Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

НАТО ракетама преорали гробове мојих најмилијих

Датум објаве: недеља, јун 2, 2019
Објављено у Косово, Србија 1999
Величина слова: A- A+

Душко Максимовић, бивши просветни инспектор из Приштине, о тешким данима 1999. године: Позлило ми је када сам видео разбацане кости моје жене и оца. Селио сам се више пута, али са мог Косова никад нисам отишао

Пуковник , Милутин Филиповић, прота Радмило Стокић и генерал Мирко Старчевић
Пуковник , Милутин Филиповић, прота Радмило Стокић и генерал Мирко Старчевић

Да сам их сваки дан свог живота сахрањивао, лакше би ми било него што сам морао да купим кости мртве жене Сунчице, покојног оца, и других Срба чији су гроб у Приштини, 27. априла иза поноћи, погодиле НАТО бомбе. Кратер на месту где је лежала супруга био је дубок осам, а велик преко 13 метара. Сандуци и посмртни остаци, разбацани на све стране, а мени је, када сам видео призор из пакла, позлило и одвели су ме кући.

Сутра сам дошао са друговима, Ранком Костићем, Драганом Грујићем, Сашом Мулићем, Вељком Одаловићем и градоначелником Приштине Душаном Симићем. Прикупљали смо што смо нашли. Са људима из комуналне службе под бомбама смо санирали гроб – како се могло. Помешане кости најмилијих и даље су у великој гробници у напуштеном граду!

Овако, за „Новости“, у потресној исповести говори Душко Максимовић, некадашњи просветни инспектор из Приштине, који се у Нишу, прошле недеље, састао са људима који су сахрањивали његове најмилије. Из Лондона је дошао и прота Радмило Стокић, свештеник који је одржао службу на „другој“ сахрани. Он се 1999. затекао у Приштини у посети сину добровољцу, који је у Трећу армију ступио из Вашингтона.

Душко сада живи у Грачаници. Ћерка Симонида, тада девојчица која је са 11 написала писмо својој војсци и мртвој мајци, фармацеут је у Норвешкој. Генерал Старчевић и пуковник Филиповић су у пензији. Сусрет после две деценије, свима је наквасио лица.

– Симонида и Милан су били у Нишу када се све догодило и јавио сам јој телефоном. Нисам знао да ће кћер писати и да ће написано показати другарици чији је тата официр. Када сам видео у листу „Војска“ шта је написала нисам издржао, отишао сам у сузама по децу и довео их у Приштину. Схватио сам да од бомби и судбине нема бежања – сећа се Душко.

Максимовић се не жали на свој крст. Често у разговор убацује реч – судбина.

– Моја покојна Сунчица је била, барем мени, најлепша жена на Космету. До 1995, када је умрла, науживали смо се у лепом браку. Када сам дечици у аутомобилу саопштавао да им је мајка умрла у 33. рекао сам им: Ја сам вам сад и мајка и отац и извешћу вас на пут да будете људи – сећа се првог животног ударца просветни инспектор.

Децу је, прича даље, средином јуна 1999. морао да пресели у Ниш, а он је остао да организује српске школе. Живео је на Сунчаном брегу, а његова мајка у кући у Партизанској 9. Ноћу је долазио кришом и старици доносио храну, а када је затекао мати како плаче поред убијеног кућног шарпланинца, морао је и њу да склања. Шиптарске убице су дошле усред дана и сручиле два шаржера у животињу на вратима дома Максимовића.

– Јавио сам сину шта се десило са Каном, а он је доживео такав шок да су га одвели у болницу. Срећом, опоравио се – додаје наш саговорник.

Потом је Максимовић будзашто продао кућу и отишао да поново зида дом у Лапљем Селу. Када је кућа на два спрата била готова, пре десетак година, комшије су своје почеле да продају, а он се нашао поред две албанске фабрике. Продао је и други дом и сада је у Грачаници, тамо где је и чувена фреска Симониде, како се зове и његова ћерка.

– Симонида је завршила фармацију и сада је директор велике апотеке у Норвешкој. Има 31 годину. Син је са мном, држимо се опкољени на централном Косову. Има нас више од 20.000 и наша држава је Србија – одлучно каже Душко.

ПИСМО-ЗАВЕТ СВОЈОЈ ВОЈСЦИ

Те 1999. страшне вести са Космета су претицале једна другу. Ипак, слика девојчице Симониде Максимовић на гробу мајке која чита писмо-завет својој војсци (на слици) и моли је да нас чува, остало је упамћено. Нашло је место у и уџбенику Реторике за војне школе:

– Драги официри и војници, ја не плачем од страха… Плачем од туге за мојом мамом и мојим дедом. Они зли људи из авиона су их мртве убили. Сада плачем много више него кад ми је мама умрла. Сада не знам где су моја мајка и мој деда. На гробљу их нема. Тамо је само огромна рупа. Бака каже да је моја мама на небу. Бојим се да је тамо не нађу они зли људи у авионима и поново убију. Зато вам пишем ово писмо. Не дајте да ми поново убију мртву маму. Отерајте их са мог неба изнад Приштине. Тамо је моја мама. А ја ћу да однесем цвеће у ону огромну рупу на гробљу. Она ће са неба видети. Све вас много волим…

Симонида Максимовић сада живи у Норвешкој
Симонида Максимовић сада живи у Норвешкој

РУСКА ПЕСНИКИЊА

– Сазнао сам да су речи мог детета из маја 1999. преведене на девет светских језика па чак и на јапански. Много је Симонида после добијала писама. Ипак, песма руске песникиње Иване Станиславске као одговор на њен јаук, нарочито ми се урезала. Волео бих да ми се јави ако ово до ње и Русије дође – говори Душко и преноси нам стихове:

Симонидин плач

Покидајмо уздарје векова у трену злослутом!

Плакала Симонида мала-над хумком мајке,

радо би заспала

Сву дечију тугу у зени сузној склонила,

чедно предала досуђеном.

Букетић цвећа узбрала, мајчицу

сву обасула латицама мирисним.

Црне се орлушине сручише и мајчин

гроб обрушише за тили час!

Коме ће у сусрет одсад поћи

Симонидине невине очи?

Светилиште у прах црни сажежоше,

украдоше пркосни дечији сан…

Аутор: ДРАГАН ВУЈИЧИЋ

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top