Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

Srbi, ako nismo htjeli da čujemo Rajsa, čujmo makar sebe

Datum objave: utorak, septembar 11, 2018
Veličina slova: A- A+

Dragoljub_Zbiljic.jpg

Još kao dete, iz „provincije“ smo dolazili s velikom radošću u Beograd da se divimo glavnom gradu svoje otadžbine i jedinoj metropoli Srbije i (tada) Jugoslavije. Našu ličnu radost, međutim, kvarila su ponekad „uska“ srpska misao koja je praznila Srbiju, slabila Srpstvo, i pogodovala secesionističkim namerama i pojavama u samoj Srbiji.

(Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 31. oktobra 2015. godine.)

Ni danas nije prestalo naše radovanje uvek kad se nađemo u Beogradu, službeno ili privatno. Neke naše najlepše ljubavi u „muževstvu“ rodile su se u Beogradu. Nažalost, neke od tih ljubavi zu su se tu i završile. No, ostavimo „mužeske“ ljubavi ovoga puta po strani. Mnogo nam je važnije ovoga puta da govorimo o ljubavi prema svojoj istinskoj metropoli u zidinama i ljudima Beograda. Zašto smo uvek voleli (i danas još više volimo) Beograd i njegov „metropolitizam“ mi koji volimo svoj narod, jezik, pismo i državu nije mnogo ni potrebno objašnjavati. Iz te ljubavi prema svom narodu, jeziku, pismu i Beogradu uvek smo shvatali zašto „autonomaštvo“ u našim uslovima deluje neizbežno razbijajuće i po Srbe, i po narod Srbije, i po srpski jezik, i po srpsku ćirilicu i po srpsku državu.

Govorićemo o tome posebno na primeru zatiranja srpske ćirilice i razbijanju i „prenošenju“ dela „Ćirilice“ – prvog specijalnog svesrpskog udruženja za zaštitu ćirilice – već u 90 odsto proteranog srpskog pisma i u Srbiji, koje je, i nepotrebno i još više višestruko štetno, zamenjeno nimalo slučajno i u samoj srpskoj metropoli Beogradu, i u Srbiji i izvan današnje Srbije. Kako se iskazala činjenica u razbijanju „Ćirilice“ i (delom) njenom „prenošenju“ u Beograd kao loš primer kako se kroz negativnu „beogradizaciju“ snažno podstiču autonomaške i secesionističke snage u Srbiji, koje su bile velike i jake, posebno od vremena vladavine Josipa Broza, a i danas nisu ništa manje i slabije. Čak su na primeru Kosova i Metohije ižđikljale danas u mnogo veće i nikad nisu bile bliže sasecanju Srbije i stvaranju nove „nezavisne države“ od dela Srbije (a od koga će biti mnogo zavisnije nego u Srbiji, malo ko ne vidi).

Jedan (relativno novi koristan „sajt“ lepog i rečitog naziva („Stanje stvari“) objavio je 5. januara 2015. neku vrstu korisnog poziva na objedinjavanje ćiriličara (boraca za vraćanje punog života đirilici među Srbima, što je direktno u skladu i sa Članom 10. Ustava Srbije, koji je 2006. i srpski jezik ponovo priveo opštoj praksi u svetu i jezik Srba doveo na „prirodno stanje stvari“ – vratio je i jezik Srba u jednoazbučke standardne jezike, jer je „dvoazbučje“ bilo uvedeno kao velika podvala samo Srbima u Jugoslaviji s jasno izrečenim i zapisanim ciljem – da se „srpska ćirilica postepeno zameni hrvatskom latinicom“). Tekst tog poziva na „Stanju stvari“ glasio je „Predlog za akciju: Ujediniti napore za odbranu ćirilice“.

Lično smo se tome vrlo obradovali, jer smo mi iz „Ćirilice“ još 2012. napisali jedan praktičan tekst o tome i sačinili smo neku vrstu „skice“ kako bi mogla glasiti ta „sjedinjena udruženja za ćirilicu“. Nije nam nimalo smetalo što se neko setio posle dve-tri godine da tu ideju treba sprovesti u praksi. I smatrali smo da je nevažno što smo mi to pokrenuli, čak smo istakli u svom pozitivnom reagovanju tim povodom da je neuporedivo važnije ko će imati volje, snage i želje da to sprovede u delo. A uvek smo mislili i znali da razbijeni ćiriličari po posebim udruženjima („svaka vaška potpuno obaška“) nemamo gotovo nikakvih šansi da ćemo nešto ozbiljno uspeti razjedinjeni.

Onda smo se „drznuli“ da (lično) predložimo nešto novo i konkretno u tom smislu „objedinjavanja akcija“, ali i svojih postojanja. Predložili smo dan, vreme i mesto prvog okupljanja svih ćiriličara, odnosno bar okupljanja onih koji su prihvatili zaduženja da vode ćirilička udruženja. Za dan prvog okupljanja predložili smo četvrtak, 29. januar 2015. tačno u podne. Izabrali smo i mesto (Novi Sad iz sasvim praktičnih, idejnih, demokratičkih, pa , na kraju, i i političkih razloga, jer je sve – i politika) i izabrali smo glavni povod.

Povod je bio sto godina od prvog opšteg ćirilicocida među Srbima i prvog unošenja hrvatske latinice umesto zabranjene ćirilice pod okupacijom Srbije posle 1914. godine. Naveli smo i drugi povod za okupljanje baš toga dana – prikazivanje prve objavljene knjige među Srbima koja govori o svemu tome pod tačnim a rečitim naslovom „Ćirilicocid“. U pozivu bismo stavili da je ćirilicocid bio najpre okupacijski a zatim se on pretvorio u domaći ćirilicocid (sproveden posle 1954. godine na 90 odsto hrvatske latinice u jeziku nekada sto posto ćiriličkih pravoslavnih Srba.

Na takav konkretan predlog dobili smo jedan karakterističan sarkastičan odgovor koji je u skladu s našim naslovom ovde „Srbi, ako nismo hteli da čujemo Rajsa, čujmo makar sebe (na primeru „Ćirilice“)“. Pošto je to reagovanje bilo kratko i to samo s gomilom postavljenih karakterističnih pitanja, mislim da je važno da ga ovde prenesemo. Ono u celini glasi: „slobodan mlinarević: 16. januar 2015. u 23:39 @D. Zbiljić: Zašto bi se okupili u Novom Sadu? Koliko udruženja ima u Novom Sadu i da li je normalno da se okupimo u Beogradu, gde ima više odgovarajućih udruženja (gotovo sva su osnovali naši raniji članovi) – D. Z.? Kakve ime veze sa udruživenjem ovo što nam saopštavate. I zašto stalno ponavljate SJEDINjAVANjE? Zašto u nastavku komentara pričate nešto što nema veze sa skupom? Počitaj te to što ste napisali! Kakve to veze ima sa tekućom akcijom? Zašto se vraćate u neka prethodna događanja?

Dali ste predlog. Kome ste predlog preneli? I predlažete prezentaciju knjige? Kakve to veze ima sa udruživanjem? Zašto bi to bilo vezano za “posle prikazivanja „Ćirilicocida“, u direktnom razgovoru i dogovoru osmisliti način sjedinjenja. „? Zaboravite pojam SJEDINjAVANjE! to niko neće prihvatiti.“

Ovaj čovek (Mlinarević) odmah je u toku noći „procenio“ da to „niko neće prihvatiti“. Kako zna u jednoj noći da baš „niko neće prihvatiti“? Mi bismo, na primer, iz prvog ćiriličkog udruženja, gotovo smo sigurni, prvi to prihvatili. Zašto ne bismo prihvatili da se zovemo baš „Sjedinjena udruženja ,Ćirilica srpska‛“? (A ako se ne bi prihvatilo takvo ime, nama je sasvim svejedno kakvo bi bilo ime prihvaćeno!) Šta fali Americi zbog naziva „Sjedinjene države“? (Da ne ređamo mi više sada ovde samo pitanja kao ovaj Mlinarević.)

„Postiđeni“ (ne znamo baš začno zašto „postiđeni“) zbog svog predloga posle ovakve gomile pitanja od Mlinarevića, odgovorili smo: „Mlinarević; ,Zašto bi se okupili u Novom Sau?‘“

Izvinite što sam predložio!

Prvo kaže se: Zašto BISMO se okupili, a ne zašto BI SE okupili. Drugo, ako ne znate i sami zašto bi se okupili ćiriličari i ako nije jedan od razloga stogodišnjica opšteg zavedenog ćirilicocida u srpskom jeziku, onda Vam sigurno neću dalje objašnjavati ZAŠTO.

A zašto u Novom Sadu?

Iz mnoštva razloga, pa i zbog toga što je Novi Sad osnovao prvo Udruženje za zaštitu ćirilice „Ćirilica“ i što je, na primer, u Novom Sadu objavljeno oko 20 knjiga o zatiranju ćirilice, kao i o tome kako, zašto se zatire i kako se može zaustaviti nestajanje srpske azbuke.

U ovom slučaju (tumačeći Vaša „inspirativna“ pitanja), osećam da je najpametnije da Vam se izvinim što sam to predložio.“ (Kraj našeg odgovora.)

I sada spominjemo ono što je, na osnovu ovoga svega do sada rečenog porazno po Srbe, Srbiju, srpski jezik, srpsko pismo, srpski narod i po državu Srbiju.

Uvek smo imao negativan stav prema svakom teritorijalnom „autonomašenju“ i secesiji u Srbiji. I uvek smo mislili da je to vrlo opasan neprijateljski stav od „autonomaša“. Međutim, ovakav odgovor „čoveka iz Beograda“ nas je uverio u nešto što nam je do sada bilo tek na kraju svake misli, a ne na početku. Sada vidimo da nama uvek draga „metropolizacija“ našeg glavnog i voljenog grada Beograda ima u nekim mislima „Beograđana“ (drugo je pitanje jesu li svi u Beogradu – „Beograđani“, mislim da nisu svi „Beograđani“ kao „Beograđanin“ Mlinarević ili ma kako se neko od njih prezivao).

Zaključak

Šta je zaključak našega ovakvog teksta koji je nastao povodom jednog običnog predloga za sastajanje i dogovore „ćiriličara“. Ubeđeni smo da pojedine „beogradske glave i njihove misli“ navrću veliku vodu na „mlin“ autonomaša i separatista SVIH VRSTA na taj način što misle da Beograd mora u svemu da bude „centar“ – centar države, centar, sastanaka, centar jezika, centar pisma, centar „Ćirilice“… „Centar“ svega. Mislim da u glavama separatista i autonomaša to predstavlja veliku dodatnu snagu tih autonomaša i separatista u celoj Srbiji.

U nekim glavama se, izgleda, zadržao raniji davni „kaurski“ način razmišljanja da i u Srbiji (kao davno u Turskoj Carevini) treba da postoji jedan „šalter“ za baš sve, jedna „Porta“ gde će se pojedincima dolaziti na „divan“ i na „rajinsko ponizno klanjanje“. Ubeđen sam da je takav vid „metropolizacije“ Beograda u nekim glavama i njihovim mislima poguban za svako dalje jačanje Srbije i njenu snagu za sjedinjavanje oblasnih separatizama i secesija.

Srbi, ako nismo hteli da čujemo Rajsa, čujmo makar – sebe!

Dragoljub Zbiljić / Vaseljenska TV

Izvor: Ćirilica Trebinje

Vezane vijesti:

Ćirilica u digitalnom dobu, sve od nas zavisi

Miloš Ković: Svetosavski ogled o kontinuitetu i diskontinuitetu u srpskoj istoriji

Dr Miloš Ković / istoričar / – Pre nego nas unište, proglasiće nas kanibalima

 


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top