Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

У Београду 21. маја, филм „Крст над јамом“ и изложба „Тамо где праведници почивају“. Понедељак, 21. мај у 18 часова, Палилула, Центар за културу Влада Дивљан, сцена и фоаје Стаменковић, Митрополита Петра 8 . Улаз бесплатан. Радујемо се Вашем доласку!

 

Потресна прича о српској мајци која је годинама пред тарабом чекала сина првенца да се врати с Кајмакчалана

Датум објаве: четвртак, април 19, 2018
Величина слова: A- A+

Војници су се враћали. Долазили су раскаљаним друмовима, који су их некада одвели у туђину. Промицала је група за гупом. Људи су се здравили, распитивали једне за друге, радовали се.— И стара Сока Лолић изишла је да сачека ратнике. Са њима ће доћи и њен првенац, њен Живадин и братић Јанко.
— Видесте ли где мог Живадина? — питала је старица војнике у пролазу.
Они су се правили да не чују њене речи и, поздрављајући је узгред, прошли мимо њене тарабе.
— Отишао је са Јанком, они ће се заједно вратити? — опет ће стара Сока.—

Сока, мајка Лолић Живадина
Сока, мајка Лолић Живадина

Тога дана Живадин и Јанко нису стигли. Нису се вратили ни сутра, ни прекосутра, никада више. А старица је сваког јутра извиривала иза тараба, излазила на друм и кошчату старачку руку стављала изнад чела, погледајури неће ли се отуда из даљине појавити и њена деца. Остале мајке су се радовале, само је она чекала и чекала.—
— Да одемо, најо, до Паје, можда ће он нешто знати да нам каже?…
И две жене, мајка и снаја, придржавајући једна другу, бојажљиво су ушле у суседову кућу која је сијала од радости. Кад су ушле унутра, све је намах заћутало.
— Паја је пришао старици, пољубио је у руку и прошапутао:
— Помаже Бог, најо.
— Добро нам дошао, сине…
И настао је мучан тајац.
— А мој Живадин?
— Остао је тамо, на Кајмакчалану…—
Паја је одвезао знојаву војничку мараму и отворио завежљај. Засијале су две златне Карађорђеве звезде са мачевима, еполетушке погинулог потпоручника, руски Крст Светог Ђорђа, златна Обилићева медаља за храброст и Освећено Косово.
— Ево, најо, ово је остало иза Живадина.
Дани су пролазили, људи престали да помињу рат, само стара Сока Лолић није могла да заборави свог сина. Минуле су дуге године, али она свакога јутра провиривала је кроз тарабе, дизала своју кошчату руку изнад чела и гледала низ друм, неће ли се отуда, из даљине појавити њен Живадин… — Нема га, ни данас га нема…
А када се старици једне ноћи јавио анђео и казао јој да је њен Живадин међу добрим душама, она се некако смирила. Па је онда у цркви дала подушје за спас душе свога првенца и на гробљу уредила гроб у који никад није сахрањено њено дете. На белом чаршаву златом је извезла речи које су јој други написали: „Живадин Лолић, погинуо на Кајмакчалану 1916 године“. Тај чаршав ставила је у хладну гробницу. Свакога лета, о Видовдану, она купи воштаницу и припали је за покој Живадинове душе, који је на кајмакчаланском врху остао да спава вечни сан.

Извор: Опанак

Везане вијести:

Фотографија туге: Српска мајка је сваки дан спремала ручак за сина са фронта, али га није дочекала

Потомци о прецима: Радојка Ристивојевић из Смедерева

Споменик деди хероју нашли после 100 година

Како су сељанке из околине Сарајева подигле буну 1917 године




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Jedan komentar za Потресна прича о српској мајци која је годинама пред тарабом чекала сина првенца да се врати с Кајмакчалана

  1. Stavre je napisao:

    Da nisu bili ti heroji nikada Turska ne bi bila izbacena iz Balkana

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top