Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Ћутала је до гроба

Датум објаве: среда, мај 15, 2019
Величина слова: A- A+

И запис који слиједи датира из августа 1990. године:
На сурчинском гробљу већ четири године почива Даница Стојић, рођена Лалић, једна од четрнаесторо преживјелих из јаме Равни долац.

Са црне надгробне плоче гледају ведре очи, а на мирном овалном лицу нема ни трага петње, ништа што би незнанцу казало каква је мука прерано сломила ову стамену жену, шта је скршило дух и снагу која зрачи са тог лица.

Не умију то да објасне ни њена дјеца Драгиња и Бранко. Мало, премало знају о судбини своје мајке, о ономе што је преживјела као једанаестогодишња дјевојчица тог црног љета 1941. године, далеко одавде, у утроби Динаре.

Није мајка никад жељела да их оптерећује тим горким сјећањима, чак ни у тренуцима када је почела да поболијева, кад су стигле посљедице и тешка болест почела да круни њено здравље. Ћутала је до гроба и тихо, како је и живјела, однијела је са собом своју муку, своје страдање, своју непрекидну и неостварену жељу да заборави.

Остало је само неколико реченица записаних прије више од двадесет година, тек толико да се зна како је било, али ни тада готово ништа није казала о себи:
— Прије него што смо дошли на ред нас осморо Лалића, мајка, баба и нас шесторо дјеце, пред отвор јаме је стигла Боја Лалић — записао је новинар „Политике Експрес” Душан Чоловић.

Боја је сама бацила своје дијете у јаму, а онда се грчевито ухватила за ноге једног од усташа — да и њега повуче у јаму. Али, пуцњи прекидоше њену намјеру и она се у самртном грчу сртрмоглави у понор… Кад се и ја нађох на дну јаме, погледам горе кад одозго пада — моја мајка! Ја бјеж’ под бабину прегачу… Од нас осморо, само сам ја преживјела…

Једини ко је Даницу познавао и разумио боље од осталих је њен муж Јанко Стојић. И то не само зато што су проживјели године срећног брака већ много више стога што су им и судбине биле сличне:
— Дана је била најстарија од њих шесторо дјеце. Била три брата и три сестре.

Отац јој Миле успио да побјегне ноћ уочи покоља и избјегне сигурну смрт у Прологу, а код куће остале баба и мајка јој Ружа са дјецом.
Сјутрадан пошто су побили мушкарце у Прологу, почели су купити нејач по селу. Покупили и Данину фамилију…

Никада није вољела да се сјећа и прича о томе што је доживјела и како је преживјела у јами. Мајка јој, баба, двије сестре и један брат су изгледа били одмах мртви и нијесу се патили, а два јој брата били задуго живи. Један, како је казивала, до на три дана прије него ће их извадити из јаме. Свиснуо је, кукавац, од жеђи. Само је, вели, заискао воде и склопио очи…

Тако је она једина од њих осморо преживјела. Ако би кад нешто о томе и проговорила, обично је јадиковала за браћом што су помрли од жеђи као и многи други који су живи доспјели на дно јаме. Говорила је да их је све жеђ поморила, да глад нико није осјећао већ послије неколико дана.

Причала је једном како им је тај неки момак, Хрват, који је чувајући овце дошао над јаму и чуо их како запомажу, бацио парче хлеба, али нико није могао залогај прогутати. Тако за дуго ни послије пошто су их извадили из јаме…

А опет, све би било другачије да јој је барем отац поживио. Избјегао усташки нож, али касније настрадао у четвртој офанзиви. Њих шесторица се били склонили у Динару, у Шилановој кошари, горе изнад Чапразлија, али их Њемци нашли и побили све до једнога…

То је све што и Јанко Стојић може да каже о својој супрузи Дани (тако су је сви звали из милоште). Или, можда, и он поштује некакав њен прећутни и неписани аманет, некакву жељу за саможртвовањем — да она буде посљедња карика у том мученичком ланцу.

ДАНИЦА ЛАЛИЋ, удата СТОЈИЋ: Није вољела подсјећања на страхоте које је преживјела

ДАНИЦА ЛАЛИЋ, удата СТОЈИЋ: Није вољела подсјећања на страхоте које је преживјела

А Јанку доста и његових јада. И њега су усташе жестоко ујеле за срце и та рана не зацјељује ни послије педесет година:

— И из мога села Чапразлија усташе су тада, на Огњену Марију, побиле и бациле у јаму Самоград двадесет и четири мушкарца од шеснаест до шездесет година и четири жене. Мени су страдали отац Марко, браћа Никола и Бранко, сестра Драгиња са троје дјеце, зет Марко Ерцег…

Брат ми Никола имао осамнаест година и да им не би жив пао у руке, сам ускочио у бунар поред куће.
Доста је народа успјело побјећи и на вријеме се склонити у планину. Похватали су ипак нас око седамдесет. Све жена и дјеце. И два старца — Сима и Марка Бошковића и сакатога Гојка Стојића, био контузован у обје ноге.

Држали нас у затвору три дана, све у нади да ће се остали вратити кућама па да нас онда све потуку. Кад су увидјели да од тога неће бити ништа пустили све сем нас десетак младића од петнаест-шеснаест година.
Бог зна како би са нама било да се и сви они остали које су пустили нијесу вратили и рекли да неће ни они кућама док нас не пусте

. Пустили нас, али смо послије три мјесеца били под њиховим терором и стрепацом…
А тек како је прошао Душан Стојић! Био ми то стриц. Некако избјегао хајку и ускочио у један трап. Мјесец и по дана је ту остао сакривен под земљом, све му жена некако кријући додавала воду и храну. Нико није знао ни је ли жив ни је ли мртав.

Једном се ипак некако дознало и неко казао усташама. Ето једнога дана комшије Миће Ерцега и још једнога усташе. Зборе жени Душановој:
„Маљкуша — била од Маљковића па је тако звали — ди ти је чоек? Нека се слободно пријави, ништа му фалити неће, ево Поглавникова писма, наредио да више нико не смије на Србина руку дићи…“

Не вјерујемо ми, џаба им прича и лажуњање. Џаба и нама би. Повратише се они за неки дан па право на трап као да су га они копали:     „Излази, српски четниче, долијао си у тој јазбини…!“
Нема куд камо: Душан се извуче.

Ни ми га не познајемо. Брада до паса, коса преко рамена, испила га мемла па црње његово лице но земља у којој је био.
Погнаше га Јуришића кући. За неки дан, па онда у Ливно. Ми га прежалили као и све оне остале које су повели…

Не би тако. Душан се врати кад се нико није надао. На његову срећу у Ливну се срео са неким пријатељем Муслиманом и тај уложио те га некако избавио – сјетно је закључио Јанко Стојић подсјећајући да је живих свједока из дана у дан све мање, а они који би чували успомене и старали се да се зло никада не понови и не заборави, добрим дијелом су се раселили и своје муке понијели низ бијели свијет, далеко од родног краја.

*   *   *

Ни Јанко Стојић више није међу живима. И он се прије неколико година вјечно смирио далеко од родних Чапразлија и у гроб  однио незацијељене  ране из Другог свјетског рата и чемерно сазнање да се зло поновило послије педесет година и да је утрнула и потоња нада за васкрс  Срба и њихов  повратак на окрвављена вјековна огњишта подно Динаре…

 

budo-ognjena_marija_livanjska.jpgЗахваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top