Bojanić: SREMSKI FRONT, stradanja Srpske omladine… i prihvatanje ustaškog dželata za brata

Sremski front… ili stradanja Srpske omladine.

Sremski front je formiran u Drugom svetskom ratu, krajem oktobra 1944. godine, od strane nemačke vojske koja se povlačila iz  osloboćenog Beograda i trajao je sve do njegovog proboja 12. aprila 1945.

Sremskom frontu prethodilo je „oslobađanje Srbije“ u kome je učestvovalo 400.000 pripadnika Crvene Armije zajedno sa oko 45000 partizana.

Nemci su formirali front u sremskoj ravnici s namerom da zaustave prodor partizanskih i sovjetskih snaga prema zapadu, odnosno da svojim snagama sa juga omoguće izvlačenje kroz Bosnu.

Na jugoslovenskom području i dalje se nalazilo oko 400.000 Nemaca i njihovih saradnika. Zadatak Jugoslovenske armije je bio da preseče ostupnicu nemačkim snagama na području Jugoslavije, kako bi pomogli Rusima (Crvena armija), koja je tada vodila borbe u Austriji.

Na Sremskom frontu, koji se prostirao od Dunava do Bosuta, vođene su žestoke borbe. Marta 1945. godine u Srbiji je mobilisano preko 250 000 mladića i devojaka, koji će svoje prve ratne okršaje doživeti na Sremskom frontu.

Srpska vojska nije imala iskustva u vođenju frontalne borbe, pa su zato stradali brojni srpski mladići (preko 14000), tek mobilisani borci Srbije (deca koja nisu ni znala šta je puška), poginulo je i oko 1200 Rusa i oko 600 bugarskih vojnika.

Ima tvrdnji koje govore da je stradalo i do 30000 Srba na Sremskom frontu.

Snage za proboj Sremskog fronta su najvećim delom prikupljane u Srbiji i to nasilnom mobilizacijom (deca su bila preplašena, neiskusna i bez vojne obuke).

Uglavnom su prisilno poslati na front maloletni dečaci iz Šumadije i Beograda. Ova deca su morala da se sukobe sa nemačkim veteranima sa svetskih frontova. Sremski front probijen je 12. aprila 1945. godine.

Svaka čast junačkoj srpskoj omladini i ruskoj vojsci, gubici Nemačkih i Hrvatskih snaga bili su daleko veći i procenjuju se na 30.000 poginulih.

Evo i izjave  Ljubinka Počekovića, ratnog vojnog invalida iz Kragujevca. Ova izjava  možda i najbolje ilustruje šta se zaista dešavalo u kaljuzi Srema…

„Tek sam završio sedmi razred gimnazije u Kragujevcu, kada su nas mobilisali i sproveli u Beograd. U dvorištu Prve gimnazije su nam podelili puške i pešice uputili na Sremski front. Nismo imali ni sekund vojne obuke pre nego što su nas gurnuli u vatreni okršaj.

Većina mojih saboraca poginuli su već tokom prvih dana vojevanja. U Kragujevac sam se vratio sa nepunih 18 godina, kao težak ratni invalid. Na kraju krvavog pokolja, kao vrhunac ironije, stiglo je i odlikovanje – Zasluge za narod“.

Posle proboja Sremskog fronta jedinice Jugoslovenske armije su se uputile ka zapadnim delovima Jugoslavije. Oslobođeni su Zagreb i Ljubljana.

Ali i ovo treba naglasiti… učili smo da je to bio silovit prodor  fronta 12. aprila. Šta se to desilo i ko je štitio logor Jasenovac, koji je i dalje radio i klao naše Srbe, našu braću i đedove…  koga je čuvalo stotinak ustaša.

Zašto im niko nije pritekao u pomoć, zašto to nije bila ključna tačka da se zloglasni ustaški logor oslobodi? Logoraši kao da su bili  svesni  svoje sudbine i izvršili  su prodor i bekstvo iz logora u noći 21/22 aprila (deset dana posle proboja Sremskog fronta), koji je sve skupa preživelo oko 120 logoraša.

Malo ljudi se zapita zašto hrvatskim partizanima nije bilo naređen da napadnu sa leđa nemačku vojsku na Sremskom frontu, pošto pred hrvatskim partizanima nisu postojale prepreke u vidu reka, došli bi im s leđa. Ima tu mnogo nelogičnih situacija… izgleda da nama u komunističkom periodu nije dozvoljeno da trezveno sagledamo tu činjeničnu istoriju.

Partizani su u prazno mesto Jasenovac stigli 2-3 maja? Tu kao da se dogodila srpak amnestija… sve smo zaboravili i ponovo, po drugi put  ustaškog dželata prihvatili za brata, i tako pljunuli na sve te jasenovačke zaklane i na svirep način mučene žrtve.

Proboj Sremskog fronta označio je i okončanje Drugog svetskog rata na teritoriji Srbije (ali ne i u Hrvatskoj…), a ubrzo i kraj rata u Evropi. Isto kao i proboj Solunskog front u Velikom ratu, kada je Srpska vojska sama proterala okupatora i oslobodila Evropu. A danas vidimo kako to ceni  i poštuje ta licemerna Evropa.

Da se nije štedelo, ni na čemu, pa ni na ljudima, govori i jedna od parola na ulazu u „Sabiralište“ ovog kompleksa, a to je – „Svi za front, sve za front“.

Lepo reče Milutin… ,,Lažu oni koji kažu da je narod ko i trava – kosiš ga, a on se podmlađuje.“ A pogotovo omladina.

Svakako, ovo je bila najveća ratna pobeda ali i nepotrebna klanica srpske omladine u trenutku kada je rat već bio završen, a fašisti u povlačenju? Pametnije je bilo pustiti Rusku iskusnu vojsku da goni neprijatelja koji je već bio u paničnom begu a i kraj rata je bio svima vidljiv.

Lako je junačiti se… ali, zamislite da je vaš sin ili unuk bez obuke, mlad i nezreo krenuo u klanicu sa iskusnim borcima i zločincima…?

ZATO  JE OVO BILA SRPSKA KLANICA U KOJU JE TITO POSLAO GOLOBRADU MOBILISANU SRPSKU DECU KOJA NISU ZNALA NI DA PUCAJU A KAMO LI DA PLIVAJU. SVE SA JEDNIM CILjEM… UNIŠTITI SRPSKU OMLADINU.

Kao narod, kao nacija, mi smo na kraju Drugog svetskog rata izgubili sve što je srpski narod izgrađivao kroz vekove. Ama baš sve smo izgubili. Mi Srbi smo se baš svojom pobedom odrekli prava da budemo slobodni i porazili sami sebe. Umesto da stvorimo svoju srpsku državu, stvorili smo ponovo Jugoslaviju i ponovo prihvatili dželata za brata i prestali da budemo Srbi, već ponovo jugosloveni. A posledice trpimo i danas, a da toga nismo ni svesni.

Znam da ću dobiti kritike od jugonostalgičara i ljubitelja i poštovalaca druga Tita… ali, ovo su činjenice, ima tu još mnogo toga da se kaže, što mora i da se zna. Ipak, mi smo Srbi… a on nije!

Spomen-kompleks „Sremski front“ se nalazi u Adaševcima, kod Šida, i predstavlja muzejsku celinu.

Autor: Đorđe Bojanić

Izvor: Srpska istorija

Vezane vijesti:

Istina o Sremskom frontu

Sremski front: Ratna pobeda ili nepotrebna klanica kada je …

Navršile se 72 godine od proboja Sremskog fronta | Jadovno …