Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Косор у гнезду шиптарских орлова

Датум објаве: петак, август 19, 2011
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+
Ратко Дмитровић
Ратко Дмитровић

У мору свега што се протеклих година догађало готово да је потопљен и потпуно заборављен један случај, забележен крајем осамдесетих на Косову, који се може означити као почетак страшне хрватске медијске кампање уперене против Србије, а која је за последицу имала прва окупљања Срба у Хрватској

Био је то први велики медијски политичко-пропагандни перформанс на рушевинама Титове Југославије; у фебруару 1989. године, уз слабу идеју, још слабију режију, али са огромним ентузијазмом и логистиком изведен је на простору Косова и Метохије игроказ под називом „Једнонационални отров“.
Ако сте заборавили, да подсетим: Тих дана Шиптари, студенти, ђаци, радници, сељаци, рудари… почели су да падају ничице, као громом погођени, а образложење је било да их Срби трују. Као Срби пуштају гас који плови по ваздуху, њуши живе створове и када дође до неког Шиптара ( а гас је направљен тако да разликује Србе од Шиптара) окоми се на истога и почиње да му ради о глави. Рудари шиптарске националности побегли су у рударско окно „Стари трг“ и отуда испоставили јасне захтеве. Политичке. Све то пратили су хрватски и словеначки медији, а Словенци су, све са председником Кучаном, нашли за сходно да се окупе у Цанкарјевом дому, у Љубљани, и подигну свој глас у одбрану јадних Албанаца које, ето, злочести Срби хоће да потрују.

ОТВОРЕНИ И ПРЉАВИ МЕДИЈСКИ РАТ

У то време био сам у Загребу као дописник „Политике“ и неколико пута долазио на праг физичког сукоба са појединим хрватским колегама. Они су веровали да Србија има гас за тровање на националној основи и покушавали да ме убеде како то посматрам врло субјективно и зато нисам у ситуацији да сагледам истину.
Један од њих, новинар „Вјесника“, Александар Саша Милошевић (представљао се као Хрват) био је посебно упоран у критици Београда и односу према Шиптарима. Али, према том Милошевићу био сам оправдано болећив, могао је да каже и оно што други нису смели; „купио“ ме онога дана када смо – тамо негде средином осамдесетих – на Преображење, дан сеоске славе, отишли у моје родно село (Комоговина на Банији) и обишли „Спомен дом“ подигнут у знак сећања на усташки покољ из Другог светског рата.
Хрвати из села около Петриње, потпомогнути једним бројем усташа из Херцеговине, упали су у рано јутро, на Светог Саву, у Комоговину и убијали, клали и палили док им није досадило. Иза њих је остало 126 лешева, углавном жена, деце и стараца. Саша Милошевић је, и данас пред очима имам ту слику, стајао испред огромне бронзане плоче са урезаним именима и годинама старости побијених Комоговљана и плакао. Као дете.
Осамостаљење Хрватске Милошевић је дочекао међу чланством партије Ивице Рачана и са тог основа касније провео четири године као амбасадор Хрватске у Македонији.
Дакле, Хрватска је тих фебруарских дана 1989. године водила отворени и прљави медијски рат против Србије. Предњачили су „Радио телевизија Загреб“ („РТЗ“, а касније „ХРТ“) и „Вечерњи лист“, у стопу су их пратили „Вјесник“ и недељник „Данас“.
У то време генерални директор ТВ „Загреб“ био је Вељко Кнежевић, а „Дневник“ и уопште информативни програм те куће уређивали су и водили Срби. Готово без изузетка: Анкица Барбир Младиновић, Дренислав Жекић, Градимир Агбаба, Гордана Грбић, Лука Митровић…За време „националног тровања“ на Косову „РТЗ“ је на терену стално имала две ТВ екипе. Једино су они, наравно уз словеначке новинаре, могли да дођу до кога год су хтели, да уђу у окна „Старог трга“. Сећам се да су новинари извештачи били Дамир Матковић и Мирослав Шафер, а овај други био је посебно острашћен. Готово сваки извештај завршавао је шиптарским вапајем: „Хоћемо више слободе, хоћемо више демократије“.

ОПАКА АНТИСРПСКА РАБОТА

Седнем тада и напишем приватно и врло лично писмо Вељку Кнежевићу, мада га никада пре тога нисам чак ни срео. Све што ми је било на души, пре свега чуђење због чега баш он, Србин из Книна, пристаје да у дело спроводи опаку антисрпску работу, сабио сам у две странице писма. Наравно, питао сам га зашто „Радио телевизија Загреб“, кад је већ толико забринута за права националних мањина не проговори о правима која су ускраћена Србима у Хрватској, тада још увек конститутивном народу у Уставу Хрватске. Зашто не обавести гледаоце своје телевизије да Шиптари на Косову, уз политичко-територијалну аутономију, имају свој Универзитет, своју Академију наука, Албанолошки институт, своју телевизију, десетине радио станица, док Срби у Хрватској од свега тога немају ништа.
Било је ту пуно жучи, па сам поверовао да ће људи у његовом Кабинету склонити писмо од очију директора.
Много година касније, у једној снежној београдској ноћи, уз црно далматинско вино, Вељко Кнежевић, иза кога је тада већ био мандат амбасадора Србије у Хрватској (чудне ли биографије), рекао ми је да још увек чува моје писмо из фебруара 1989. године.
А због чега је, сигурно се питате, радио то што је радио, заједно са споменутим Србима? Чврсто верујем да читаоцима „Печата“ то не треба објашњавати. Можда само да додам податак из биографије Вељка Кнежевића који каже да је исти почетком осамдесетих година био секретар Комунистичке организације загребачке Општине Центар, највеће и најутицајније у главном граду Хрватске.
Тадашње антисрпско хистерисање загребачких медија, потпомогнуто сплитским дневником „Слободном Далмацијом“, у то време врло тиражним и утицајним листом, учинило је 1989. године више на побуни Срба у Хрватској него сва каснија настојања, говори и митинзи Јована Рашковића, Милана Бабића и осталих.
Срби су били огорчени због хрватске подршке Шиптарима управо из разлога које сам навео у писму Вељку Кнежевићу. Није ту била потребна посебна памет, реакција се наметала сама од себе: „Дајте нама оно што сматрате да припада косовским Шиптарима“, поручивали су Срби из Хрватске властодршцима у Загребу.
Разуме се да су уз ту логичну, људску реакцију Срби у Хрватској према Косову имали и додатни однос, онај подсвесни, генетски. Уосталом, зар није први митинг Срба у Хрватској, у име подршке Србији и Србима на Косову, организован и одржан у месту Косово поље код Книна, у лето 1989. године?
Два дана пошто је скупштина Косова прогласила независност, 19. марта 2008. године, Хрватска је донела Акт о признању те назови државе и ускоро успоставила дипломатске односе на релацији Загреб-Приштина. Тадашњи премијер Иво Санадер изјавио је да је од свих чланова Владе против признања независности Косова био једино Слободан Узелац. Члан странке Милорада Пупавца.

АНГАЖМАНИ ХРВАТСКИХ ФИРМИ

И сами знате да је Узелац остао у Влади Хрватске упркос том жестоком антисрпском потезу, какав је признање комадања Србије. Била је то јединствена прилика да Пупавац хрватским коалиционим партнерима, ХДЗ-у пре свега, постави питање о територијално-политичкој аутономији за Србе у Хрватској, на простору где су представљали већину према попису из 1991. године. Могао је да каже; ако је добро да Албанци добију још једну националну државу, овога пута на тлу Србије, због чега Срби у Хрватској, као својевремено конститутиван народ, не би имали територијално-политичку аутономију? Знам да делује наивно и да Пуповац то никада неће изговорити.
Шта се у међувремену догађало на овим просторима осетили сте на сопственој кожи. И нова хрватска држава, гарнитура која је наследила Ивицу Рачана, са Туђманом на челу, користила је и још увек користи Косово као оружје кад год се процени да Србији треба отежати положај, и унутрашњи и међународни.
Истина, Туђман је ту био нешто опрезнији него његов наследник Месић, из разлога што је у Шиптарима, како су касније износили његови блиски сарадници, видео народ „изван сваког цивилизацијског круга“ и чинио је све да Хрватску одбрани од уплива разних албанских мафијашких организација.
Месић је у кампању за председничке изборе 2000. године, у којој је победио, кренуо потпомогнут шиптарским капиталом. Логистику у том смислу обезбеђивао му је извесни Амир Мухареми који ће касније добити челну позицију у мисији Хрватске при Уједињеним нацијама, а пре тога је био амбасадор Хрватске у Турској и Узбекистану. Из УН-а је брзо повучен, после интервенције Америке која је упозорила Загреб да се ради о класичном криминалцу, човеку са јаким утицајем у албанској организацији за дистрибуцију и продају дроге на тлу САД. Месићу то није сметало да Мухаремија потом (првог априла 2008. године) именује за шефа свога Кабинета.
Боравећи на Косову, 8. јануара 2010. године, у својству председника Хрватске, Месић је у тамошњој скупштини без увијања признао оно што су Срби знали од почетка: хрватско-шиптарско савезништво у разбијању Југославије.
Председница Владе Хрватске Јадранка Косор одлази 24. августа у Приштину. Из њеног Кабинета је саопштено да ће се у делегацији наћи и бројни пословни људи, што би требало да резултира новим ангажманима хрватских фирми на Косову.
Не би ме изненадило да Косорова у повратку слети у Београд и сусретне се са Борисом Тадићем. Достојанство, државно и лично, у Пионирском парку одавно не станује.
За крај ево једног питања: Због чега Срби из Хрватске, бар ови протерани, њихови интелектуалци или они који су остали у Хрватској (а не служе Милораду Пупавцу) отворено не захтевају територијално-политичку аутономију Срба у Хрватској? Од случаја Косово за тако нешто немају јачи аргумент. Верујем да је за ову иницијативу дошло време. Какав год био исход.

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести: Ратко Дмитровић

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top