Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

И Ковин имао свог Шиндлера

Датум објаве: понедељак, јун 19, 2017
Величина слова: A- A+

О Божићу, пре 75 година Еуген Паул, ковински Немац, смрти је спасао сто суграђана, Срба, пише у тексту објављеном на сајту подунавље.инфо. Својом главом је гарантовао за њихове, да их не стрељају његови сународници. Окупација је у Ковину била ушла у другу годину, а у прву зиму. Немачка војска је била смештена у две школе, због чега је претходна школска година окончана у Светосавском дому.

Угледан и племенит: Фотографија Еугена Паула
Угледан и племенит: Фотографија Еугена Паула Фото: Printscreen/dw.com

„Швабе су уочи Божића приредиле грожђе-бал, игранку. Један од њих се загледао у неку младу Српкињу, није одустајао, на крају је она пристала да с њим изађе“, сећа се догађаја из јануара 1942. Александар Паул, тада деветогодишњак, син Еугенов.

Прича овде има мутан детаљ; савременици су касније говорили да су њих двоје, немачки војник и српска девојка, били у вези, а сам Александар каже да ју је овај силовао. Како било, брат девојчин је решио да ту срамоту опере крвљу. Сачекао је немачког војника и у дворишту католичке цркве га заклао, пише podunavlje.info.

Иницијатива локалних новина

Кућа Паулових је заједно са млином после рата национализована, баш као и остала имања, 45 хектара земље, салаш са три ланца, три аутомобила, камиони, пољопривредне и прикључне машине… Мада је у три наврата у последњих десетак година локални лист „Мој Ковин“ покретао иницијативу да Еуген Паул добије улицу у овом јужнобанатском месту, нити једна од власти, а за то време је их овде више промењено, није имала слуха за тако што.

„Чим је то јављено у Београд, СС је тражио да се покупи сто Срба, да се поступи по наредби“, прича Александар, а наредба је она – за једног убијеног Немца сто Срба.

Одмах су почели да купе и то баш у улици у којој су Паулови живели, где им је био и млин. Јер, Паулови су и пре рата били газде, њихов млин, један од најсавременијих у том крају, запошљавао је многе Србе. И улица у којој је био млин звала се Српска.

„Око два ноћу, неко лупа на капију. Дошао пуковник Фон Смекал. Он, мој отац и стриц, затворили се у ону другу кућу и никако нису излазили. У неко доба ме мајка послала да видим, јер они су већали до сванућа“, сећа се осамдесетчетворогодишњак.

Тео фон Смекал је био Аустријанац, управник болнице, али и командант града, а Еуген Паул, у Ковину знан и као Јени, и његов брат су били најугледнији тамошњи Немци. Зато је и дошао да се с њима посаветује шта им је чинити. Као лекар, ипак хуманиста, ни он није био рад да се спроведе оваква одмазда, да окрвави руке невинима, али није имао решења. Нашли су га тако што му је Еуген гарантовао да су све то његови радници, мада је међу тих сто на брзину покупљених Срба у ствари било сам њих шест који су радили у млину.

„Гарантујем за њих својом главом“, био је убедљив Еуген, тражећи да их пусте.

И би тако. Уместо да их одведу на фудбалско игралиште, где их је већ чекао стрељачки вод, Срби су, из свиларе, у којој је био импровизован логор, пуштени кућама. У истој тој свилари, две и по године касније, када је ослобођен Ковин, поново је био логор. Овога пута партизански, за Немце. У њему Еуген-Јени Паул, његов брат, чак је и тада једанаестогодишњи Александар био затворен.

Случај је хтео да један од стражара буде из њихове улице, оне у којој су купили Србе за стрељање, и када је препознао Јенија проширио је глас. Ковинци су намах дошли до старешине логора, да покушају да му објасне кога су затворили. Остала је прича да је овај, пошто му је речено да је Паул спасао сто Срба сигурне смрти, казао: „Па добро, ако је тако, нек’ тих 100 скупе по 100 потписа, са хиљаду који гарантују за њега ја га пуштам“.

Ковинци су током ноћи прикупили тражене потписе и командант је одржао обећање, Паулови су пуштени.

Умро у дубокој старости

Еуген је након рата извесно време радио у свом млину. То му је уосталом била и струка, био је машински инжењер, са дипломом факултета у Дрездену, специјализација млинарство. Када је 1966. опрема из млина пресељена у Иванград, укључујући и машине које је 1939. као најсавременије Јени купио у Немачкој, млин се недуго затим угасио. Данас је рушевина. Еуген је потом био и рачуновођа у ковинском трговинском предузећу, када је и оно пропало, радио је у пореској управи, одатле је и у пензију отишао. Умро је у дубокој старости 1987. О догађајима из рата ретко је говорио.

Извор: Вести онлине

Везане вијести:

Ово је најпотреснија ратна прича, о партизанском дечаку који је херојски ћутао!

И непријатељи дошли на сахрану: Чин храбрости наших војника незабележен у историји

Одмазде окупатора




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top