Grko-katolici ili istorijska greška

Datum objave: petak, januar 20, 2012
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+
Ratko Dmitrović
Ratko Dmitrović

Hrvatski „povjesničari“ ih zovu „Uskocima“, što može da se čita kao ime naroda, ali nikako kao Srbi, jer ko će od današnjih Hrvata priznati da su mu deda ili pradeda bili Srbi

Sada već davnih godina u Zagrebu je izlazio omladinski list, zvao se „Polet“, koji je u svojoj najsjajnijoj fazi imao prodajni tiraž o kojem danas mogu da sanjaju i najveći dnevni listovi na prostoru bivše Jugoslavije. U koncepcijskom, sadržajnom, autorskom, grafičkom, smislu „Polet“ je bio daleko ispred svog vremena, bio je preteča onoga što će se početkom devedesetih godina dogoditi u produkciji hrvatskih pisanih medija.

Nedeljnik Globus, pokrenut u Zagrebu 1991. godine bio je na neki način oživljavanje ideje „Poleta“. Uostalom, ljudi koji su osmislili i pokrenuli „Globus“ radili su zajedno u „Poletu“. Među njima i Ninoslav – Nino Pavić. Nekada je bio glavni urednik „Poleta“, a danas je vlasnik „Globusa“, jedan od najbogatijih Hrvata, vlasnik skoro 70 odsto štampanih medija Hrvatske.

Među boljim novinarima iz dvorišta Nine Pavića bila je Jasna Babić; skrušeno čeljade, neudata, do bola posvećena profesiji koja je danas u Hrvatskoj, kao i u Srbiji, svedena na mučno i otužno ispunjavanje zahteva osmišljenih iza tapiciranih vrata vodećih tajkuna. Čast i slava izuzecima, kojih nema dovoljno ni za prste jedne ruke.

Jasna je bila jedan od najboljih novinara „Globusa“ sve dok Pavić taj list nije podveo pod interese određenih političkih i finansijskih grupa u Hrvatskoj što Babićeva, onakva kakva je, nije mogla da trpi. Danas preživljava pišući za jedan hrvatski portal.

E, na tom portalu, baveći se situacijom u kojoj se našao njen bivši kolega i poslodavac Nino Pavić, Jasna Babić otkriva da je dotični u rekordno kratkom roku dospeo u tešku poslovnu situaciju (privatno je i dalje ekstremno bogat) da su mu svi mediji, uključujući „Globus“ i „Jutarnji list“, ili u poslovnom minusu ili na ivici sloma i tu iznosi uverenje da je Pavić već poražen od strane nemačke izdavačke kuće Štirija u čijem je vlasništvu zagrebački „Večernji list“.

I sada, pazite! Jasna kaže: „Iza Štirije stoji organizacija koja se pukim slučajem zove Katolička crkva, dok je iza Pavića jedna mala grkokatolička varijanta, s njegovog rodnog Žumberka“. Kraj citata.

Šta je sad to? Puko naklapanje, otkrivanje uticaja iz senke, mala osveta ojađene novinarke…? Otkud Katolička crkva u toj priča kad ona (crkva u Hrvata ) ima svoje glasilo, zove se „Glas koncila“? I na kraju, kakve veze sa ovim imaju grkokatolici i šta je to Žumberak?

Iskreno, ne znam da li je Jasna Babić gornjom formulacijom htela nešto da objasni ili da se ubacivanjem u priču grkokatolika osveti Paviću. Ako je ovo drugo u pitanju, Babićka je hrvatskoj javnosti htela da kaže: Nino Pavić je Srbin, ne nasedajte na njegovo hrvatstvo, eno vam Žumberka.

Ko su grkokatolici i šta je Žumberak? Grkokatolici su neka vrsta religijske nedonoščadi. Iz pravoslavlja su krenuli prema Vatikanu i ostali na pola puta. Nazad nisu hteli, niti bi ih njihova bivša pravoslavna zajednica prihvatila. Grkokatolici priznaju papu ali su zadržali sve obredne razlike u odnosu na katoličanstvo; kvasni hleb je sastavni deo njihove liturgije, vernici se pričešćuju pod oba vida, grkokatolički vernici nose bradu, žene se, imaju porodice, a njihove crkve gotovo da se ni po čemu ne razlikuju od pravoslavnih, uključujući ikonostas i ostalu unutrašnjost crkve.

Grkokatolici su posledica nastojanja Katoličke crkve da metodom „unijaćenja“ stavi pod kontrolu pravoslavne crkve; od Grčke, preko Srbije, Bugarske, Rumunije sve gore do Rusije, uključujući male pravoslavne zajednice u zemljama sa katoličkom većinom. Taj proces je u globalu odavno završen i danas imamo grkokatoličke crkve sa dva tornja, tzv. roge, kao neme svedoke tog vremena, i imamo male verske zajednice grkokatolika koje se tope, nestaju, ali ih ima. Unija je najbolje rezultate zabeležila na prostoru Ukrajine.

Žumberak je naziv za pitomo, blago šumovito gorje udaljeno od Zagreba (na zapad) oko 60 kilometara, koje se naslanja na današnju granicu između Hrvatske i Slovenije. Sa druge strane granice, u Sloveniji, taj nastavak se zove Bela krajina. Izađete li na sajt opštine Žumberak ili na neki portal hrvatskih ljubitelja Žumberka saznaćete sve osim onog najvažnijeg – ko su Žumberčani i kakvo im je poreklo.

U odrednicama „naseljavanje Žumberka“ i „stanovništvo“ naći ćete nove dokaze da je službena i neslužbena hrvatska istorija sazdana na falsifikatima i prećutkivanju. Tamo stoji da je nakon uspešnog prodora turske vojske prema Beču (Turci su jednom linijom napredovali i preko Žumberka ostavljajući iza sebe pustoš) i posle neuspešne prve opsade tog grada 1529. godine kralj Ferdinand doneo odluku o naseljavanju pustog Žumberka. Tom odlukom, tvrde hrvatski „povjesničari“, doseljeno je najpre iz Senja i okoline a potom i sa prostora Like skoro 10.000 Uskoka.

I tu se hrvatska istoriografija uglavnom zaustavlja. Nema objašnjenja ko su „Uskoci“, kom narodu pripadaju, da li je to neki poseban narod, koju veru ispovedaju, kom bogu se mole… Ništa, samo „Uskoci“. Zašto? Zato što se iza pojma uskoci kriju Srbi. A ko će od današnjih Hrvata priznati da su mu deda ili pradeda bili Srbi.

Istorijski zapisi, koji se i danas čuvaju u Beču, sadrže istinu o uskocima i vremenu kada su oni doseljavani na Žumberak. Tu piše da su posle navedenog turskog prodora u Beču doneli odluku da se na toj liniji, kao bolja i čvršća odbrana od mogućih novih napada osmanlija, nasele ljudi skloni oružju i borbi. Izbor je pao na Srbe u Senju i okolini i Srbe sa prostora Glamoča, Srba i Unca.

Radilo se o pravoslavcima iz Stare Hercegovine, Srbije i Bosne koji su u te krajeve došli povlačeći se pred Turcima, često i pod stalnom borbom. To je jedna teorija o Srbima na tim prostorima u to vreme.

Druga teorija kaže da su Srbi tamo bili starosedeoci, a kao jedan od dokaza ukazuju na starost srpskih manastira Krka, Krupa i Dragović, podignutih u 14. veku, mnogo pre nego što su Turci prodrli dublje na Balkan i u srpske zemlje. Za one koji nemaju običaj da upoređuju događaje i datume reći ću da je, na primer, manastir Krupa podignut 70 godina pre Boja na Kosovu, a Manastir Krka 50 godina pre tog velikog sudara srpske i turske vojske.

Oba ova manastira udaljena su od Kosova više od 1.000 kilometara. Šta su Srbi stotinak godina pre Kosovske bitke radili na obali gornjeg Jadrana, u Dalmaciji, Lici…? Interesantno pitanje za hrvatske povjesničare i za one Srbe koji nemaju pojma o istoriji naroda od kojeg potiču.

Dakle, Srbi pristaju da nasele Žumberak i da se u slučaju potreba o sopstvenom trošku odazovu ratnom pozivu bečkog dvora. Za uzvrat dobijaju zemlju u vlasništvo i slobodu da u narednih 20 godina ne plaćaju porez. Bio je to prvi korak u stvaranju Vojne krajine na prostoru austrijske carevine. Danas su ti prostori u granicama Hrvatske.

Jedan delić nalazi se u spomenutoj Beloj Krajini, u Sloveniji, nastavku Žumberačke gore, tačnije na prostoru Černomelja i Metlike. Černomelj je jedina opština u Sloveniji u kojoj i danas možemo naći Srbe starosedeoce, iz 16. veka, a raspoređeni su u selima Milići, Marindol, Adlešići, Bojanci, Paunovići. Među njihovim potomcima je i poznati slovenački glumac Radko Polič.

Samo nekoliko godina nakon prvog doseljavanja Srba na Žumberak Katolička crkva, u sadejstvu sa bečkim dvorom, pokreće najpre perfidne pa otvorene i na kraju vrlo brutalne akcije protiv pravoslavlja. Srbi Žumberka pružaju veliki otpor pokatoličavanju, imali su čak 17 pravoslavnih sveštenika, ali njihov protivnik bio je suviše moćan.

Krajem 16. veka, 1596. godine, Vatikan osniva tzv. Uniju (u Brest-Litovsku) kao način preuzimanja kontrole nad celim hrišćanstvom, pre svega nad pravoslavljem. Sveta stolica „velikodušno“ nudi pravoslavnima da zadrže svoj obred, ali da priznaju dominaciju pape. Unijaćenje na Žumberku bilo je brutalno; pravoslavni svećenici koji su odbijali Uniju zatvarani su i prebijani, neki su u zatvorima i umrli, kao đakon Janko Prusac, na primer.

Narod je verski obezglavljen, shvata da odbijanjem Unije uništava svaku perspektivu za svoje potomke, popušta u verskom, a kroz vreme i u nacionalnom smislu. Naturanje hrvatstva, koje je tu u susedstvu, ponude za bolji život izvan pravoslavlja i srpstva, pretapa srpsku zajednicu Žumberka u Hrvate grkokatolike.

To i takvo njihovo hrvatstvo uvek će izazivati sumnju kod „pravih“ Hrvata, katolika. Otuda ono sitno podmetanje Jasne Babić Ninoslavu Paviću. Inače, i veliki srpski pisac Milorad Pavić, vuče korene sa Žumberka, iz sela Dragoševci. Njegovi su davno podlegli unijaćenju, ali je sam Milorad bio pravoslavac.

Potomci Žumberčana, koji se danas izjašnjavaju kao Srbi, žive isključivo izvan Žumberka. Razbacani su širom sveta, a u Srbiji ih ima u selu Kljajićevo, između Sombora i Vrbasa, gde su dospeli nakon Drugog svetskog rata.

Na samom Žumberku, gde život zamire, ostalo je još oko 1.200 ljudi. Ima srpskih prezimena, ali tamo Srba više nema.

Izvor: Vesti online

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top