Sećanje na vreme zmija i moralnih bogalja

Datum objave: petak, mart 30, 2018
Objavljeno u Srbija 1999
Veličina slova: A- A+

DOBRICA ĆOSIĆ O NATO BOMBARDOVANjU SRBIJE

Strategija Zapada bila je da se Srbija ocrni kao društvo, država i narod. Sva raspoloživa sredstva pritiska je moćni Zapad upotrebio: ekonomske i društvene sankcije, politička izolacija, materijalno siromašenje, medijska satanizacija Srba, stalna optuživanja za odsustvo demokratskog poretka, za navodno ugnjetavanja albanske manjine na Kosovu i Metohiji, potom i NATO bombardovanje, sud u Hagu… Bilo je pitanje samo do koje granice srpski narod može da izdrži taj strahoviti pritisak na svoje postojanje

Piše Zoran Avramović

To što su srpski narod i građani Srbije bombardovani 1999. godine deo je  zapadne politike prema našoj državi. Šta je bio cilj Zapada i Amerike u politici prema Srbima i SR Jugoslaviji? Prema svim ostvarenim političkim akcijama Zapada pre i posle 1999. godine, jasno je da je osnovni cilj politike vlada EU i Amerike da teritorijalno izmesti srpski narod iz Hrvatske, da Srbi po svaku cenu ostanu u BiH, da izmesti srpski narod iz Kosova i Metohije, i da ga preda Albancima, da vojnopolitički oslabi srpsku državu, da društveni poredak upodobi zapadnim modelima. Pažljiva analiza njihove ideologije i praktične politike u odnosu prema Srbima, pokazuje da se bez prekida cepka srpsko nacionalno biće i prostor na kome on živi, kao i da se neprestano urušavaju društveni uslovi kolektivnog i pojedinačnog života. Da bi ostvario taj cilj, Zapad je koristio sva sredstva protiv „režima“ u Srbiji ne bi li ga pridobio za svoj koncept rešavanja balkanskog problema.

ADRESIRANjE ODGOVORNOSTI

Strategija Zapada bila je da se Srbija ocrni kao društvo, država i narod. Sva raspoloživa sredstva pritiska je moćni Zapad upotrebio: ekonomske i društvene sankcije, politička izolacija, materijalno siromašenje, medijska satanizacija Srba, stalna optuživanja za odsustvo demokratskog poretka, za navodno ugnjetavanja albanske manjine na Kosovu i Metohiji, NATO bombardovanje, sud u Hagu… Bilo je pitanje samo do koje granice srpski narod može da izdrži taj strahoviti pritisak na svoje postojanje.

Vratimo se na početno pitanje: kakva je politička priroda NATO država i vlada? Nema jednoznačnog i preciznog odgovora. Mi živimo u svetu u kome se gube konzistentne politike. (Treba samo videti koje su sve partije podržavale u tim državama bombardovanje Srba.) Ima dobrih argumenata da se o političkom poretku Zapada izriču ne globalne ocene već samo u odnosu na njegova konkretna, pojedinačna ponašanja ili prema načinu na koji rešava neki značajan problem. Sa tog stanovišta, zapadne demokratije su 1999. godine bile u koloseku demokratije (prema Češkoj, na primer), ali totalitarne (prema Srbiji), dok se u unutrašnjoj politici mešaju komunisti i konzervativci, desnica i levica, liberali i socijalisti tako da se uskoro neće raspoznavati političke ideologije. Drugim rečima, Srbi su imali argumente da ove sisteme vladavine imenuju kao totalitarne, dok drugi narodi i države u Evropi nisu mogli tako da misle. Ako izostavimo ove praktične razlike u višeslojnom delovanju zapadnih demokratija, nećemo moći da nađemo ime za, dosad u istoriji nezabeleženo, bombardovanje jedne države. A zašto je došlo do moralnog bankrotstva zapadnih demokratija, zašto ta politika gubi svoj identitet i zašto je pao kvalitet političara, činjenice su povodom kojih tek treba tragati za odgovorom.

Oni koji ozbiljno misle o političkim stvarima dobro znaju da nijedan događaj nije „pa s neba“, nijedna državna odluka nije donesena bez duže ili kraće pripreme. A pogotovo agresija na drugu suverenu državu. Neki domaći i inostrani analitičari, trude se da bombarderski napad na SRJ (Srbiju i Crnu Goru) objasne izolovano od politike koja je dovela do odluke da se 1999. godine napadne Srbija, da ovu agresiju odvoje od posledica koje je proizvela i da tako bez početka i nastavka, zamagle ceo istorijski događaj sa izbegavanjem pitanja odgovornosti NATO-a i okrivljavanjem tadašnje državne vlasti u Srbiji. Ali ova politička magla se lako razvejava. Ima više materijalnih dokaza za adresiranje odgovornosti za ovu tragediju koja je zadesila Srbiju.

Dobrica Ćosić u svojim zapisima (Vreme zmija ili Mali svetski rat protiv Srbije) iz 1999. godine, kao i u Ličnoj istoriji jednog doba (sveska 4) svedoči o činjenici da je NATO napad na Srbiju planiran davno pre 1999 godine. Evo samo nekoliko činjenica.

Ginter Krobog, pomoćnik nemačkog šefa diplomatije Klausa Kinkela, dolazi u tajnu posetu Ćosiću sa porukom, odnosno „ultimativnim zahtevom da se Kosovu da specijalni status i ispunjenje albanskih zahteva u domenu ljudskih prava“ (LIJD, 15. 11. 1992). Nešto slično je tražio i francuski šef diplomatije Rolan Dima. Uprkos svim političkim i nacionalnim činjenicama.

Kosovo!“ (LIJD, 3. mart 1993).
Kosovo!“ (LIJD, 3. mart 1993).

Ćosić zapisuje da je 1993. godine Bil Klinton poslao preteće pismo Slobodanu Miloševiću u kome kaže: „U slučaju sukoba na Kosovu koji bi bio izazvan sa srpske strane SAD će biti spremne da pošalju vojne snage na Kosovo i u Srbiju“. Ćosić komentariše: Čudovišna i zaista američka ideja. Sila, novac, neznanje. Amerika je spremna da ratuje protiv Srbije zbog njene „agresije na Kosovo!“ (LIJD, 3. mart 1993).

Grupa američkih kongresmena na čelu sa Eliotom Ingelom boravila je na Kosovu 13. 4. 1993. godine i obećala liderima albanskih partija pomoć SAD u ostvarivanju ciljeva „Republike Kosova“.

Iz vremena njegove predsedničke dužnosti, jedan razgovor u Ženevi sa Sajrusom Vensom i lordom Dejvidom Ovenom  je posebno politički zanimljiv. Oni su posrednici u razgovorima o zaustavljanju rata u BiH, pregovara se sa zaraćenim stranama, pritisci su veliki. Usred tih razgovora Oven i Vens pozivaju Ćosića na večeru koja započinje njihovim zahtevom da im Ćosić saopšti svoje stavove o Kosovu i srpsko-albanskim odnosima! Obojica saopštavaju Ćosiću da EU i Amerika nisu spremne za podelu Kosova, a Ćosiću predlažu da ćuti pet godina o podeli Kosova (LIJD, 5. 1. 1993). Dakle, već u to vreme mogla se naslutiti zapadna skrivena misao o politici prema KiM, zapravo priprema 1999. godine: 1) pismo Kinkela, 2) Klintona, 3) ispitivanje stavova o Kosovu usred rata u BiH, 4) dolazak američkih kongresmena na KiM. A gde su tek druga upozorenja i nagoveštaji operacije Račak i NATO agresije?

Ove pretnje i zahtevi upućeni Srbiji događaju se 1992. i 1993. godine. Daleko je 1999. godina. Međutim, NATO uvežbava svoje projektile na Srbima „preko Drine“. NATO je pripremu za Kosovo odradio u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini. Izvedena su tri napada na srpske položaje. Prve bombe NATO je bacio na Srbe 11. 4. 1994. u BiH. Bilo je to u okolini Goražda. Drugi put NATO bombarduje Srbe u Hrvatskoj 21. 11. 1994. godine, tačnije 41 letelicom gađaju aerodrom Udbine i radarski sistem na Petrovoj gori. Treći put NATO bombe padaju na Pale, 25. 5. 1995. godine.

Posle četvorogodišnje pauze i odmora NATO kreće u planirano trodnevno bombardovanje Srbije (SRJ), a ispalo je neplanirano dvoipomesečno bombardovanje svakodnevno (i nekoliko dana Crne Gore). Istorijska godina za srpski narod, posebno Republiku Srbiju, 1999. sabijena je u jednu knjigu Dobrice Ćosića „Vreme zmija“. Zašto „Vreme zmija“? U vreme kada je NATO zasipao bombama Srbiju iz zemlje su izlazile zmije. Od 24. marta do 10. juna 1999. godine, dan i noć.

Odmah pošto su pale prve bombe, Ćosić objavljuje tekst „Opstanak nas primorava na najteži patriotizam“ („Nedeljni telegraf“, 31. 3. 1999) u kome napad NATO armade definiše kao genocidni rat iz koga će „kao politički i moralni bogalji izaći agresori“.

Ćosić beleži svaki dan bombardovanja. Inventariše rušenje i ubijanje u gradovima širom Srbije. Opisuje natovski palež i smrt, ali i snalaženje svoje i drugih porodica. Na ulicama ljudi se ponašaju solidarno, pomažu drugima ako mogu, briga za materijalne potrebe je razumljiva, a povezanost lične, porodične i nacionalne sudbine je očigledna. Strah od bombi je razumljiv. Traže se zakloni i sve je u znaku borbe za opstanak.

Nije ova knjiga samo dnevnik NATO bombardovanja. Ćosić politički misli o ovom događaju, opisuje svoje političke razgovore sa ljudima iz inostranstva, našim intelektualcima, odgovora na pitanja stranih novinara, piše za nekoliko evropskih listova o Kosovu i Srbiji.

Dobrica Ćosić

FAŠISTIČKI I ETNORASISTIČKI ČIN

Ćosić je bez trunke kolebanja u stavu: NATO agresija na Srbiju je jedan anticivilizacijski, totalitarni, fašistički, etnorasistički čin 19 država EU i Amerike. „Satanizaciju Srba Zapad priprema čitavu deceniju“. To je „totalni rat protiv Srbije“. Američki i evropski demokratizam širi licemerje, služi se organizovanim laganjem, i završava se u nihilizmu.

Fašističke i nacističke vođe su izražavale bes i žestinu prema onima koje su uništavali. A šefovi NATO država su racionalni, „mirni, čak osmehnuti“.

Zašto se Zapad i SAD odlučuju da bombarduju Srbiju? Zato da bi se sprečila „humanitarna katastrofa“ i „etničko čišćenje Albanaca na Kosovu“. Da bi se tobože zaštitila albanska nacionalna manjina? Ne. Radi se o tome da se otme silom jedan deo teritorije Republike Srbije i da se Srbi kao narod demonizuju i varvarizuju. A da se faktički zaštiti oružana pobuna Albanaca na KiM.

Ćosić najoštrijim rečima kritikuje NATO agresiju na Srbiju, ali nije štedeo ni vlast Slobodana Miloševića, kao i delovanje opozicije (Šešelja i Draškovića).

Istovremeno on kritikuje beogradske intelektualce koji pod pokroviteljstvom Amerike i EU štite Albance kao što su štitili Hrvate, muslimane i povezuje takvo ponašanje sa zaradom, kukavičlukom i odsustvom osnovne nacionalne solidarnosti.

Na pitanje šta se događa ovog proleća sa Srbijom, on tačno konstatuje da su se značenja ustaljenih pojmova temeljno promenila: „Rat nije rat; suverena država više nije suverena; ultimatum nije ultimatum već sporazum; okupacija nije okupacija nego čuvanje mira… A za novim rečima i pojmovima nastupa i nova realnost“ (4. 6. 1999).

HEROJSTVO SRBA Kako vreme odmiče, herojstvo Srba raste. Malo koji narod bi pružio otpor NATO sili! I nije srpska vojska izgubila rat. Milošević je morao da pristane na povlačenje vojske i policije sa KiM tek pošto je NATO počeo da uništava električnu energiju. Agresija je okončana političkim sporazumom i Rezolucijom UN 1244. A zar je Srbija odgovorna što ostali delovi sporazuma nisu ispoštovani (1000 vojnika na granicama, povratak raseljenih…).

NATO agresija na Srbiju je veliki istorijsko-politički događaj za Evropu, svet i Srbe. Ostaje činjenica da će za srpsku nacionalnu svest ovaj događaj biti pamćen kao Kosovski boj. Tako nešto narod pamti i nema sile da se to spreči, pogotovo ne frazom „okrenimo se budućnosti“. NATO je upisan u srpsku istoriju kao saveznik neprijateljskih snaga u razbijanju srpske države i otimanja KiM.

Istorija je „proizvela“ novu činjenicu: Albanci na Kosovu i Metohiji protivustavno su proglasili nezavisnost 17. februara 2008. a neke države (pretežno iz Evropske unije i SAD) priznale su srpsku pokrajinu kao nezavisnu državu. Ta vojna i pravna agresija prema Republici Srbiji nije imala nikakvog osnova u međunarodnom pravu već u političkoj volji zapadnog dela „međunarodne zajednice“. Stvoreno je jedno anomično stanje sa dalekosežnim posledicama. A počelo je ovo zmijsko klupko da se odmotava u vreme SR Jugoslavije.

STRATEŠKI PUT

Međutim, Kosovo i Metohija će još dugi niz godina i decenija biti nerešeno pitanje za sve one koji hoće da ga otmu iz ustavnopravnog sastava Republike Srbije. U takvim okolnostima Srbija i srpski narod trebalo bi da se pripreme na delovanje dugog trajanja. Iskustvo je pokazalo da samo čvrst stav u odbrani sopstvenih nacionalnih interesa može da prinudi inostrane osvajače KiM da promene svoju politiku prema ovoj pokrajini. To znači da sve ključne ustanove i organizacije države, crkve, medija, obrazovanja i patriotskih intelektualaca moraju da računaju na mudru borbu za Kosovo i Metohiju na dužu stazu. Za pravni status KiM i povratak stanovništva proteranog sa KiM. Strateški put delovanja Srbije u odbrani KiM treba da se koncentriše na ispravljanje kolosalne nepravde i bezakonja država i vlada koje su učestvovale u bombardovanju. One bi najbolje učinile da u skladu sa idejom međudržavne pravičnosti koriguju svoju politiku prema Srbiji i da ostave Srbe i kosovske Albance da nalaze stabilni dogovor o svojim kolektivnim interesima. Zašto bi Srbija pristala da popravlja ruševine državne zgrade kada to treba da učini rušitelj? A to je osnovni razlog da se na organizovan način angažuju svi oni javni delatnici koji mogu da pomognu u borbi za pravdu Srbije u čijem je središtu Kosovo i Metohija.

Autor: Zoran Avramović

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti:

Dobrica Ćosić: Srbi u zupčanicima Velikog mehanizma …

Suočavanjem sa istinom do pomirenja


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top