Miostrah: Tragom predaka

Datum objave: sreda, oktobar 10, 2018
Veličina slova: A- A+
Miroslav Maksimović kod ostataka kuće Uzelaca u selu Miostrah kod Cazina, BIH
Miroslav Maksimović kod ostataka kuće Uzelaca u selu Miostrah kod Cazina, BIH

Piše Miroslav Maksimović

Bio sam u Miostrahu, a da do pre nekoliko meseci nisam ni pomišljao da ću ikad tamo otići. Ideje za mnoge naše poduhvate začete su u kafani. I za ovaj moj. A povod je bio tekst iz „Pečata“…

Može li strah biti mio? Ne znam, možda i može. Moja majka je, godinu-dve pred smrt, a posle moždanog udara, rekla da oseća da je čitavog života bila u nekom tihom strahu. Od čega? Od ljudi? Rodila se u mestu koje se zove Miostrah. I tu je, u četrnaestoj godini, završila prvi život. Drugi je, do osamdesete, provela, u čudnom strahu, a da nikad više nije otišla tamo. Život strah. Miostrah.

Napomena: Prilog je prvi put objavljen na portalu Jadovno.srb 25. novembra 2015. godine.

Niko od nas, iz porodice, nije bio tamo, u Miostrahu. To je, i mesto i strah, ona sklonila pored svog i naših života. Tako je ostalo i posle majčine smrti. Sve do septembra ove godine. Bio sam u Miostrahu, a da do pre nekoliko meseci nisam ni pomišljao da ću ikad tamo otići.

Ideje za mnoge naše poduhvate začete su u kafani. I za ovaj moj. A povod je bio tekst iz „Pečata“.

Svratio sam, posle dosta duge pauze, jednog petka, u julu, u beogradski restoran „Sunce“, na redovnu sednicu PANU (Pasuljska akademija novinara i umetnika). Tamo zateknem Borisa Begovića. Kažem mu da sam u „Pečatu“ video, na slici, da je i on bio u grupi ljudi koji su postavili krst na Pagu, na mestu gde je bio ustaški logor i stratište. Da, bio je, kaže. Tu je ubijen i njegov stric. Počnemo priču. Pomenem da i ja, u porodici, imam ustašku jamu.

Prvo su viđeniji Srbi, i Jevreji, ili odmah ubijeni, ili odvedeni u kompleks logora Jadovno i tamo umoreni. Zatim su, krajem jula, svi odrasli muškarci pozivani na „rad“, prikupljani na određenim mestima, pa pobijeni na lokalnim stratištima. Na kraju su čitava sela – žene, deca, starci – „dobronamerno“ povedena na promenu vere i usput pobijena na unapred odabranim lokacijama.

Moja majka Stoja Uzelac rođena je 1928, kao prvo dete Đure i Milke (devojačko Rodić). Zatim je dobila šestoro braće i sestara: Sekulu, Nevenku, Stanu, Savku, Ljubicu i Luku. Tri kuće Uzelaca (braća Đuro, mlađi Mile, i njihov brat od strica Boško, sa porodicama – najstariji brat Sekula nastradao je radeći na izgradnji unske pruge, a sestra Milka udala se za Pavla Mareša, koji se, uz svog brata Vladu-Čiču, Solunca, preselio u Bačku), i mlin, nalazile su se na uskoj zaravni kraj Une, ispod veoma strme padine rečnog kanjona uz koju se staza penje do visoravni gde je smešteno selo Miostrah (majka ga je nazivala Mijestra).

Miostrah danas
Miostrah danas

U knjizi Milana Karanovića Pounje u Bosanskoj Krajini (Srpska kraljevska akademija, 1925, urednik Jovan Cvijić) selo se naziva Mijostra, to je ime bilo i u zvaničnoj upotrebi (potiče iz vremena pre Turaka). Imalo je 57 muslimanskih kuća (8 porodica), 27 pravoslavnih (7 porodica) i 1 katoličku. (Pred Drugi svetski rat, 1941, u selu je živelo 16 pravoslavnih porodica u 38 kuća.) Uzelci su došli, pre austrijske okupacije, iz Pritoke, kod Bihaća, gde su se prethodno doselili iz Like.

U vreme Karanovićevog istraživanja živeli su u dve kuće pod Gomilom (obližnje šumovito brdo), ali su se zatim spustili na Unu. Moj deda Đuro omogućio je svojoj porodici pristojan život za ono vreme: njive, stoka, prihodi od mlina. Bio je veoma vredan i sposoban i, po majčinim rečima, spasio bi svoju porodicu da je imalo posumnjao šta im se sprema. Baba Milka išla je, početkom leta 1941, u Krupu, videla je da ruše pravoslavnu crkvu i kad se vratila predložila je da odmah spakuju decu i ono što mogu poneti i da odu u Srbiju. Deda je to odbio rečima: „Gde da idemo. Ja nisam nikome učinio ništa nažao, živeo sam kao ispravan čovek u Franjinoj državi, pa u jugoslovenskoj, sad mogu i u hrvatskoj.“ Saznao je šta aktuelna država sprema ispravnim ljudima suviše kasno: ubili su ga u mlinu, ili negde u blizini, i bacili u Unu, pre opšteg pokolja (posle pokolja moju majku je njihov pas odveo do mesta na Uni gde je videla očev leš, zakačen za granu u vodi).

I pokolji u delu Krajine na levoj obali Une – od linije Bihać–Bos, Krupa na zapad, do Korduna i Like – odvijali su se po standardnom ustaškom obrascu: videlo se da postoji centralni plan istrebljenja, a izvršenje i tajming zavisili su od lokalnih prilika. Prvo su viđeniji Srbi, i Jevreji, ili odmah ubijeni, ili odvedeni u kompleks logora Jadovno i tamo umoreni. Zatim su, krajem jula, svi odrasli muškarci pozivani na „rad“, prikupljani na određenim mestima, pa pobijeni na lokalnim stratištima. Na kraju su čitava sela – žene, deca, starci – „dobronamerno“ povedena na promenu vere i usput pobijena na unapred odabranim lokacijama. Na ovom terenu, izvršioci su uglavnom bili lokalni muslimani, što novopečene ustaše, što izvestan broj običnih seljaka, privučenih državnom propagandom i obećanjima. Glava je bila u Bihaću, veliki župan Ljubomir Kvaternik, a ruke su bili njegovi doglavnici po većim mestima. U Mijostri, inspirator i kolovođa je bio lokalni hodža Bećir Borić.

Jedan ustaša pucao je iz puške i pogodio moju majku u desnu mišicu, dok je padala videla je kako je drugi udario njenu majku sekirom, čula je njen samrtni uzdah i videla brata Luku kako se otkotrljao niz travu. Pre no što se onesvestila, ležala je, žmurila i slušala zvuke pokolja (sekirama, kosama, koljem): mukli jauci, teški uzdasi , uz galamu ubica da će sutra za Beograd, da sve Srbe unište.

I tu su prvo ubijeni muškarci, nekoliko njih u ataru sela, poluprikriveno, a većina je odvedena na „rad“ i ubijena, verovatno u Macinim dolovima kod Cazina. Rekoh kako je ubijen majčin otac, stric Mile je spaljen (sa nekoliko železničara) na drugoj obali Une, u štali kod železničke stanice Grmuša, a za strica iz drugog kolena Boška (vešt stolar, majka je desetak godina posle rata videla u Sarajevu sto sa njegovim potpisom) ne zna se gde je i kako ubijen. U narednih nekoliko dana ustaše su, kako bi živalj mirno sačekao naredne događaje, širile po selu glas da će se muškarci uskoro vratiti sa rada (čak se jedan mladić vratio, sa trakom oko rukava kao potvrdom da je postao katolik), ali da će pre toga, čim stigne naređenje od Poglavnika, ostali morati da odu na promenu vere, da pređu u katoličku ili muslimansku, jer pravoslavaca u hrvatskoj državi ne može biti.

U subotu, 9. avgusta, u kasno popodne, počeli su da prikupljaju žene, decu i starce u centru mesta, polako (srpske kuće bile su rasute, svuda, po dalekim obodima sela) da bi ih odatle poveli u Cazin, na promenu vere. (Zločinačka pamet pripremala je, kao u pozorištu, scenu za pokolj, pa je vodila računa i o detaljima – logično je da se promena vere, kao svečan čin, obavlja u nedelju.) Kako li su se moje ujne i ujaci, deca, popeli uz onu strminu iznad Une, već po mraku (Uzelce su, izgleda, poveli dosta kasno)? Moguće je da neki od njih nikad pre toga nisu bili u selu, osim na krštenju. Kada su se svi okupili, kolona od oko 180 osoba krenula je, peške i na kolima, „ka Cazinu“. Porodicu moje majke stavili su, valjda zbog male dece, na kola. Bila je jaka mesečina, i moja majka se sećala da je videla, podalje, kolonu seljaka sa obrisima, prema mesečini, dugačkih sekira na ramenima. Nije to htela da kaže majci.

Majka se osvestila ujutru u Bezdanki, gde su pobacani pobijeni. Bila je blizu otvora jame, na nekom ispustu, iznad gomile leševa. Iz te gomile je izbauljala njena vršnjakinja i kuma Danica Jeličić, ranjena sekirom u glavu.

Ispred zaseoka Durdžići kolona je skrenula desno i kolskim putem krenula ka Durdžića gaju. Zaustavljena je u udolini, pored šume, na čijem rubu je bila jama (pećina) zvana Bezdanka. Dok su ih sakupljali na platou udoline, moja baba je, izgleda, shvatila šta će tu biti, pa je skočila sa kola, sa namerom da beži, povukavši za ruku moju majku i držeći u naručju najmlađeg Luku. Jedan ustaša pucao je iz puške i pogodio moju majku u desnu mišicu, dok je padala videla je kako je drugi udario njenu majku sekirom, čula je njen samrtni uzdah i videla brata Luku kako se otkotrljao niz travu. Pre no što se onesvestila, ležala je, žmurila i slušala zvuke pokolja (sekirama, kosama, koljem): mukli jauci, teški uzdasi (po njenom sećanju nije bilo zapomaganja i vriskanja), uz galamu ubica da će sutra za Beograd, da sve Srbe unište.

Osvestila se ujutru u Bezdanki, gde su pobacani pobijeni. Bila je blizu otvora jame, na nekom ispustu, iznad gomile leševa. Iz te gomile je izbauljala njena vršnjakinja i kuma Danica Jeličić, ranjena sekirom u glavu. Pomažući jedna drugoj, njih dve su se izvukle iz jame i, s mukom, krenule kroz kukuruze i šibljake ka selu. U kukuruzima ih je našla, kako drhću, strina Vuka, žena strica Mileta.

Una
Una

Kako su izbegle pokolj strina Vuka sa dvogodišnjom ćerkicom Milenom, njena mlađa sestra Smilja i majka im Mika (zaštitio ih musliman zaljubljen u Smilju) i kako je moja majka provela s njima narednih nekoliko meseci – to je neobična i u ponečem nejasna priča. Početkom 1942. majku je čamcem prevezao preko Une Jandre Borojević, u Grmušu, odatle je ubrzo otišla „u šumu“, na Grmeč. Tu je učestvovala, kao devojčica, u pozadinskim poslovima lokalne partizanske čete. Kad su u Krajinu došli proleteri, glavna partizanska grupacija, prišla im je, slagala da je starija nego što jeste, i oni su je primili u svoje redove. Do kraja rata radila je u sanitetu, što u Centralnoj bolnici, što u Prvoj proleterskoj brigadi. Tako je upoznala mog oca, venčali su se posle rata, u Sloveniji, ona je napustila posao u sanitetu (nije tada bio običaj da udate žene rade) i… siroče nije imalo gde da ode, osim kod svoje tetke Milke Mareš, u Bačku, u kuću gde sam se rodio.

Prema jednom posleratnom nezvaničnom, amaterskom popisu (zvanični, koliko znam, nije objavljen), poginula su, 1941, ukupno, što u Durdžića gaju, što na drugim mestima, 233 lica srpske nacionalnosti iz Mijostre, iz 15 porodica: Mareši (107 ubijenih), Đukići (24), Petrovići (18), Uzelci (14), Grahovci (13), Vasići (10), Ilići (7), Kukići (7), Drljače (7), Jeličići (6), Vojvodići (5), Delići (5), Jovičići (4), Glušice (4), Stankovići (2). Preživelo ih je dvadesetak, ali niko od njih se nije posle rata vratio u Mijostru. Većinom su živeli u Beogradu, Bačkoj i Banatu. Na tom prostoru, na levoj obali Une, projekat eliminisanja Srba iz Nezavisne Države Hrvatske veoma temeljno je ostvaren.

Kada sam Borisu Begoviću ukratko preneo priču o pokolju, istog trena mi je rekao: Obavezno se javi ovom čoveku i to mu ispričaj. Dao mi je adresu i telefone. Zašto da se javim? Predsednik je Udruženja „Jadovno 1941“ koje okuplja potomke žrtava ustaškog genocida i na razne načine bavi se tom problematikom (ono je organizovalo postavljanje krsta na Pagu). Ime mu je Dušan Bastašić, po zanimanju je stomatolog, radi u Banjaluci, do 1991. živeo je i radio u Zagrebu, gde se i rodio. U Jadovnom je stradao deo njegove porodice. Zaborav, kojim istorija pokušava da prekrije te događaje, potakao ga je, između ostalog, da 2009. godine osnuje pomenuto udruženje.

Poslao sam Bastašiću opis pokolja iz jednog pasusa autobiografskog teksta koji sam 2001. napisao za zbornik Matice srpske. (I to je jedini moj objavljeni zapis o tom događaju, ako se ne računaju soneti Upamtio sam to i Upamtio sam to II, koje, međutim, u vezu sa pokoljem mogu dovesti samo oni koji za njega znaju.) Nisam očekivao ništa, osim da se i ta, „moja“ jama uvede u evidenciju udruženja.

Dušan je odgovorio da nije znao za tu jamu. I tako je počela naša dvoipomesečna prepiska. Na njenom početku direktno Bastašićevo pitanje zašto nisam bio tamo otvorilo je jasan put. Znam zašto nisam bio, i znam zašto je to majka sklonila iz svog i naših života, ali znam i da sad moram da odem. Potražiću jamu kod Miostraha. Rekao sam Dušanu da to neću moći bez njegove pomoći. Nije odgovorio sa da ili ne, ali mi je poslao mapu sa označenim mogućim lokacijama jame. Znači: već je počeo pripreme za put.

I ja sam se bacio na istraživanje, traganje za precima. Znao sam samo poneke detalje o pokolju koje je majka sporadično pričala posle moždanog udara, pred kraj života. Živih svedoka nema. Ali ostala su sećanja potomaka: moje sestre Jelene, Milene, ćerke Smilje Mareš… Pronašao sam i druge sagovornike, neke čak u Bihaću. Pročitao sam mnoštvo knjiga i zapisa, počev od knjige Dušana Miljkovića Stradanja u Cazinskoj krajini (Beograd, 2011) – devedesetogodišnjeg Dušana sam i upoznao.

Kad je stiglo obaveštenje iz Prijedora o datumima održavanja Književnih susreta na Kozari, predložio sam Dušanu da se prvog dana – računao sam, po ranijem iskustvu, da ću tada biti slobodan do večeri – sretnemo, u Banjaluci ili Prijedoru, i upoznamo. Stiže odgovor: dolazim u 8 sati ujutru po vas u Prijedor i produžavamo za Miostrah. Čovek od akcije. I kako da čovek od razmišljanja i dilema, ja, tu priliku propusti! (A moglo se i to desiti, jer je koncepcija Susreta promenjena, te sam tog dana imao obaveze, ali je Zoran Stanić, glavni organizator, čim je čuo o čemu je reč, brzo i bez mnogo priče rešio problem.)

Znači: idemo! Ali kuda tačno? Mada sam saznao gde se nalazi kuća Uzelaca, nismo, ni Dušan, ni ja, još precizno otkrili lokaciju jame. Oko Durdžića gaja je prilično velik teren, bilo bi tu dosta lutanja. Dušan Miljković je bio tamo pre 35 godina, ali se slabo čega seća, čini mu se da je to bila neka padina, da jamu nije video, možda je tu bio niski spomenik. Da li jama uopšte postoji? U popisu svih jama, u knjizi Daneta Lastavice Bezdane jame NDH (Beograd, 2008), ove jame nema.

Veče uoči polaska u Prijedor stiže mi informacija od bihaćke veze: jama je iza kuće Mehmeda Avdinog Durdžića. A gde je kuća? Javim to Dušanu, a on odgovara: Mehmed nas čeka!

U petak, desetak minuta pre osam ujutru, silazim u prizemlje hotela „Prijedor“. U poslastičarnici već sede dvojica, piju kafu. Dušana prepoznam, po slici, izljubimo se kao da se znamo odvajkada. Drugi je Jelenko Vukman, član Udruženja, sa Dušanom često putuje, inače radi u policiji. Usput, u Blatni, pokupimo protojereja-stavrofora Karađorđa Derajića, paroha krupsko-blatnjanskog, čija se nadležnost proteže na veliku teritoriju, čak i na Miostrah, pošto pastve tu nema. Dušan ispriča neverovatnu priču, koja će ostati privatna, kako je došao do rečenice: Mehmed nas čeka.

Celog tog dana sipila je kiša. Vozimo uz Unu. Ljudi koji se do tada nisu, svi, nikad sreli, sad su ekipa sa zajedničkim ciljem. Nema pitanja karakterističnih za srpsku tranzicionu epohu: gde sam tu ja, koliko će to da me košta, nije to moj posao. Osim mene, niko nema nikakve lične veze ni sa Mijostrom, ni sa mojom porodičnom pričom. Nikad neću moći da se odužim Dušanu, Jelenku i Karađorđu. Ali valjda ima neko ko to gleda.

Skrenemo desno, odvojimo se od Une, penjemo se uz ostrožačke serpentine, opet skrećemo desno, ka Miostrahu. Brinem kako ćemo naći kuću. Dušan skreće, bez dvoumljenja, sa asfaltnog puta, dolazimo do kolske kapije, otvaramo je i autom stižemo tačno pred kuću. (Ispostavilo se da je, nekoliko dana ranije, poslao izvidnicu, koja mu je tačno nacrtala plan terena.) Vreme je Bajrama.

Dušan kuca na vrata. Otvara sredovečni čovek, Mehmedov sin. Posle kraćeg Dušanovog objašnjenja, ode po Mehmeda. Izlazi, jedva hodajući, pridržavajući se za dovratak, veoma star čovek. Sledi scena kao iz filma, psihološka drama: nas četvorica napolju, svi pod kišobranima osim Dušana, koji, gologlav, dugo govori, a u dovratku stoji, oslanjajući se rukom, Mehmed, pored njega sin, pa unuk (ispostavilo se da obojica rade u Sloveniji, došli kući za Bajram), a iza njih nekoliko žena koje se podgurkuju, gledajući popa u mantiji. Kad je Dušan završio priču, objasnivši i čiji sam ja sin – pauza. U tom trenutku, nisam znao na koju će stranu razgovor krenuti, i da li će krenuti. Onda Mehmed počinje: Ja sam kriv za tu ženu sa detetom… ispostavlja se da su čobani čuli dečji plač (i Mehmed je, valjda, bio čoban), pa je on iz jame izvukao ženu sa detetom. Nije bio ni trenutak ni prilika da tu novu, nepoznatu priču (Mehmed je očigledno mislio da govori o mojoj majci) razjasnimo, a i unuk (Denis, 28 godina) odmah je ponudio da nas odvede do jame, pa se zahvaljujemo na pozivu da uđemo na rakiju i polazimo ka jami. Očekivao sam duži put, ali već posle minut-dva Denis pokaza: eno jame. (Po opisima, u vreme pokolja u blizini nije bilo kuća, Mehmedova kuća i dve pomoćne zgrade izgrađene su posle rata.) Da sam išao sam, mogao sam da prođem ne primetivši ništa.

Pravilno okrugla, plitka udolina, blagih padina. Njeno dno je ravan plato, prečnika 20-30 metara, vide se tragovi obrađivanja zemlje. Okolo rastu, tu i tamo, leske (kroz koje su braća Petrovići pobegli). Na jednoj strani je bila, po opisu, šuma Durdžića gaja koje sada, takve, nema. Pri dnu blage padine, naspram kuća, nalazi se Bezdanka, ali sad to nije jama nego betonska ploča, široka oko tri metra, toliko i duga. Beton je u sredini ravan, a duž dve ivice uzdignut, kao humke. U pročelju je betonsko postolje, nisko, na kome se vide četiri šrafa: tu je bila, očigledno, spomen-ploča. Denis kaže da je okolo, sa svih strana, bila metalna ograda. To je, znači, bio taj spomenik na čije otvaranje je neko davno zvao majku. Nije otišla.

Ja sam sad tu, iznad kostiju predaka. I njihovih kumova, komšija. Kroz rupu na betonu, koja je bila provizorno pokrivena tablom pleha, vidi se neprozirni mrak. Dubok kao vreme. Vreme je ušlo, evo, već, u 75. godinu. Tu rupu, kao i još jednu, pored postolja, neko je izbušio u betonu u najnovijem ratu. I polomio spomen-ploču i ogradu.

Otac Karađorđe je održao službu, parastos. Uz Dušanovu pomoć. Sve kako treba. Zapalili smo sveće. Ćutali. Slikali.

Jama
Uz jamu Bezdan u Dzrdžića gaju kod Cazina, BIH. Miroslav Maksimović, Dušan J. Bastašić i Otac Karađorđe Derajić.

Zahvalivši se na još jednom pozivu na rakiju, krenuli smo. Kolskim putem, do raskrsnice, odakle je kolona skrenula ka stratištu, pa asfaltnim – koji u vreme kad su njime putovale žrtve nije bio asfaltiran – kroz Miostrah. Kuće su uglavnom nove, uredne, neke obojene – kao u selima iz kojih mnogo žitelja radi u inostranstvu. Setih se kako sam, tokom priprema za put, na internetu video da je letos održana korida kod Smaje mesara. I konjske trke. A na plažu kod Miostraha čitavog leta su hrlili Cazinjani. Sa skakaonice je izveden rekordan skok u Unu. Miostrah. Mio strah.

Dok se vraćamo niz ostroške serpentine, Dušan već pravi plan šta treba dalje činiti. Logičan plan. Ostvariv? Kod njega je sve ostvarivo.

Svraćamo na železničku stanicu Grmuša, gde je, sa železničarima, spaljen majčin stric Mile. Tu je bio spomenik, nismo ga našli. Zgrada stanice, i još jedna, sad su samo ruševine, zarasle u korov.

U blizini železničkog mosta preko Une ostavljamo auto. Do kuće Uzelaca valja ići peške: preko mosta, pa stazom uz Unu, manje od kilometra. Za stazu, rekli su mi moji informatori, ali ona više ne postoji. Samo se gde-gde nazire. Probijali smo se kroz šumu, a zatim preko nekadašnje njive, kroz mokru travu i korov do pasa. Našli smo prvu kuću Uzelaca, ona je svojevremeno obnovljena ciglama, pa još stoji, pusta. Druga kuća, u kojoj su živeli moji, ne vidi se. Znam da je spaljena u ovom ratu, ali ne vide se ni zidine. Probijajući se između drveća, kroz debelo šiblje i korov, Jelenko je uzviknuo: Evo je! Ostaci kamenih zidova vidljivi su tek kad se nabasa na njih. Priroda ih je čvrsto zagrlila – i da ih odbrani od ljudi, i da ih odvede u zaborav.

Tu se, dakle, rodila moja majka, tu je provela, sa svojima, detinjstvo, prvi život.

Vozili smo se niz Unu, u autu, ćuteći. I dalje je sipila kišica. Oblaci su prekrili vrhove brda sa obe strane Une. Sa tih vrhova kao da se čula melodija puna „neke elegije koja se vekovima taložila u duši jednog napaćenog, ali ponosnog naroda“, krajiškog (Gojko Nikoliš). Narod koji je iščezao u jamskoj tami istorije pevao je potomcima.

Ne znam kako su izgledali moj deda, baba, ujaci, tetke. Ne postoji nijedna fotografija. Moja ćerka ima oči moje majke. Ako su to bile i oči bar nekog od mojih predaka, onda je to jedino što, od njih, mogu i danas da vidim. Kad god sam o njima razmišljao, nisam mogao da im zamislim lica. Ali zamišljao sam, uz pomoć majčine priče, kako su živeli, šta su radili.

Deda Đuro je stalno bio u poslu – obrađivanje zemlje, „muški“ poslovi oko kuće, mnogo vremena je provodio u mlinu, udaljenom oko kilometar. Jednom mu je došao jedan musliman. Kukuruz mu je samleo besplatno, a poslao ga je, dok čeka, u kuću da nešto pojede. To je bio onaj koji je, posle, pucao u moju majku.

Svadba majčinih roditelja, 1927, trajala je ceo dan i noć. Na svadbi su bili i neki Rusi, radili su na izgradnji pruge. Rusi su igrali svoje igre, a Srbi su stajali i zadivljeno gledali. Majčina baba Stoja rekla je da, kad dobije unuče, neće više ništa raditi, samo će brinuti o njemu. Umrla je pre majčinog rođenja, ali joj je ostavila ime.

Stric Mile, kao najmlađi, bio je razmažen, voleo je dugo da spava. Kad bi ga stariji brat zvao da nešto radi, on bi uzeo čamac, izvezao moju majku na Unu, učio ju je da upravlja čamcem i pričao joj o Kosovu.

Baba Milka bila je, očigledno, razborita žena, na njoj je počivala kuća, ali njena u kući nije bila poslednja. (Inače bi otišli u Srbiju, a ne u Durdžića gaj.) Obavljala je kućne poslove, namirivala i muzla stoku, gajila baštu, pripremala hranu, brinula o deci.

U svemu tome najviše joj je pomagala moja majka. Čuvala je krave i ovce, a kao najstarija morala je da pazi na braću i sestre. A dečjih igara bilo je koliko hoćeš. Jednom su se okupali u Uni, naišao ih je stric Boško i izgrdio ih što su mokri. Posle su, kad god bi se kupali, skidali svu odeću. Zimi su u kući igrali neku igru kockama, ko izgubi morao je da trči, bos, po snegu, do njive. Od snega su pravili ljude. Popeli bi se do stena i odatle se, po snegu, spuštali na improvizovanim sankama.

Vozili smo se niz Unu, u autu, ćuteći. (Moja majka je volela, u detinjstvu, da stoji na obali i gleda kako Una teče. Njena prva, tek rođena praunuka zove se Una.) I dalje je sipila kišica. Oblaci su prekrili vrhove brda sa obe strane Une. Sa tih vrhova kao da se čula melodija puna „neke elegije koja se vekovima taložila u duši jednog napaćenog, ali ponosnog naroda“, krajiškog (Gojko Nikoliš).

Narod koji je iščezao u jamskoj tami istorije pevao je potomcima.

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti:

Miroslav Maksimović: Jame bola nikad nisu zakopane | Jadovno …

Bol | Čigoja

Soneti vraćaju u život pretke | Jadovno 1941.

Boris Begović: Uzdizanje krsta nad Katinom jamom | Jadovno …

Miroslav Maksimović — odsjaj noža na mesečini – Sputnjik Srbija

 

 


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top