Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Непосредно уједињење

Датум објаве: среда, децембар 5, 2018
Величина слова: A- A+

Трочлана делегација Народног већа Босне и Херцеговине посетила је почетком новембра 1918. године војводу Степу Степановића недалеко од Вишеграда.

Проглас Народног већа грађанима Бањалуке 31.октобра1918.

Немоћни да спрече превратну анархију и немире који су потресали већи део земље, представници народних власти позвали су српску војску да пређе у Босну и Херцеговину и помогне при завођењу реда и мира. Војвода Степановић је том приликом поручио да српске трупе не долазе као окупатори, већ пријатељи без икаквих територијалних претензија. По преузимању власти, Главни одбор Народног већа упутио је проглас народу у којем се наводи: „Радуј се, весели, певај и плачи од среће, тако жељене и тешко дочекане, али буди милостив и великодушан, па прости и заборави све невоље и увреде и не дај никоме да твој глас у слободу осрамоти и укаља”.

Сарајево је ослобођено већ 6. новембра 1918. године, а у наредних двадесетак дана и остатак Босне и Херцеговине. Муслимански првак Шериф Арнаутовић посетио је тих дана пуковника Милана Недића захваливши му у име свих муслимана на братском држању српске војске, напомињући да су „муслимани срећни што су се увјерили да је српска војска дошла братски без намјере ма какве освете”.

Недића је посетио и др Никола Мандић, који је у име босанскохерцеговачких Хрвата изразио радост због доласка српске војске. Сведочанства указују да је становништво, без обзира на националну или верску припадност, дочекивало ослободиоце широм покрајина са радошћу, оптимизмом и великим надањима. Српским војницима су се по правилу најпре обраћали представници народних већа, локалних власти и верских заједница. Први сусрет са грађанима најчешће је оствариван на железничким станицама, за ту прилику свечано украшеним цвећем, заставама и сликама српских војсковођа и чланова династије Карађорђевић.

Улазак српске војске у Босну и Херцеговину означио је, према речима једног савременика, „крунисање идеје слободе и уједињења, јединственог југословенског народа Срба, Хрвата и Словенаца”.

Дочек српске војске у Бањалуци 21. новембра 1918. године био је веома свечан. Улице су преко ноћи украшене, на зградама су биле обешене српске заставе, а излоге дућана красиле су слике краља Петра. Ослободиоци су примљени са „одушевљењем које је граничило са делиријумом, са екстазом националног заноса, онако како се примају ослободиоци, јунаци и хероји”.

У православној цркви и муслиманској џамији одржана су благодарења у част победе српског оружја. Свечани говор одржао је владика Василије Поповић, који је ослободиоцима поручио да су својим јунаштвом „надвисили Краљевића Марка, надмашили Старину Новака”. Када је потом засвирала српска труба, једна од присутних жена је изјавила: „Ово смо ми устали из мртвих”.

Не чекајући одлуку власти у Сарајеву и Загребу, већина срезова са простора Босне и Херцеговине прогласила је крајем новембра 1918. године непосредно уједињење са Србијом. Нема сумње да су томе допринели слободарска историјска традиција, углед Краљевине Србије, масовне размере страдања Срба током рата, као и поједине акције српске владе и Врховне команде. Најодлучније иступање с тим у вези десило се у Босанској Крајини, где се временом створило јако незадовољство политиком владе у Сарајеву, која је одуговлачила са проглашењем уједињења.

Директно сједињење са Србијом 27. новембра 1918. године прогласила су народна већа у Бањалуци, Бихаћу, Босанској Дубици, Босанској Крупи, Босанском Новом, Санском Мосту, Приједору, Зворнику, Прњавору, Тешњу и Клашницама, а дан касније у Бијељини, Кулен Вакуфу, Кључу, Грачаници, Гацку, Јајцу, Маглају, Теслићу, Босанском Шамцу, Вишеграду, Гламочу, Босанском Петровцу и Босанској Костајници. Прокламацију о уједињењу, коју су потписали најугледнији грађани свих конфесија, окупљеним грађанима у Бањалуци прочитао је свештеник Никола Костић.

У прокламацији се, између осталог, наводи: „Пошто је ова аустро-угарска сила мишицом храбре српске војске и њених великих савезника уклоњена, то народ Босне и Херцеговине својом сувереном вољом успоставља опет право на своје мјесто и проглашава, да се данашњим даном вољом народа Босне и Херцеговине сматра саставним и нераздруживим дијелом Краљевине Србије, те да се подвргава једино власти краља Петра Првог Карађорђевића и његовој влади у Београду”.

Аутор: Боривоје Милошевић

Извор: Политика

Везане вијести:

Степа Степановић: “Oтаџбини се даје све, а од ње се не узима ништа”

Бошњацима у Мостару засметала награда „Степа Степановић”




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top