Matija u Trebinju: Hercegovina – rodno mesto našega jezika

Datum objave: četvrtak, decembar 24, 2015
Veličina slova: A- A+

U pozorišnoj dvorani Kulturnog centra večeras je održano pjesničko veče Matije Bećkovića, u organizaciji Gradskog odbora SPKD „Prosvjeta“ Trebinje, Kulturnog centra i Gimnazije „Jovan Dučić“.

Matija Bećković
Matija Bećković

Potvrdivši još jednom da je rijedak fenomen u opštem pravilu da poezija danas nema publiku, Bećković je pred prepunom salom Kulturnog centra, kao i uvijek nadahnuto, preoznatljivim šarmom i ekspesijom, kazivao svoje stihove duže od dva časa, prekidan tek smijehom, aplauzima i ovacijama trebinjske publike koja je, nakon svake posljednje pjesme, tražila još.
Prije nego što je najveći bard savremene srpske poezije preuzeo govornicu i započeo svoj maratonski pjesnički vez, predstavljeno je izdanje njegovih sabranih djela u 12 knjiga pjesama, poema i besjeda, koje su priredili „Štampar Makarije“ Beograd, „Oktoih“ Podgorica i Andrićev institut iz Višegrada.

Matija_2Na kraju večeri, Bećković nije imao srca da odbije novinare – a ni naša ekipa da od vidno umornog pjesnika traži više od nekoliko zapažanja – o ponovnom susretu sa Trebinjcima, poeziji danas, neostvarenim željama…

Vaša poezija je za nas praznik radosti. Kako vi doživljate novi susret sa publikom Dučićevog grada?

-To je nešto najlepše što se doživeti može, to je nešto što nikad ne čujemo da postoji, što se na neki način krije – ali vi vidite da su ovde ljudi slušali više od dva sata sve same stihove. Da bi u pozorištu neki tekst slušali, oni mora da podmite publiku muzikom, što kostimima, što pauzom, što drugim mitom a ovde nema ničega sem golih reči i zakona sopstvenoga maternjega jezika. I vi vidite da gde je god neki srećan pronalazak i gde su spojene dve reči na način kako nisu ranije, da to ne ide u prazno i da ljudi to osećaju i da su upućeniji dok to slušaju nego i na jednom koncertu klasične muzike. I to je neka vrsta muzike.

Ako ste negde gledali na internetu ovih dana, ima jedna storija o nekom slepom čoveku koji prosi i pred sobom ima onaj karton, na kome piše – ‘ja sam slep’, a ljudi se ne obaziru, prolaze pored njega. Tek, nailazi jedna devojka, uzima taj karton, okrene ga i napiše – danas je lep dan, ali ja ne mogu da ga vidim, a onda ti ljudi koji to vide, svi se zaustavljaju i stavljaju u onu njegovu konzervu neki dinar.

Iz toga vidite šta je reč i kako reč menja svet i kako jezik nije još uvek izgubio tu moć a to je najvidnije, najživlje u Hercegovini, u rodnom mestu našega jezika, u rodnom mestu najvećih srpskih pesnika, u mestu koje se ubraja u najlepše gradove u našoj zemlji, ne samo u Republici Srpskoj. I gde je jedan pesnik sahranjen na jednom brdu iznad Trebinja i to je možda bio najvažniji događaj u istoriji i trajanju Srpske.

Bio sam na tom događaju i gledao kako iz onih planina idu deda, baba, snaja, sin, unuče, svi su se oni obukli najbolje što su mogli, imaju bele košulje, idu da sahrane svog pesnika i to ih se tiče. A toga ima malo na svetu, ali dosta je i malo-kad je pravo, onda se ceo svet raduje i dokazuje da to neće nikada umreti, prestati.

I sve se tu oplemenilo u gradu, i samo kamenje miriše, a kamoli ljudi, koji pritom nemaju ništa drugo sem svoga jezika i svojih reči, to je jedini Matija_01domaći proizvod. Kad bi moglo na ovoj pijaci u Trebinju da se onako prodaju po tri jabuke i po dve smokve, kao unikati, samo što nisu numerisane, kad bi moglo i u nekim kotaricama da donose reči- to bi bilo od ovih i žena i ljudi, koji imaju uši za svoj jezik, znaju ko ume da govori i cene ih i citiraju.

Dok u svetu citiraju šta je rekao Niče, šta je rekao Aristotel, ovde ćete čuti -kao što je rekao Đuro Petrov, kao što je pričala Marica Jovanova. Ona je postala autor, to je njena reč i oni drugi, kad je upotrebljavaju, oni poštuju to autorstvo i citiraju je, kao da navode u fusnoti ko je to rekao. To je sve živo, to će biti i neće nikada umreti.

I u vreme kada su druge stvari svaki dan nuđene i sa svih ekrana propovedane – vi odjednom vidite kako je knjiga bila na Početku i da će biti i na Kraju. I skoro, u naše vreme, Umberto Eko i još jedan njegov sagovornik objavili su jednu knjigu, koja je naslovljena „Nećete se lako ratosiljati knjige“ i pričali o svemu tome šta je sve sada zamenilo knjigu i pismenost.

Više se tipka nego što se piše, poginulo je pero i mastilo, nema skoro rukopisa kao jedne velike tekovine civilizacije. Jedino se u restoranima, pred kafanama rukom pišu jelovnici na onim tablama ili, možda, na ovim čekovima se još ljudi potpisuju, ali više niko ništa ne piše. Ali, opet, ja ne verujem da će to umreti, ja imam uvek dva-tri penkala sa sobom i papira.

Skoro mi je jedan prijatelj doneo iz San Franciska, jedan stari astronaut američki, on se posvetio da pravi pernice. I onda me pita koliko mi je dugačka ruka od lakta do prstiju, da po tome odredi kolika će biti držaja i od kog drveta, kako se ne bi umarao kad pišem, da pero klizi. I sad, ja baš to pričam jevrejskom rabinu u Beogradu ovo što pričam vama – da više nema da se piše rukom – a on kaže: kako nema, Petoknjižje naše piše se isključivo na pergamentu, rukom i ne sme biti nijedna greška.

Tako da sva ta priča kako će ovi računari pobediti i zatrti sve ovo što je do sada bilo – ne, oni će proći, a ono što je bilo – biće opet, a oni će prestati da nas ponižavaju, jer koliko god da znamo o tom internetu, oni izmisle nešto novo i mi smo uvek inferiorni jer ne znamo sve. Ali, to je sve za vremena, a ma koliko je sve postalo, i poezija u naše vreme, osvojila neke oblasti u kojima ranije nije bila, sadržaje neke za koje nije znala, ali opet će se vratiti na one forme klasične i večne.

U toj knjizi, koju sam već pomenuo, se kaže – knjiga je idealan izum, kao čekić, kao klešta, kao makaze, oni mogu da budu od različitog materijala, dužina, težina, kao i knjiga. Može da ima ovaku i onaku formu, ali knjiga je knjiga, i ona će trijumfovati na kraju. Reč je stvorila svijet, ta tajna nikad nije otkrivena, tamo da mi nemamo ključ kako da svet uništimo, jer ga nismo stvorili. Zato on postoji, jer sve o čemu smo mi brinuli – to je davno propalo. Ali, ono što je iznad našega razuma i naših znanja – to traje.

Nakon više od pola vijeka stihovanja i one vaše misli – da su pjesnici sveštenici jezika a jezik njihova crkva, da li se moglo i moralo više učiniti na očuvanju naše nacionalne kulture, pisma i jezika kao naše kuće i kućišta?

-Sigurno, ali mi smo odavno prozvani pesničkim narodom i možda je malo naroda u čijoj je sudbini poezija odigrala takvu ulogu i kod kojih su pesnički likovi jači i važniji od istorijskih ličnosti. Istorija, recimo, ne zna za devet Jugovića i desetog starog Jug Bogdana, ali poezija zna, ona zna i kako se oni zovu i kako su izgledali, gde su poginuli i kako su bili. Iz onih silnih vekova ropstva mi smo izneli veliku narodnu poeziju i time potvrdili svoje postojanje i opravdali svoje postojanje na zemlji. Ko nije ostavio za sobom pesničko delo, nije bilo razloga ni da se ovde pojavljuje.

Radomir Uljarević
Radomir Uljarević

Nekada ste priželjkivali da postanete akademik, imate li danas neostvarenih želja? Šta ste poželjeli sebi za 76. rođendan koji ste proslavili 29. novembra?
-Ovi moji prethodnici, koji su dobijali to pitanje, najčećše su odogovarali: Sad bih više volio da sam akademac! (smijeh)

Predstavljajući novo izdanje Bećkovićevih sabranih djela u ime izdavača pjesnik Radomir Uljarević iz podgoričkog „Oktoiha“ istakao je da je Bećković za čitaoce „najslavniji među savremenicima, najomiljeniji i najduhovitiji, ali i najtiražniji naš savremeni pjesnik“, a za tumače i dalje „velika enigma srpske književnosti“.
„On je u jeziku našao izražajne mogućnosti za koje se mislilo da su prevaziđene i beskorisne, on nije napravio samo u srpskom desetercu takve promjene da je to ravno izumima koje valja patentirati, napravio je pomake u svakom metru, i time nanio teške nevolje budućim tumačima i kritičarima“, kazao je Uljarević.
Ova Sabrana djela predstavljaju najveći domet srpskog jezika u poslednjih četvrt vijeka, predstavljaju sam vrh onoga što su mogle da iznjedre sve moguće kombinacije, permutacije i varijacije riječi, kazao je Uljarević.

„Izdavač koji je radio na ovom projektu ima osjećanje da je radio u rudniku dragocjenosti kako bi pomogao kod sortiranja bogatstva koje je izvađeno, bez trunke otpada“, naveo je on.

Uljarević je dodao da su u Bećkovićevim Sabranim djelima drugačije organizovane pojedinačne knjige i tekstovi, da ona sadrže i nove stihove, od kojih će čitaoce posebno obradovati nova Bećkovićeva knjiga „Oli mi ga dat”.
„Ta dvanaesta knjiga donosi do sada neviđen jezički vatromet. Bećković nas ovoga puta u dijaloškoj formi uvodi u kalambure jezika koji izbezumljuju čitaoca ako pokuša da prodre do svih značenja“, ukazao je Uljarević.

Tekst: Vlatka Musić/Rade Savić

(Radio Trebinje)

 

Izvor: Slobodna Hercegovina

 

Vezane vijesti:

SION SVETIH MOŠTIJU SVIH GRAĐANA PREBILOVACA

MATIJA BEĆKOVIĆ: Žalosno je što je Srbija nastavak Titove vladavine, a jedina istorija koju ima je istorija Komunističke partije Jugoslavije

Matija Bećković: Lišeni života i smrti

 


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top