Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Грко-католици или историјска грешка

Датум објаве: петак, јануар 20, 2012
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+
Ратко Дмитровић
Ратко Дмитровић

Хрватски „повјесничари“ их зову „Ускоцима“, што може да се чита као име народа, али никако као Срби, јер ко ће од данашњих Хрвата признати да су му деда или прадеда били Срби

Сада већ давних година у Загребу је излазио омладински лист, звао се „Полет“, који је у својој најсјајнијој фази имао продајни тираж о којем данас могу да сањају и највећи дневни листови на простору бивше Југославије. У концепцијском, садржајном, ауторском, графичком, смислу „Полет“ је био далеко испред свог времена, био је претеча онога што ће се почетком деведесетих година догодити у продукцији хрватских писаних медија.

Недељник Глобус, покренут у Загребу 1991. године био је на неки начин оживљавање идеје „Полета“. Уосталом, људи који су осмислили и покренули „Глобус“ радили су заједно у „Полету“. Међу њима и Нинослав – Нино Павић. Некада је био главни уредник „Полета“, а данас је власник „Глобуса“, један од најбогатијих Хрвата, власник скоро 70 одсто штампаних медија Хрватске.

Међу бољим новинарима из дворишта Нине Павића била је Јасна Бабић; скрушено чељаде, неудата, до бола посвећена професији која је данас у Хрватској, као и у Србији, сведена на мучно и отужно испуњавање захтева осмишљених иза тапицираних врата водећих тајкуна. Част и слава изузецима, којих нема довољно ни за прсте једне руке.

Јасна је била један од најбољих новинара „Глобуса“ све док Павић тај лист није подвео под интересе одређених политичких и финансијских група у Хрватској што Бабићева, онаква каква је, није могла да трпи. Данас преживљава пишући за један хрватски портал.

Е, на том порталу, бавећи се ситуацијом у којој се нашао њен бивши колега и послодавац Нино Павић, Јасна Бабић открива да је дотични у рекордно кратком року доспео у тешку пословну ситуацију (приватно је и даље екстремно богат) да су му сви медији, укључујући „Глобус“ и „Јутарњи лист“, или у пословном минусу или на ивици слома и ту износи уверење да је Павић већ поражен од стране немачке издавачке куће Штирија у чијем је власништву загребачки „Вечерњи лист“.

И сада, пазите! Јасна каже: „Иза Штирије стоји организација која се пуким случајем зове Католичка црква, док је иза Павића једна мала гркокатоличка варијанта, с његовог родног Жумберка“. Крај цитата.

Шта је сад то? Пуко наклапање, откривање утицаја из сенке, мала освета ојађене новинарке…? Откуд Католичка црква у тој прича кад она (црква у Хрвата ) има своје гласило, зове се „Глас концила“? И на крају, какве везе са овим имају гркокатолици и шта је то Жумберак?

Искрено, не знам да ли је Јасна Бабић горњом формулацијом хтела нешто да објасни или да се убацивањем у причу гркокатолика освети Павићу. Ако је ово друго у питању, Бабићка је хрватској јавности хтела да каже: Нино Павић је Србин, не наседајте на његово хрватство, ено вам Жумберка.

Ко су гркокатолици и шта је Жумберак? Гркокатолици су нека врста религијске недоношчади. Из православља су кренули према Ватикану и остали на пола пута. Назад нису хтели, нити би их њихова бивша православна заједница прихватила. Гркокатолици признају папу али су задржали све обредне разлике у односу на католичанство; квасни хлеб је саставни део њихове литургије, верници се причешћују под оба вида, гркокатолички верници носе браду, жене се, имају породице, а њихове цркве готово да се ни по чему не разликују од православних, укључујући иконостас и осталу унутрашњост цркве.

Гркокатолици су последица настојања Католичке цркве да методом „унијаћења“ стави под контролу православне цркве; од Грчке, преко Србије, Бугарске, Румуније све горе до Русије, укључујући мале православне заједнице у земљама са католичком већином. Тај процес је у глобалу одавно завршен и данас имамо гркокатоличке цркве са два торња, тзв. роге, као неме сведоке тог времена, и имамо мале верске заједнице гркокатолика које се топе, нестају, али их има. Унија је најбоље резултате забележила на простору Украјине.

Жумберак је назив за питомо, благо шумовито горје удаљено од Загреба (на запад) око 60 километара, које се наслања на данашњу границу између Хрватске и Словеније. Са друге стране границе, у Словенији, тај наставак се зове Бела крајина. Изађете ли на сајт општине Жумберак или на неки портал хрватских љубитеља Жумберка сазнаћете све осим оног најважнијег – ко су Жумберчани и какво им је порекло.

У одредницама „насељавање Жумберка“ и „становништво“ наћи ћете нове доказе да је службена и неслужбена хрватска историја саздана на фалсификатима и прећуткивању. Тамо стоји да је након успешног продора турске војске према Бечу (Турци су једном линијом напредовали и преко Жумберка остављајући иза себе пустош) и после неуспешне прве опсаде тог града 1529. године краљ Фердинанд донео одлуку о насељавању пустог Жумберка. Том одлуком, тврде хрватски „повјесничари“, досељено је најпре из Сења и околине а потом и са простора Лике скоро 10.000 Ускока.

И ту се хрватска историографија углавном зауставља. Нема објашњења ко су „Ускоци“, ком народу припадају, да ли је то неки посебан народ, коју веру исповедају, ком богу се моле… Ништа, само „Ускоци“. Зашто? Зато што се иза појма ускоци крију Срби. А ко ће од данашњих Хрвата признати да су му деда или прадеда били Срби.

Историјски записи, који се и данас чувају у Бечу, садрже истину о ускоцима и времену када су они досељавани на Жумберак. Ту пише да су после наведеног турског продора у Бечу донели одлуку да се на тој линији, као боља и чвршћа одбрана од могућих нових напада османлија, населе људи склони оружју и борби. Избор је пао на Србе у Сењу и околини и Србе са простора Гламоча, Срба и Унца.

Радило се о православцима из Старе Херцеговине, Србије и Босне који су у те крајеве дошли повлачећи се пред Турцима, често и под сталном борбом. То је једна теорија о Србима на тим просторима у то време.

Друга теорија каже да су Срби тамо били староседеоци, а као један од доказа указују на старост српских манастира Крка, Крупа и Драговић, подигнутих у 14. веку, много пре него што су Турци продрли дубље на Балкан и у српске земље. За оне који немају обичај да упоређују догађаје и датуме рећи ћу да је, на пример, манастир Крупа подигнут 70 година пре Боја на Косову, а Манастир Крка 50 година пре тог великог судара српске и турске војске.

Оба ова манастира удаљена су од Косова више од 1.000 километара. Шта су Срби стотинак година пре Косовске битке радили на обали горњег Јадрана, у Далмацији, Лици…? Интересантно питање за хрватске повјесничаре и за оне Србе који немају појма о историји народа од којег потичу.

Дакле, Срби пристају да населе Жумберак и да се у случају потреба о сопственом трошку одазову ратном позиву бечког двора. За узврат добијају земљу у власништво и слободу да у наредних 20 година не плаћају порез. Био је то први корак у стварању Војне крајине на простору аустријске царевине. Данас су ти простори у границама Хрватске.

Један делић налази се у споменутој Белој Крајини, у Словенији, наставку Жумберачке горе, тачније на простору Черномеља и Метлике. Черномељ је једина општина у Словенији у којој и данас можемо наћи Србе староседеоце, из 16. века, а распоређени су у селима Милићи, Мариндол, Адлешићи, Бојанци, Пауновићи. Међу њиховим потомцима је и познати словеначки глумац Радко Полич.

Само неколико година након првог досељавања Срба на Жумберак Католичка црква, у садејству са бечким двором, покреће најпре перфидне па отворене и на крају врло бруталне акције против православља. Срби Жумберка пружају велики отпор покатоличавању, имали су чак 17 православних свештеника, али њихов противник био је сувише моћан.

Крајем 16. века, 1596. године, Ватикан оснива тзв. Унију (у Брест-Литовску) као начин преузимања контроле над целим хришћанством, пре свега над православљем. Света столица „великодушно“ нуди православнима да задрже свој обред, али да признају доминацију папе. Унијаћење на Жумберку било је брутално; православни свећеници који су одбијали Унију затварани су и пребијани, неки су у затворима и умрли, као ђакон Јанко Прусац, на пример.

Народ је верски обезглављен, схвата да одбијањем Уније уништава сваку перспективу за своје потомке, попушта у верском, а кроз време и у националном смислу. Натурање хрватства, које је ту у суседству, понуде за бољи живот изван православља и српства, претапа српску заједницу Жумберка у Хрвате гркокатолике.

То и такво њихово хрватство увек ће изазивати сумњу код „правих“ Хрвата, католика. Отуда оно ситно подметање Јасне Бабић Нинославу Павићу. Иначе, и велики српски писац Милорад Павић, вуче корене са Жумберка, из села Драгошевци. Његови су давно подлегли унијаћењу, али је сам Милорад био православац.

Потомци Жумберчана, који се данас изјашњавају као Срби, живе искључиво изван Жумберка. Разбацани су широм света, а у Србији их има у селу Кљајићево, између Сомбора и Врбаса, где су доспели након Другог светског рата.

На самом Жумберку, где живот замире, остало је још око 1.200 људи. Има српских презимена, али тамо Срба више нема.

Извор: Vesti online

Везане вијести: Ратко Дмитровић

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top