mu više bogova mesto jednog, mesto krsta – nova znamenja, mesto kamilavke-orla, a mesto crne mantije više modela u više boja.

I, kako je napisao Dušan Radović, podmićivali ga nudeći mu „Novu smrt i veći grob / I da nije mislio što je mislio /I da nije napisao što je napisao / I da je oduvek mislio ono što oni misle.“

Istina, gotovo svi mitropoliti u njegovoj stolici poneli su trnove vence i držani što pod paskom što u tamnici. Od dahauskog Gavrila, do bezgrobnog Joanikija, od utamničenog Arsenija do kaštiganog Danila Dajkovića.

Sadašnji Mitropolit, ako tako smem reći, nije imao kuće, ako kućom ne zovemo onu s kamenim krovom i zemljanim podom u kojoj se kao Risto rodio, ali je kao Amfilohije napravio kuće za sve ljude, kakve Crna Gora nije videla, poput Sabornog hrama u Podgorici i Baru, pa je, evo, ozidao i prvu kuću Svetom Pustinjaku cetinjskom.

„Najoriginalniji i najdarovitiji čovek koga je Srpstvo dalo“ kako je Njegoša nazvala Isidora ,“predstavlja veliki praznik u životu srpskog naroda“ kako ga je ocenio Vladika Nikolaj. Ali, taj praznik traje do današnjeg dana i trajaće dok je srpskoga roda i jezika. I nije bilo ni jednog dana da nije bio na usnama svog naroda dok je postao crveno slovo ne samo on nego je pocrvenelo i svako slovo koje je napisao.

Bilo bi nečuveno da je sveto sve njegovo, a on nije. Ne zna se šta ga je više proslavilo – ono što je učinio za života ili ono što su mu drugi činili posle smrti. Možda se samo tako i postaje svet u svetu kojem ništa nije sveto.

I kosti su mu gubljene i nalažene. Jedino mu nije istrulela desna ruka, ona kojom je pisao, krstio se i krštavao. Njegov narod živi od njegovih reči koje su ga posvetile i za koje se ispostavilo da su medut neter iliti Božje reči.

Oni koji su ga progonili, sedam puta sahranjivali, klevetali i prevodili u druge vere, nacije i jezike – nisu ni znali da ispisuju njegovo žitije. I da nije bio svet – postao bi, i da nije veliki pesnik, bio bi prvi pesnik-velikomučenik i „žrec oltara svesvetija“.

Otkad je promenio svetom, nije bilo dana da se nije pojavljivao na ovom.

Rođen pre dva veka, izborio se da živi u svim vekovima. Bio je jedan, a postao svi ljudi. Nije bilo veće borbe za besmrtnost ni slavnije pobede nad smrću. Ta borba i ta pobeda odigravale su se i u naše dane i na naše oči. Prvi koji je osetio njegovu veličinu bio je stranac, Italijan Nikola Tomazeo, koji nije propustio da kaže da u životu nije video lepšega čoveka.

Vreme je imalo vremena da njegovo majstorsko rešeto sve prečisti i postavi na svoje mesto.

Kao što ćivot njegovog strica miri zavađenu braću, tako ni jedan kamen njegove razurene grobnice neće biti kamen razdora.

Svetost sinovca samo je produžetak svetosti strica. Kad se stric vratio sa školovanja u Rusiji imao je 19. godina, a kad ga je nasledio sinovac je napunio 17. godina. Stric je čitao Voltera, a sinovac Miltona.

Svenarodni kult uzdigao je obojicu do kulta crkvenoga. Smrt Njegoševa bila je najveći srpski poraz od Kosova ali i novo rođenje u besmrtnosti.

Heroj hrišćanstva i građanin neba, „vinuo se u večnost među kraljeve – bez zemlje i pesnike svetitelje – bez narodnosti.“

„Mrtav on zove da se penjemo!“

Da slavimo duhovnu istinu, veru u večnost i više oblike postojanja.

Njegovom oreolu raduju se ponajviše novoprosijani srpski svetitelji kojima je bio sveti i dok su bili na zemlji. Sveti Vladika Nikolaj koji ga je prvi i nazvao svetim i Sveti Justin i sveštenomučenici crnogorsko-primorski na čelu sa Svetim Joanikijem.

Čekaju ga i Svete Vladike: Petar Zimonjić i Sava Trlajić i Dositej i Platon Jovanović. Koliko vapije nebo još više vapije srpski narod na zemlji, jer nema druge ličnosti oko koje bi se sav sadenuo ni drugog svetitelja čije su psalme naučili napamet, a njegovu sliku odavno celivali. Oni koji ne veruju ni u Boga ni u Crkvu – još ne odustaju da odlučuju ko je svet a ko nije.

Onaj koji je na zemlji „progrmeo hulom strahovitom“ na roda otpadnike – sa Neba poziva na pomirenje i praštanje svima i svakome, a najviše onima koji „nisu znali šta rade“.

Napisana je služba, žitije, akatist, tropar, molitva Svetom Lovćenskom Tajnovidcu. Usudio bih se da predložim da se usvoji i njegova molitva koju bismo u njegovo ime ponavljali u svim hramovima. A ona glasi:

Bože dragi,koji sve upravljaš

Koji sediš na presto nebeski

I mogućim zažižeš pogledom

Sva svijetla kola u prostoru

Ti,koji si razvija prašinu

Ispod tvoga trona svijetloga

I nazva je svojim mirovima

Te si svaki prašak oživio

Nasija ga umnijem semenom

Ti,te knjigu držiš mirobitnu

U koju su sudbe upisate

Mirovima i umnim tvarima

Koji si se milosno sklonio

Djeitelne oživjet členove

Malom mravu ka velikom lafu –

Provedri mi iznad Gore Crne

Uklon od nje munje i gromove

I smućeni oblak gradonosni!

A ne izostaviti ni poslednja tri stiha:

Ma nijesu ni krivi toliko

Prevari ih nevjera na vjeru

Uhvati ih u mrežu đavolju!

Dogodine na Lovćenu!

Izvor: FAKTI

Vezane vijesti: Matija Bećković




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top