Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

„Кључ“ и крмачење

Датум објаве: понедељак, мај 31, 2010
Величина слова: A- A+

Ливаде су покошене па на њима чувамо краве. То су велики простори. Само повремено враћамо краве – онда кад дођу до неких кукуруза који су посађени ту поред ливада. Направили смо “кључ” за љуљање. Нетко је срушио храст па смо ми донијели “наџаке”, окресали једну јаку и подугачку грану храста тако да је имала један краћи и један дужи крак. Пошто смо се попели на један други храст, онај краћи смо, што гурајући, што вукући, заквачили за јак огранак, а онај дужи крак је готово дотицао земљу. Њега смо прикратили, те попријеко чавлом прибили комад дрвета, дуг неких пола метра до метар. Сад окорачимо ногама дужи крак “кључа”, сједнемо на то попријеко прибијено дрво и – љуљачка је у функцији. Само треба подићи ноге од земље, а један или двојица дјечака то заљуљају и стално понављају гурања. И онај који се љуља убрзава и оснажује покрете кључа, тако што ритмички пружа и савија ноге у кољенима. Љуљање је бесплатно, али постоји ред. Нема привилегија – туре су за свакога једнаке. Друга, врло честа игра и забава било је крмачење. За игру је потребно пет учесника, а може се играти и са три играча. У земљи се ископа рупа са четири једнаке стране, дужине тридесетак центиметара. У правцу њезиних углова, на удаљености два-три корака, ископају се рупе величине десет пута десет центиметара. Сви играчи имају штапове једнаке дужине – отприлике метар. Игра почиње кад се одреди који од пет играча нема рупе у коју играч ставља свој штап држећи га за други крај. Посједнике рупе одређује се на сљедећи начин: један од играча обухвати шаком свој штап на доњем крају и подигне га у висину груди. Сад сљедећа четири играча то чине по реду хватајући тај штап изнад шаке првог. Кад су сви ухватили штап, онај први, најдоњи, поново хвата штап, а остали истим редом то чине према врху штапа. То се понавља док се не дође до врха, односно када више нема мјеста да се штап обухвати шаком. Тај играч, који није више могао да обухвати штап, нема право на једну од оне четири рупе. За њега се каже да “шудли”. Игра почиње када сваки заузме своју рупу, а онај што “шудли” стане на удаљеност од главне рупе као и сви остали. Он треба у њу да убаци комад квргавог дрвета, величине до десет центиметара. То квргаво дрво зове се “крмача”, па по њој и цијела игра. То убацивање спречавају остали играчи ударајући тај комад дрвета већ у зраку – на путу за главну рупу. Ако га нитко не погоди, они га штаповима ударају и удаљују од рупе, а онај пети га својим штапом утјерује у рупу. Ако је онај што “шудли” успио да убаци дрвце у главну рупу (или ако га својим штапом успије угурати у главну рупу), тада она четворица морају међусобно да измијењају рупе. Ако у тој измјени у једну од четири рупе стави свој штап “шудлер”, сад даље “шудли” онај који није посједник рупе. Игра може трајати бесконачно, нема много правила и није досадна. Једина сметња тој игри је ливада натопљена са доста кише. Тад се на том малом простору врло брзо направи блато, а тада и власници ливаде приговарају.

Отаве су одавно покошене, жито покошено, шљиве су поодавно покупљене. Почиње печење ракије, а у кукурузима већ има “печењака”. Сви ми, који чувамо стоку, имамо у евиденцији гдје су најбољи први печењаци. Обично по двојица одлазе да донесу нарамке младих кукуруза – печењака. Ложи се ватра облика правоугаоника (не округла, као што је обично ложимо кад желимо да се огријемо). Ватра се додавањем дрва издужује, а кад се издужи онолико да може свима служити да пеку свој кукуруз, тада се у њу стављају дужи комади, обично храстових, сухих, дебљих грана. Оне дају добар, крупан жар. Дрва се стално примећу на ватру, а печење се обавља на жару са стране, коју не покривају додата дрва. Нетко пече дуже, а нетко спорије – да кукуруз најприје пожути, а онда се примиче жару.

Кад се већина зрна на кукурузу мало опржи, зацрни од жара, он је печен. Сад га отресемо од пепела пребацујући га онако врућег из једног у други длан или то чинимо пошто га умотамо у његову зелену комушину. За кукурузе који се брзо пеку кажемо да су печени “надрисак” – нису исушени, воденкасти су и осјећа се окус кукурузног млијека. Кад су печењаци некако слатки, када их има доста или је расположење посебно, такмичимо се тко ће више комада појести. На крају, оглодане шишке печењака се спале, а зелене комушине даду кравама. Дакле, еколошки поступак! И да газда убраних кукуруза не би могао рећи да смо их све баш ми потргали. Постојало је неписано правило да се бере свагдје, али не више пута у истим кукурузима, тако да је то било и за газде прихватљиво (редовни сезонски данак). Најчешће су нам приговарали Мађар Милковић и баба Сока Врањеш.

Кад је било потребно однијети какву обавијест у Барну за партизане, Живко Поповић и ја смо тјерали краве на пашу у шуму. Колегама смо се изговарали или тиме да је у ливади блато, или да је трава слаба ради суше. Ми бисмо кренули или ујутро раније од осталих или касније, кад су они са својим кравама већ одмакли од пута којим пролазимо. Изговори су увијек били по завршеном чину.

 

< Страх код досељених усташких породица                                Садржај                              Жалост у кући Миле Цвикића >

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top