Kosor u gnezdu šiptarskih orlova

Datum objave: petak, avgust 19, 2011
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+
Ratko Dmitrović
Ratko Dmitrović

U moru svega što se proteklih godina događalo gotovo da je potopljen i potpuno zaboravljen jedan slučaj, zabeležen krajem osamdesetih na Kosovu, koji se može označiti kao početak strašne hrvatske medijske kampanje uperene protiv Srbije, a koja je za posledicu imala prva okupljanja Srba u Hrvatskoj

Bio je to prvi veliki medijski političko-propagandni performans na ruševinama Titove Jugoslavije; u februaru 1989. godine, uz slabu ideju, još slabiju režiju, ali sa ogromnim entuzijazmom i logistikom izveden je na prostoru Kosova i Metohije igrokaz pod nazivom „Jednonacionalni otrov“.
Ako ste zaboravili, da podsetim: Tih dana Šiptari, studenti, đaci, radnici, seljaci, rudari… počeli su da padaju ničice, kao gromom pogođeni, a obrazloženje je bilo da ih Srbi truju. Kao Srbi puštaju gas koji plovi po vazduhu, njuši žive stvorove i kada dođe do nekog Šiptara ( a gas je napravljen tako da razlikuje Srbe od Šiptara) okomi se na istoga i počinje da mu radi o glavi. Rudari šiptarske nacionalnosti pobegli su u rudarsko okno „Stari trg“ i otuda ispostavili jasne zahteve. Političke. Sve to pratili su hrvatski i slovenački mediji, a Slovenci su, sve sa predsednikom Kučanom, našli za shodno da se okupe u Cankarjevom domu, u Ljubljani, i podignu svoj glas u odbranu jadnih Albanaca koje, eto, zločesti Srbi hoće da potruju.

OTVORENI I PRLjAVI MEDIJSKI RAT

U to vreme bio sam u Zagrebu kao dopisnik „Politike“ i nekoliko puta dolazio na prag fizičkog sukoba sa pojedinim hrvatskim kolegama. Oni su verovali da Srbija ima gas za trovanje na nacionalnoj osnovi i pokušavali da me ubede kako to posmatram vrlo subjektivno i zato nisam u situaciji da sagledam istinu.
Jedan od njih, novinar „Vjesnika“, Aleksandar Saša Milošević (predstavljao se kao Hrvat) bio je posebno uporan u kritici Beograda i odnosu prema Šiptarima. Ali, prema tom Miloševiću bio sam opravdano bolećiv, mogao je da kaže i ono što drugi nisu smeli; „kupio“ me onoga dana kada smo – tamo negde sredinom osamdesetih – na Preobraženje, dan seoske slave, otišli u moje rodno selo (Komogovina na Baniji) i obišli „Spomen dom“ podignut u znak sećanja na ustaški pokolj iz Drugog svetskog rata.
Hrvati iz sela okolo Petrinje, potpomognuti jednim brojem ustaša iz Hercegovine, upali su u rano jutro, na Svetog Savu, u Komogovinu i ubijali, klali i palili dok im nije dosadilo. Iza njih je ostalo 126 leševa, uglavnom žena, dece i staraca. Saša Milošević je, i danas pred očima imam tu sliku, stajao ispred ogromne bronzane ploče sa urezanim imenima i godinama starosti pobijenih Komogovljana i plakao. Kao dete.
Osamostaljenje Hrvatske Milošević je dočekao među članstvom partije Ivice Račana i sa tog osnova kasnije proveo četiri godine kao ambasador Hrvatske u Makedoniji.
Dakle, Hrvatska je tih februarskih dana 1989. godine vodila otvoreni i prljavi medijski rat protiv Srbije. Prednjačili su „Radio televizija Zagreb“ („RTZ“, a kasnije „HRT“) i „Večernji list“, u stopu su ih pratili „Vjesnik“ i nedeljnik „Danas“.
U to vreme generalni direktor TV „Zagreb“ bio je Veljko Knežević, a „Dnevnik“ i uopšte informativni program te kuće uređivali su i vodili Srbi. Gotovo bez izuzetka: Ankica Barbir Mladinović, Drenislav Žekić, Gradimir Agbaba, Gordana Grbić, Luka Mitrović…Za vreme „nacionalnog trovanja“ na Kosovu „RTZ“ je na terenu stalno imala dve TV ekipe. Jedino su oni, naravno uz slovenačke novinare, mogli da dođu do koga god su hteli, da uđu u okna „Starog trga“. Sećam se da su novinari izveštači bili Damir Matković i Miroslav Šafer, a ovaj drugi bio je posebno ostrašćen. Gotovo svaki izveštaj završavao je šiptarskim vapajem: „Hoćemo više slobode, hoćemo više demokratije“.

OPAKA ANTISRPSKA RABOTA

Sednem tada i napišem privatno i vrlo lično pismo Veljku Kneževiću, mada ga nikada pre toga nisam čak ni sreo. Sve što mi je bilo na duši, pre svega čuđenje zbog čega baš on, Srbin iz Knina, pristaje da u delo sprovodi opaku antisrpsku rabotu, sabio sam u dve stranice pisma. Naravno, pitao sam ga zašto „Radio televizija Zagreb“, kad je već toliko zabrinuta za prava nacionalnih manjina ne progovori o pravima koja su uskraćena Srbima u Hrvatskoj, tada još uvek konstitutivnom narodu u Ustavu Hrvatske. Zašto ne obavesti gledaoce svoje televizije da Šiptari na Kosovu, uz političko-teritorijalnu autonomiju, imaju svoj Univerzitet, svoju Akademiju nauka, Albanološki institut, svoju televiziju, desetine radio stanica, dok Srbi u Hrvatskoj od svega toga nemaju ništa.
Bilo je tu puno žuči, pa sam poverovao da će ljudi u njegovom Kabinetu skloniti pismo od očiju direktora.
Mnogo godina kasnije, u jednoj snežnoj beogradskoj noći, uz crno dalmatinsko vino, Veljko Knežević, iza koga je tada već bio mandat ambasadora Srbije u Hrvatskoj (čudne li biografije), rekao mi je da još uvek čuva moje pismo iz februara 1989. godine.
A zbog čega je, sigurno se pitate, radio to što je radio, zajedno sa spomenutim Srbima? Čvrsto verujem da čitaocima „Pečata“ to ne treba objašnjavati. Možda samo da dodam podatak iz biografije Veljka Kneževića koji kaže da je isti početkom osamdesetih godina bio sekretar Komunističke organizacije zagrebačke Opštine Centar, najveće i najuticajnije u glavnom gradu Hrvatske.
Tadašnje antisrpsko histerisanje zagrebačkih medija, potpomognuto splitskim dnevnikom „Slobodnom Dalmacijom“, u to vreme vrlo tiražnim i uticajnim listom, učinilo je 1989. godine više na pobuni Srba u Hrvatskoj nego sva kasnija nastojanja, govori i mitinzi Jovana Raškovića, Milana Babića i ostalih.
Srbi su bili ogorčeni zbog hrvatske podrške Šiptarima upravo iz razloga koje sam naveo u pismu Veljku Kneževiću. Nije tu bila potrebna posebna pamet, reakcija se nametala sama od sebe: „Dajte nama ono što smatrate da pripada kosovskim Šiptarima“, poručivali su Srbi iz Hrvatske vlastodršcima u Zagrebu.
Razume se da su uz tu logičnu, ljudsku reakciju Srbi u Hrvatskoj prema Kosovu imali i dodatni odnos, onaj podsvesni, genetski. Uostalom, zar nije prvi miting Srba u Hrvatskoj, u ime podrške Srbiji i Srbima na Kosovu, organizovan i održan u mestu Kosovo polje kod Knina, u leto 1989. godine?
Dva dana pošto je skupština Kosova proglasila nezavisnost, 19. marta 2008. godine, Hrvatska je donela Akt o priznanju te nazovi države i uskoro uspostavila diplomatske odnose na relaciji Zagreb-Priština. Tadašnji premijer Ivo Sanader izjavio je da je od svih članova Vlade protiv priznanja nezavisnosti Kosova bio jedino Slobodan Uzelac. Član stranke Milorada Pupavca.

ANGAŽMANI HRVATSKIH FIRMI

I sami znate da je Uzelac ostao u Vladi Hrvatske uprkos tom žestokom antisrpskom potezu, kakav je priznanje komadanja Srbije. Bila je to jedinstvena prilika da Pupavac hrvatskim koalicionim partnerima, HDZ-u pre svega, postavi pitanje o teritorijalno-političkoj autonomiji za Srbe u Hrvatskoj, na prostoru gde su predstavljali većinu prema popisu iz 1991. godine. Mogao je da kaže; ako je dobro da Albanci dobiju još jednu nacionalnu državu, ovoga puta na tlu Srbije, zbog čega Srbi u Hrvatskoj, kao svojevremeno konstitutivan narod, ne bi imali teritorijalno-političku autonomiju? Znam da deluje naivno i da Pupovac to nikada neće izgovoriti.
Šta se u međuvremenu događalo na ovim prostorima osetili ste na sopstvenoj koži. I nova hrvatska država, garnitura koja je nasledila Ivicu Račana, sa Tuđmanom na čelu, koristila je i još uvek koristi Kosovo kao oružje kad god se proceni da Srbiji treba otežati položaj, i unutrašnji i međunarodni.
Istina, Tuđman je tu bio nešto oprezniji nego njegov naslednik Mesić, iz razloga što je u Šiptarima, kako su kasnije iznosili njegovi bliski saradnici, video narod „izvan svakog civilizacijskog kruga“ i činio je sve da Hrvatsku odbrani od upliva raznih albanskih mafijaških organizacija.
Mesić je u kampanju za predsedničke izbore 2000. godine, u kojoj je pobedio, krenuo potpomognut šiptarskim kapitalom. Logistiku u tom smislu obezbeđivao mu je izvesni Amir Muharemi koji će kasnije dobiti čelnu poziciju u misiji Hrvatske pri Ujedinjenim nacijama, a pre toga je bio ambasador Hrvatske u Turskoj i Uzbekistanu. Iz UN-a je brzo povučen, posle intervencije Amerike koja je upozorila Zagreb da se radi o klasičnom kriminalcu, čoveku sa jakim uticajem u albanskoj organizaciji za distribuciju i prodaju droge na tlu SAD. Mesiću to nije smetalo da Muharemija potom (prvog aprila 2008. godine) imenuje za šefa svoga Kabineta.
Boraveći na Kosovu, 8. januara 2010. godine, u svojstvu predsednika Hrvatske, Mesić je u tamošnjoj skupštini bez uvijanja priznao ono što su Srbi znali od početka: hrvatsko-šiptarsko savezništvo u razbijanju Jugoslavije.
Predsednica Vlade Hrvatske Jadranka Kosor odlazi 24. avgusta u Prištinu. Iz njenog Kabineta je saopšteno da će se u delegaciji naći i brojni poslovni ljudi, što bi trebalo da rezultira novim angažmanima hrvatskih firmi na Kosovu.
Ne bi me iznenadilo da Kosorova u povratku sleti u Beograd i susretne se sa Borisom Tadićem. Dostojanstvo, državno i lično, u Pionirskom parku odavno ne stanuje.
Za kraj evo jednog pitanja: Zbog čega Srbi iz Hrvatske, bar ovi proterani, njihovi intelektualci ili oni koji su ostali u Hrvatskoj (a ne služe Miloradu Pupavcu) otvoreno ne zahtevaju teritorijalno-političku autonomiju Srba u Hrvatskoj? Od slučaja Kosovo za tako nešto nemaju jači argument. Verujem da je za ovu inicijativu došlo vreme. Kakav god bio ishod.

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top