Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала вама који сте били са нама код Шаранове јаме, на Јадовну, у Теслином Смиљану и Медку 30. јуна 2018. Свједочили смо да нисмо заборавили.

Како је Америка извршила економски геноцид над Србијом

Датум објаве: понедељак, април 2, 2018
Објављено у Србија 1999
Величина слова: A- A+

Пише: Мира Канкараш Тркља

Тек 20 година од санкција, Амбасада САД у Београду је позвала српске фирме чија су средства била заробљена у Америци да јој се јаве. Са исплатом оног што је остало почели су крајем прошле године. То је тек део првог чина економског геноцида који над Србијом траје од 1992, каже економиста Зоран Вујовић.

Требало је да прође 18 година па да домаћа научна и стручна јавност укаже да је НАТО агресијом на Србију начињен еколошки геноцид. Ових дана је економиста Зоран Вујовић промовисао термин економски геноцид, коме је, по његовом мишљењу, Србија изложена још од 1992, када су уведене санкције УН. Њихово укидање није, међутим, означило и крај циљаном поробљавању и пљачкању Србије.

На питање Спутњика чиме образлаже тезу о економском геноциду, Вујовић, кога је, док је радио за наше фирме, посао водио од Ирака, преко Индије и Кине, до Кубе,подсећа да је према декларацији УН геноцид делимично или потпуно уништење једне нације. А то смишљено пљачкање и поробљавање је, сматра он, управо водило ка томе.

Када погледамо шта се све дешавало од увођења санкција Србији 1992. године, тај економски геноцид је имао три чина, каже вршилац дужности председника Асоцијације малих и средњих предузећа и предузетника Србије.

Првим он сматра период од увођења санкција, које су довеле до блокаде српских средстава у иностранству и пропадања великих привредних система услед забране увоза и извоза, до НАТО агресије. Само на рачунима Југобанке и Беобанке у Њујорку у моменту доношења санкција било је 450 милиона долара од наших привредних организација. Та средства су замрзнута, на њих, према одлуци, није било камате и требало је да буду враћена једнога дана. Американци су, додаје он, одмах направили фирму која ће да брине о тим парама.

А бринули су тако што су их „окретали“ и банкари су израчунали да су за 25 година са минималном каматом на 450 милиона долара зарадили две милијарде долара.

Средства су, каже Вујовић, почели да враћају тек крајем прошле године. На питање зашто се толико чекало када су санкције УН укинуте 1996. године, а оне америчке 2001, он каже да је све смишљено тако да у ствари и не буду враћене.

Чекало се да, према очекивањима, банкротира или промени власника највећи број фирми и да се онемогући цео поступак. Уз то, наше највеће банке су одмах после 2000. гурнуте у стечај како би цео банкарски систем, а он је крвоток функционисања једне земље, био уступљен страним банкама.

Тек октобра 2012. године америчка амбасада у Београду је објавила оглас у коме је позвала све српске фирме које су имале средства на рачунима две банке у Њујорку. Малобројне, попут Енергопројекта и Прогреса, имале су све ваљане папире и јавиле су се на тај оглас. Примера ради, Прогрес је имао главницу шест милиона долара, они су вратили два, јер остало је поједено у Америци.

Због забране извоза и увоза су, наставља саговорник Спутњика, сви наши велики системи, који су запошљавали стотине хиљада радника, попут Железаре у Смедереву, РТБ Бор, Прве искре у Баричу, Азотаре у Панчеву, Петрохемије, један за другим почели да пропадају.

На листама забрањених, односно блокираних, само у САД била су имена 574 фирме и 76 појединаца.

Србија је, како каже саговорник Спутњика, практично била у затвору.

НАТО агресија на Србију 1999. као други чин економског геноцида је, истиче Вујовић, донела разарања која су пре свега однела људске животе, а потом и уништила инфраструктуру и привредне објекте. То је, како истиче, урађено са идејом поробљавања.

„Када разориш једну земљу, она да би прехранила свој народ мора да се задужује, мора да порушено поново подигне. Ми економисти смо дошли до података да су директни и индиректни трошкови око 100 милијарди долара. Када то изразимо у године, враћени смо 36 до 40 година уназад“, истиче први човек Асоцијације малих и средњих предузећа.

Он, уз то указује и на штету која је немерљива, а која ће још годинама долазити на наплату због трошкова лечења нашег становништва које све више обољева од најтежих болести изазваних уништењем хемијских постројења и коришћењем муниције са осиромашеним уранијумом.

Пошто последњих година интензивно сарађује са Кубанцима који су познати по вакцини против карцинома плућа, указује да смо пре 10 година имали 3.500 оболелих годишње, а прошле године близу 7.000.

Трећим чином економског геноцида Вујовић сматра оно што је урадила власт која је дошла након октобарских промена 2000. године.

„Ти који су нас бомбардовали добили су најквалитетније српске компаније које нису бомбардовали — дуванску индустрију, цементаре, пиваре… Све високоакумулативне гране које су управо отишле њима у руке. Ту такође треба имати у виду и отимање Косова и Метохије са свим његовим природним богатствима, рудом, телекомуникацијама. Све што им је било интересантно опет се нашло у њиховим рукама“, каже овај економиста.

Вујовић сматра да је ДОС-ова власт донела неколико катастрофалних одлука под притиском Запада.

„Србија је све време санкција имала уговор са Руском Федерацијом за гас који нам је несметано испоручиван. Ми смо плаћали једну трећину у роби, храни, фармацеутским производима, одећи, обући. Другу трећину смо плаћали грађевинским радовима, а трећа трећина плаћала се у ефективи, односно новцу. Званичници ДОС-а одлазе у Москву и на чуђење Руса траже да се тај уговор који је радио београдски Прогрес раскине“, наводи саговорник Спутњика и подсећа да су Јумко, Симпо, Коштана… између 150 и 200 милиона долара сваке године извозили у Русију, на чему је у тим нашим фирмама радило десетине хиљада радника.

Ти људи су, каже он, по раскидању уговора аутоматски остали без посла, фирме су банкротирале, а што је најгоре – остали смо без повољног гасног аранжмана. По том повлашћеном аранжману, његова цена била је 104 долара за хиљаду кубика гаса, а по новом који су склопили 168 долара, и то у потпуности плаћањем у новцу.

Немерљива је, каже, штета коју су нанели, као и у случају укидања закона о својинској трансформацији из 1997. године који је нашим фирмама омогућио претварање у акционарска друштва. То су поједине фирме попут Хемофарма и Дијаманта учиниле и тиме онемогућиле да касније буду плен пљачкашких приватизација.

Укидањем тог закона је, каже, почела распродаја српских фирми, па су, примера ради Французи после укидања санкција УН 1996. године били заинтересовани за беочинску цементару и тада су нудили око 60 милиона евра. Међутим, касније после 2000. су све три српске цементаре продате за педесетак милиона евра. А цементаре су, подсећа Вујовић, високоакумулативне као и пиваре, дуванска индустрија, фармација, које су продате као и цементаре.

У научном раду „Економске реформе у Југославији – једно виђење споља“, Ђерђ Симон Млађи 2003. године пише да је, према проценама, између 1992. и 1999. године СРЈ услед санкција изгубила око 95 милијарди долара. Додатно је НАТО бомбардовање 1999. нанело само привреди додатну штету од 30 милијарди долара. То је довело до тога да је на почетку привредне реформе, крајем 2000. године, 35 одсто српског становништва живело испод црте сиромаштва и још 35 одсто „на њој“.

Све је, по оцени Вујовића, био смишљен сценарио пљачке и поробљавања. Пример Кине нам најбоље говори шта значи економска моћ, без које нема сваке друге, па ни војне.

„Са тако поражавајућим подацима, уз учешће домаћих извођача радова, уз тако огромне трошкове, врло је тешко вратити се на прави пут“, каже Вујовић, уз оцену да је охрабрујуће да су Кинези на свом новом Путу свиле определили шест милијарди долара за оживљавање српске привреде.

Оно што је најважније је да то раде без иједне политичке уцене, истиче овај економиста који је, како напомиње, игром случаја био учесник преговора са Кинезима од 1995. до 1999. године.

Тада смо добили 600 милиона долара кредита од Кинеза, 250 милиона долара у нафти и дериватима, 100 милиона долара је дато да стабилизујемо динар, а остатак је био за пројекте за железару у Смедереву, Азотару и Петрохемију у Панчеву. Све без иједне политичке уцене, наводи Вујовић.

„Погледајте шта ради Запад. Иза сваког кредита који дају стоји политичка уцена – од такозване сарадње са Хашким трибуналом, приватизације, до одрицања од Косова и Метохије. Хвала богу, има других држава које расту, Кина, Русија, Индија, других моћних земаља које хоће са нама да сарађују и помажу без уцена, којима треба да се окренемо“, закључио је Вујовић.

Извор: ИН4С

Везане вијести:

Пуковник Оровић: За 78 дана агресије НАТО нам је уништио један тенк

Сећање на време змија и моралних богаља




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top