Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

22 године траже пар из Книна: „Побегли су са своје свадбе без ичега, а нама су оставили све што су имали“

Датум објаве: петак, август 11, 2017
Објављено у Олуја
Величина слова: A- A+

“Тражим породицу која је у избегличкој колони 1995. боравила два дана у Трну код Лакташа: супруг Милорад са супругом у деветом месецу трудноће.” Овај апел Весна Благић Тарабић из Лакташа, код Бањалуке, већ трећу годину за редом, у данима сећања на погром крајишких Срба, објављује на друштвеним мрежама.

Весна и Радмила не верују да су их пријатељи из Книна заборавили Фото: Дејан Божић / РАС Србија
Весна и Радмила не верују да су их пријатељи из Книна заборавили Фото: Дејан Божић / РАС Србија

До сада је потрага била неуспешна, али Весна се нада да ће ове године бити боље среће, јер је, захваљујући пријатељима из Новог Сада, њен статус на Фејсбуку подељен више од 700 пута.

– Желимо да се после толико година сретнемо у другачијим околностима и пријатнијем амбијенту. Желимо знати да су живи, здрави и срећни и желимо упознати њиховог дечака или девојчицу, која овог августа пуни 22 године – каже Весна.

Пријатеља из околине Книна сећа само из прича своје мајке Радмиле, јер је она у августу 1995. имала само три године.

– Било је страшно, избегличка колона непрегледна, по комшијским двориштима трактори, запреге, камиони и људи који су за трен ока изгубили све што су цео живот стицали, неговали, волели – прича Радмила Благић.

И данас јој у оку заискри суза када о томе прича.

Ноћ са трудницом и њеном породицом

Благићи, који су и сами са двоје мале деце 1992. избегли из Травника, у то су доба живели у привременом смештају у насељу Трн код Лакташа, недалеко од “Амбалажерке”, у којој је било зборно место и одмориште за хиљаде избеглица на путу ка Србији.

– Хтела сам да помогнем, бар мало, бар неком, иако смо и сами једва преживљавали. Запазила сам трудницу, преморену и лица спеченог од врућине, јер се данима, на плус 40, злопатила на врелом асфалту. Није имала више од двадесетак година и звала се, чини ми се, Сњежана – прича Радмила.

Позвала је трудницу и њеног супруга, стаситог црнокосог Милорада, те њихову баку, у свој дом. Скромни и ненаметљиви, једва су пристали да уђу, истуширају се и преспавају бар једну ноћ у кревету у чистој постељини.

– Нисмо много причали; њима су се очи склапале од умора, трудница је једва ушла у каду да се окупа. Рекли су нам само да су побегли, дословно, са своје свадбе, нису успели ни да распреме свадбене столове кад је колона кренула – прича Радмила.

Благићи су и сами, са двоје мале деце, 1992. избегли из Травника Фото: Дејан Божић / РАС Србија
Благићи су и сами, са двоје мале деце, 1992. избегли из Травника Фото: Дејан Божић / РАС Србија

Питала их је зашто се нису венчали раније, а они су рекли да су чекали да виде шта ће бити: хоће ли бити рата, да ли ће се млада породити у Книну, или негде другде.

– Милорад је рекао: “Ево шта смо дочекали, сад тек не знамо куд ћемо и шта ћемо, породиће се на друму или у шуми”. Срце ми се стегло. И сама сам мајка и имам две ћерке – каже Радмила.

За презиме нису питали

Још је потреснији био растанак, следећег јутра. Книњанима су јавили да колона креће даље и да пре осам морају бити на зборном месту. Устали су у зору, да се поздраве са домаћинима. Милорад се дуго захваљивао и обећао: “Једног дана, кад све ово заврши, доћи ћу да вас посетим”.

– Спустио је на поласку неку кесу поред врата. Била је пуна конзерви месних нарезака, које су они добили као помоћ. Дали су нам једино што су имали и што их је могло спасити од глади – прича Радмила.

Када је колона кренула даље, сећа се Радмила, после дана несносне жеге несрећне људе је задесила киша. Бацали су са трактора и приколица спаковану ћебад, јоргане, вреће са гардеробом. Све је то, каже, било натопљено и уништено, као да избеглицама није било довољно јада и беде.

Благићи не верују да су их пријатељи из Книна заборавили. Вероватно су их тражили на старој адреси, али Благићи су се преселили и сада живе у Лакташима, у својој кући у Улици Мије Алексића.

И ишчекују посету пријатеља, које пре 22 године за презиме нису ни питали.

Аутор: Милкица Милојевић

Извор: БЛИЦ

Везане вијести:

Исповест Марте Дрпе из Книна | Јадовно 1941.

Хрватска: „Мој син није знао да је ‘четник’, све до школе…“

Усташким злочином над Србима етнички очишћен бихаћки простор

Балканске скице – правдање злочина

22 године од погрома Срба у „Олуји“: Памтимо збегове и јаме

Сад све то запали! + ФОТОГАЛЕРИЈА

Лутке у колони

Честитам вам „Олују“!


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top